Ti uvijek griješiš sa pravim stvarima.

Bow Wow.
Bow Wow.
Koja pjesma, majko Božja. Zakon je. Al riječi naravno ne znam. I sad evo druga svira, još bolja, al ne znam ni te riječi. Prebrzaaa je. Šit. Naučit ću jednom, kad svemirci nam budu skladali muziku.
Danas kao idem doktoru s bratom. Toliko je mali da sam ne zna do doktora, no znam ja zašto ga ja moram voditi. Jer misle da ću i ja odmah na pregled. Hehe, neću bezveze doktoru ići i trošiti vrijeme. Iako je vrijeme da bar prebacim karton, da se maknem od pedijatra (!!!???) . biiip.
Bilo bi i vrijeme. Eh da.
Ne da se to meni. Ne bojim se ja doktora, nego jednostavno ne volim ići bezveze. Otišla bi kad bi stvarno umirala doma. E bip, danas sam se probudila i sjetila zubara. I odmah sam se digla iz kreveta samo da prestanem o tom razmišljat. Ala, ja se previše bojim tog zubara, meni se sad odmah plače od njega.! Ja to nikad neću moći. Nema šanse. Meni je to prestrašno. Prevelika bol! Ala šta ću ja?
Znam šta ću! Nosit ću protezu sa 18 godina! Tako će i biti. Morat će. Jer ja da se suočim s onom mutavo-glupom mojom zubaricom, NEMA ŠANSE.! Ma šta je s njom? Zbog nje se i bojim zubara, jer sam ko mala pretrpjela toliko boli u deset minuta da se ona meni sama ispričala. I da, daj mi još čokoladu! Ma bravo! Nisam čokolade jela još uhuuu vremena kasnije. !
Ma ne idem ja zubaru, mene će morat netko odvući doslovno, jer JA TAMO ne ulazim. ! Alaaa.

Evo sad su krenule i pjesme na kompu kojima riječi znam. JES. Sad ću moći pjevati a da me nitko ne čuje. Eh volim kad sam sama doma. Uživam, nitko me ne vidi, ne čuje. NI ja nikoga ne vidim, ne čujem.
Hm, sad se sjetih mutavog cirkusa! Navodnog cirkusa! E ja se razočarala! Jesam. (hm)
Moguće je razočarati se u cirkus, jer kad obožavate cirkus, i kad plačete za njima, i kad vičete da želite s njima tako živjeti, i onda vam dođe neki šrot i prodaje da je cirkus, a od toga ništa. Nego jedan običan međik šov. Baš grejt. I ja rekla da ne dam onda 25 kuna za to nešto. Postavljen jedan šator i unutra bijele stolice kao sa moje terase. Ni jedne životinje. Ljudi su obični. Nisu crni.

Hm. Lako bi se moglo pomislit da osoba koja piše ovaj "blog" nije baš normalna. I da je malo, hm, biiiip.
No ne, ta osoba je samo obična mlada djevojka koja želi samo smijeh i uživanje. I ona i njene ostale djevojke i momak, tako i rade. Uživaju.
Jer od svake ozbiljne i glupe stvari može se čovjek nasmijati. Ja volim kad idem gradom i kad skočim na neku klupu i vičem "ahtung, ahtung" Netko bi rekao da nisam sva svoja, al ježi ga, brate, samo jednom živim ove godine. Ozbiljna sam koliko je potrebno, nozbiljna sam do određenih granica.
I uživam.
I sad idem obrisati ovaj blog, jer me počeo živcirati. Ne bi bilo dobro da meni bliske osobe dođu do ovog bloga i da pročitaju. Ima svega, no nadam se da bi me bar oni ovdje prepoznali. Bar to.
=)
=)
=)