|
|
|
BIZOVAC SVE DIG'O IZ GROBA IV
Lovrin podređeni položaj, dakle njegov status u obitelji i to sigurno samo glede njegovih godina, najjasnije otkriva njegova “draga sna” (snaha). Nije ona dadu pitala kako se proveo u Bizovcu, da li je možda gladan. On to očito nije niti očekivao. On je čak očekivao direktni napad:«O sidi ćuko, zar i to dočekašmo od tebe, ta kako te ni stid unučadi i svita, zar mi rad tebe moramo pokunjivša odat kroz selo?» Nije on ni razmišljao da eto već prvi dan njegova snaja za događaj u bazenu još nije mogla od nikoga doznati. Ali Lovra, očito poučen iskustvom, računa na sve. I sada si možete zamisliti kako na njega djeluje snajin “pozdrav”:”odma je sna rekla daj sin javio sa stana da su svinje prorušile i od vrtla napravile čudo, a onda se pogubile u šume”! U Lovri se toga trenutka morao srušiti svijet. Možda je on još smišljao kako bi, iako nenajavljen, otišao Mariji večeras na divan. Ali sada mu je moralo biti jasno da od svega toga nema ništa. Nama ne preostaje ništa drugoga negoli zamrziti ovu Lovrinu snaju i to više od njega. Očito jako razočaran odlazi na stan, vidi što su svinje napravile od njegova vrta samo zato što je sin zaboravio zatvoriti “kapijcu za sobom” i iz protesta ne ide sa sinom doma u selo nego ostaje sam na stanu i sigurno se prepušta svojim današnjim osjećajima ali još više razmišljanju a možda i strahu od budućnosti.
Očito su sin i snaja, vidjevši da Lovre nema doma, bojeći se da bi mogao odlučiti “tražiti druge komencijaše”, dakle raskinuti ugovor o uzdržavanju i da bi oni mogli ostati na cjedilu, za ljubav ostavine snaja ipak ide na stan izgladiti situaciju.«Dado, ni valdak propala kuća, ako su izišle svinje? Zašto nisi išo u Bizovac? De idi makar zadnji dan. Mi ćemo poradit.» Ako je Lovra sada nije poljubio onda neće nikada. On ionako od prekjučer razmišlja srcem a ne glavom. On sam priznaje :”Jedva sam to i čeko jer ako ne ođem, sve moje propade”.
Marija je sigurno najviše očekivala Lovrin povratak u društvo. Čak ju je grizla savjest: “Kaki su problemi? Jesil se morda na mene uvridio?» Da je to bilo u mlađe dane Lovra bi sigurno taktizirao, odugovlačio s odgovorm samo da kod Marije pobudi još veću želju, da ga jednostavno ona uhvati i pritisne kako bi mu dokazala da se ili kaje ili da više ne može izdržati. A ovako Lovra nema više vremena za taktiku. On hoće biti siguran. I priznaje:”Kad smo zagazili u vodu, uvati mene ona za ruku, zagledi mi se u oče i reče:'Ajd ti priselji k men, ako oš sutra oma! Va dva dana sam mišljela da ću umrt, vak mi ni nikad bilo.' Moro sam ju utješit, prislonjio sam ju uz sebe i šapnio:’Ta ni ni men bilo bolje.' Godine ipak mijenjaju čovjeka!
|
- 00:00
-
Ukupno Komentara
(17)
BIZOVAC SVE DIG'O IZ GROBA III
No Marija i Lovra nisu tek netko. Utvrdili smo da im se jako digla samosvijest. Marija je glede nekih stvari sigurno u povoljnijem položaju. Njena anatomija joj olakašava čitavu stvar. Ona svoju spremnost može jednostavno tvrditi jezikom, pokazati eto kojim žvacom. Ali Lovra mora svoju spremnost dokazati na vidljiv a posebno na opipljiv način (on, nažalost, nije imao one gaće našega dragoga Fizikalca). Možda ona njegova tvrdnja nakon što je ustanovio da Marija ima glatku kožu: ”uh šta se od mene najedanput učinji, sreća pa s te vražje kupaće rastezljive “ govori upravo o čvrstini i veličini njegove ponovno podignute i narasle samosvijesti. Ja vjerujem da je upravo to bio slučaj. Jer Lovra od sada djeluje sigurno. Sve životne stvari relativizira. Ništa mu sada drugo nije važno. Doduše malo se kanda boji snaje, njena jezika. To ga malo koleba ali nipošto ne ubija u njemu nadu i želju.“Odjedanput više ni bilo stida i odma sam razumio i ve svoje što se ljubakaje i grljušte s nim gospojama. A Marija nevolja, sve primjetila…” Lovra i Marija se prepuštaju da njima potpuno ovlada njihova davna i živa želja. Tu do sada nikada ne doživljenu ljubavnu igru, ustvari predigru, duboko proživljavaju. Lovra se čak počeo bojati da “neć krepat u vom smradu a vak lipo, a i to ludo srce uzlupalo, vamo ona sve bliže i sve čvršće me stiska. I eto to mi sve dade snagu da se u meni pojavi pravi ispljuniti Lovra, čvrst, nježan i pravo muško. Nisam se više do zbunit, zgrabio sam je rukama priko leđov, stisnio pa ju malo pridigo, a onda zadrobočio u vodu.” Sada dakle više nema nikakve sumnje. Lovra je čvrst, a ta čvrstina stvara sigurnost, pa oslobođen bojazni može biti i nježan, riječju: pravo muško. Možda se Marija, dok je bila pod vodom, vlastitim očima uvjerila u Lovrinu čvrstinu i muškost? A možda je Lovra nju upravo zbog toga i “dizo ju i spušćo ju njekoliko puta” da se Marija stvarno uvjeri u ono što mu je, tada možda još uvijek na uho tiho šaptala kao želju ali ne kao dokazanu činjenicu «Ta znala sam ja das ti još pravi muškarac”.I sada kada su oboje sigurni nije se niti moglo očekivati nešto drugo doli prepustiti se bujici osjećaja “potlje smo se tak priljubili i počeli kesit ko đeca. Gleđeli smo se u oče kad odjedanputa ona poskoči pa mi se ščepa oko vrata i poče me cmakat, sve je pucalo“!
I sada kad se može dogoditi samo jedno, kada ova ljubavna igra jednostavno mora doživjeti vrhunac, oni moraju kući neobavljena posla. Nije čudo da je Lovri bilo teško, da je skoro revo (plakao). Ali autor je očito majstor u dramaturgiji. Neće nam on jednostavno sve pružiti najednom, igra se on i s našim osjećajima kao i osjećajima ovih zaljubljenika. Bilo bi ipak prejednostavno da Lovra i Marija odu, recimo u sobu, i da bude što biti mora. Nije ta dramaturgija zbog dužine priče. Ona nam kasnije otkriva svu snagu Lovrine i Marijine odluke proizašle iz duboke zaljubljenosti. Nije Lovri baš jasno:” Ta zar vaku ljepotu prikinit pa ić doma. Zagleđeli smo se jedno u drugo i ko oduzeti, da smo si makar nješt rekli.” No što ipak tješi je činjenica da imaju još tri dana vermena uigrati započetu igru i korak po korak krenuti prema cilju. Danas su još zbunjeni, zatečeni raspletom situacije. Lovri sada u autobusu, oslobođenom od Marije, ipak sve to, ma koliko kog bilo lipo i milo, ipak nije jasno.”Ošli smo svaki na svoju stranu, a u autobusu smo sjedili ko i prije. Gledio sam kroz pendžer, a prid oče je dotrkivala nje slika i sve no kad me žvackala. Prombo sam se malo čvrknit u glavu da dođem k sebi, al ni vriđelo. Ta i govorio sam si: «Lovra, štaj tebi ludo sida, pa si se zatelebo osidiv glavu, zar je to za tebe?» Još on dakle nije došao do zaključka da za te stvari “godine nisu važne” kako kaže jedan stari šlager. Unatoč jakog osjećaja “Kad u men poče lupat ko no kad konji galopiraje, ne moš zaustaviti” dovoljno je realističan da bi sve ovo bilo prelijepo da bi bilo istina.”Mal’ sam se k’o njekud zazjo dok su drugi izmaknili, a ona se nješt ušeprtljila, napravila se daj zaboravila stvare u autobusu i dok je tražila, ostadošmo mi opet sami. Joj nasmijala mi se ko anđelče, a ja od šupa:'Ajd ti k men na stan!' 'Ta de kako ću vak najedanput? Ostavi, sutra ćemo se dogovorit.' I ode.“ Ovdje nam se opet otkriva “stari Lovra”, onaj iz mladosti. Dok je u autobusu sjedio sâm mogao je donekle trijezno razmišljati, ali sad, kad je s Marijom nasamo, zaboravlja ono najvažnije. Doduše on ju izravno i bez uvijanja poziva: “Ajd ti k men na stan!”, ali to bi za Mariju unatoč sve njezine želje i volje ipak bilo prebrzo. A Lovra očito još danas hoće doživjet ono što nije tko zna kada. Stoga je razumljiva njegova reakcija. Drži dok je vruće! A možda ga ipak kopka nekaka možda i neoprvdana nesigurnost u konačni uspjeh!?
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(16)
BIZOVAC SVE DIG'O IZ GROBA II
No ostavimo malo đeda Lovru neka uživa u svojim nanovo otkrivenim osjećajima, neka se raduje svojoj ponovno otkrivenoj i očito dobro čvrstoj muškosti i pogledajmo malo Mariju.
Iako ju je Ilija kao osobu škrto opisao polazimo od toga da i ona spada u «isto kolo» jer s penzonircima ide u Bizovac. Dakle i ona je po godinama ako ne dinerica (parica) đeda Lovre ali onda par godina mlađa. No i nju sigurno u selu «bije» isti glas kao i Lovru glede godina i glede stanovitih potreba ali i sposobnosti. Dobro se sjećam da su jednom u Štitaru momci, koji su djelomično išli «u školu hodanja» kod jedne babe, zapitali: «Dokle žensko more raditi ‘ ne stvari?» Baba, nečekajući reče:»Dok ima bar jedan zub u glavi!» Ali reče još i ovo da svima bude jasno:»A ja imam dva!» A njezina druga doda:“Ja mislim dok more grist kiselo mliko!“ Što vrijedi i za đeda Lovru i njegovu generaciju ali i za Mariju je: čovjek je star onoliko koliko se osjeća mladim! To nepobitno dokazuju Lovra i Marija, koja očito još jako dobro može gristi kiselo mliko. Zaljubljenost nije pridržana samo mladima. Hvala Bogu! Rekosmo da seksulanost u starosti dobiva novu kvalitetu. Niti đed Lovra niti Marija nisu toliko nježnosti «potrošili» cilog svog vika kao ta dva dana u bazenu. Ta molim vas lijepo, kada je mladi Lovra gledao ruke svoje žene? A sada! «Uh štoj imala glatku kožu». No ostanimo još na Mariji. Ona očito zna kako se postiže cilj. Tko zna zbog čega je ona upravo izabrala Lovru? Iako iz teksta nije potpuno jasno, moglo bi se čak raditi o Mariji koju je Lovrin pokojni drug Pava htio još dok su bili mlađi ugovoriti njemu a Lovra se, poštenjačina, pomislivši na svoju ženu, nije mogao odlučiti? Tko zna da li Marija još iz tih dana gaji nekakve osjećaje a možda i nade glede Lovre, jer ne bi Pava njemu predlagao upravo nju. A Pava je bio stručnjak na tom polju,Lovrin ideal. I sada joj se pružila doista prava prigoda. Ona je sada ta koja vodi igru. A očito su joj metode još uvijek dobro poznate. Želja je jača od razuma. Jedna zbilja teška insinuacija, vjerujte mi da ja ne mislim tako, kaže, da žene razmišljaju donjim dijelom tijela. Dakle kad „druga“ zasvrbi mozak se isključi, al zato proradi srce, počme, kako kaže Lovra, udarati „ko kad konji galopiraju“. Iako neznamo ali možemo steći dojam, da je Marija češći gost u Bizovcu i da je gledajući gospoje naučila nježni i svrsishodniji način ophođenja. Ni po čemu se ona i Lovra u bazenu ne razlikuju od ostalih, nigdje oni ne odaju svoje seosko podrijetlo. Odijelo čini čovjeka? A ovdje su svi jednako odjeveni ili jednako goli, kako tko hoće, pa su razlike minimalne. Čak Lovra i druge njegove kolege iz autobusa izgledaju tamnijim kao da su svaki dan u solariju, a to je danas jako moderno. Oni se kvarcaju na stanu, na njive, na friškom zraku, pa zato i izgledaju zdravo. Možda je i to bio jedan od Marijinih kriterija kad se odlučila za osvajanje Lovre. Ona sama kaže :«Ta znala sam ja das ti još pravi muškarac, sačuvan, tam na stanu na čistu zraku, a još ne smrdiš bagušem (lošim duhanom).» To je mogla ustanoviti jedno po njuhu, jer ako ga je do sada uopće dotakla onda samo za ruku.
Što ovdje u svakom slučaju jako imponira je ponovno shvaćena samosvijest i Marije ali još više Lovre. On, koji je već razračunao sa svojim seksualim životom, diže se kao ptica feniks iz pepala starosti, ispod nekakve učmale asure predrasuda, stida, obzira, sumnji. Shvativši da još nije za baciti Lovra naglo mijenja mišljenje, dakle diže mu se samosvijest i to tako jako i čvrsto, da je od toga ganuća „skoro zarevo“. Sam kaže da nije bio ni gladan ni žedan. Možemo sumnjati da je i Lovra iako jako ushićen također sumnjao da to njegovo stanje neće potrajati dugo. Nije jednostavno mogao vjerovati da je on „još pravo muško, pravi čojk“. Možda tu sumnju potvrđuje riječima:„Ta zar vaku ljepotu prikinit pa ić' doma. Zagleđeli smo se jedno u drugo i ko oduzeti, da smo si makar nješt rekli. Al opet, sve su nam rekle naše oče, ruke i laloke.“ Izgleda kao da se zadovoljava s ovim što se dogodilo. Ta nije to valda sve!? Pa nisu još došli do glavnoga. Kada nebismo poznavali Lovru mogli bismo pomisliti da je on na ovaj način zadovoljio svoje potrebe. Bilo mu je lipo. Malo su se međusobno masirali (ali samo ispod vode!), malo zapljuskivali vodom, ali i malo su se cmakali (ljubili), čak ga je Marija i dva puta žvacnila (ugrizla), jedandoba za bradu, jedandoba za rame. A da, “držali smo se za ruke toliko da su nam prsti već poplavljeli” kao da se sva njihova snagu skupila u prstima. Ali Lovri izgleda prst više ne treba! Dakle za nekoga bi već ovo mogao biti kraj lijepoga doživljaja nakon tri godine, opravdani razlog putovanja u Bizovac.
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(25)
BIZOVAC SVE DIG'O IZ GROBA
Podvrgnimo i đeda Lovru analizi erotike, onako kako smo analizirali babogradske pjesme.
«Mislim da kada sebe i sve oko sebe uzimate smrtno ozbiljno, to zapravo svjedoči o bijedi duha!»
Andrej Nikolaidis
Kada sam počeo analizirati babogredske pjesme i njihovu erotiku niti sanjati nisam mogao da ću morati reći nešto i o jednoj tabu temi, o erotici starije populacije, kako se to znanstveno kaže, odnosno o seksualnosti umirovljenika, bez obzira dobivali oni mirovinu ili ne, ili seniora. Dobro se sjećam kongresa u prosincu 1995. u Makarskoj pod nazivom «Starost i starenje – izazov današnjice» na kojemu sam držao predavanje o situaciji starijeg hrvatskog pučanstva u Njemačkoj. Pripremajući se za to stručno predavanje morao sam naravno bar donekle istražiti i tu stranu života starijih ljudi, ali, zbog okvira koji mi je bio zadan, nisam nažalost o tome mogao ništa reći.Zamislite!
Zbog toga sam neizmjerno zahvalan mom prijatelju Iliji Babiću Andrinom što se sjetio i seksualnosti sidog šokačkog svita. Oduvik se o tome pomalo šuškalo ali većinom se sve svodilo na kojekake šale , jer stariji o tim svojim iskustvima nisu ništa govorili a mlađi su samo nagađali. U velikoj sam opasnosti da «oštećen mojom strukom» počnem teoretizirati, iznositi rezultate kojekakvih istraživnja na «trulom zapadu», tražiti za moje postavke i tvrdnje pomoć medicine i gerontologije, dakle znanosti o starenju, pa da onda o tom znanstvenom kontekstu spomenem i viagru.
No, ja neću. Ostat ću sebi vjeran. Zaboraviti ću i moju struku i moje profesionalno iskustvo i priseljiti se jednostavno u komšiluk đeda Lovre, gledat ga malo kroz tarabu il koji put provirivat kroz pendžer kad bude kod svoje Marije. Zar to ni pametnije? A osim toga neće mi moj prijatelj Mata Blažićev moći prigovoriti da pišem o onome što ne vidim.
Zanimljivo je kako se kod nas stariji svit jako brzo baca u staro gvožđe. A dobro se sjećam jedne poslovice koja kaže «Nekud konja kog jahala nisi!». Ova se dakle odnosi na žene koje obično prid svitom žele izazvati nekog starijeg čovjeka ili ga čak omalovažiti misleći da on više nemore ništa od ni stvari. Sigurno je to koji put čuo i naš đed Lovra, pa je i zbog svoje sudbine udovca i zbog svoje „omiljene“ snaje ali i zbog pomanjkanja prave zgode (znadete li što je vjernost? Vjernost je manjak prilike!) jednostavno sebi utuvio u glavu da je njegovo vrime prošlo, da se njemu nema više što dizati a kamoli da bi se on još jedanput mogo zaljubiti i to „pošteno“. Evo sjetio sam se jednoga vica koji jako dobro ilustrira stanje našega đeda Lovre, a kojeg sam prije par dana čuo od moga prijatelja Mate Blažićevog: Došla dva malo veća unuka đedu na selo u posjete pa im bi dosadno. Dogovore se oni da s đedom naprave kakvu šalu da im brže prođe vrijeme. I tako oni za ručkom đedu u juhu stave viagru. Đed pojeo svu juhu. Poslije ručka ode đed i nakon par minuta vraća se al sav zapišan. «Što je to djede, što si mokar?“ pita jedan.»Ma trebo sam pišat, izvadim ga i vidim da nije moj, pa ga lipo vrnem natrag.»
Naš đed Lovra donekle demantira ovo, dokazuje da starim Šokcima ne treba viagra. Ma njima treba prava prilika, malo opuštenija atmosfera, možda i topla kupka da pospješi «zahrđali» krvotok određenih organa, i naravno topla ženska ruka koja ipak ne odaje pozne godine, ali i ženski izazov, jer sve to diže i mrtvaca iz groba.
Ja sam, vjerujem da niste zaboravili, nekoliko puta ustvrdio da uz Šokca neminovno spada i inat. Čitajući «Đeda Lovru» na nekoliko sam mjesta, možda i između redaka, otkrio upravo taj inat. Ma dokazat će đed Lovra i sebi i toj Marije «da se u meni pojavi pravi ispljuniti Lovra, čvrst, nježan i pravo muško»! Nekada ni đedu Lovri, ali ni Grgi, ni Franji, ni Stipi ni Tuni, koje je također «Bizovac sve digo iz groba, a i žene se sve falje» nisu trebale ovakve predigre. Oni su uvik bili orni.Vježba od čovjeka čini majstora, a oni to, kako sam rekao u «mojem» Mati, eto o čemu mi upravo divanimo, «nisu ni smatrali poslom, jer su ga radili ko od šale». Dakle bili su majstori! No vrijeme čini svoje. Očito da seksualnost u starosti dobiva neku novu kvalitetu.Dobivamo dojam da se đed Lovra prvi puta «pošteno» zaljubio.»Bože mili da ste to vidli, prvo trnci, a onda me spopade zimogroz. Sve se po men nakostrišilo, i dlake i koža čak i obrve. Razrogačio sam oče, a usta počeše zamuckivat ko kad sam bio prvi put na ispovide»! Doduše znademo iz ostalih Ilijinih radova da Lovra nije u ni u mladosti bio baš «jako rječit». On nam sam u „Žalosti đeda Lovre“ priznaje:“Nagovaro on (njegov druga Pava – p.a.) njekoliko puta i mene da se i ja s nji’ par upustim. Kaže on:'Reci da si ju vidijo tud i tud samnom u toliko sati i daš joj kast čojku daj šarena, ako neće s tobom.' Prombo sam se ja zalećat te voj ću, te noj ću, al vraga da nisam drven. Kad treba rit no glavno, ja se skamenim i odma mi moja baba padne napamet i pomislim:'Bože, šta bi ja da ona sazna, kud bi od stida?' I onda ja bržma bolje počmem pripovidat o marve. Eto šta mogu kadsam taki, a toliko bi bijo sretan da sam makar malo ko Pava. Ja neznam daj se kaka malo slobodnija trefila pa me ponudila kako bi ja to privatijo i bil smijo?“. Pa onda «ni čudo, ta već je proteklo 3 godine kako nisam bio ni blizu ženskog tila, a ge vako, nikad u životu». Lovra je već, kako rekosmo raskrstio s tim stvarma.Sam kaže:»Kroz mene prođe njeki vrag ko trnci, a u tilu uskuva. Nisam više ništ ni slušo. Počeo sam razmišljat štaj sa mnom, jesam li ja još muško, jesam li se ja zapustio i umrtvijo il mi je dragi Bog uzeo no ščim sam se ponosio i počem me baba faljila prid ženama. Al po vom vrckoljenju u tilu reko seb. 'Ma Lovra ne daj se! Još si ti đečko, ta nit imaš pupka (hoće reći da nije digo spomenik “palom junaku”), nit su ti se ruke ni koža objesila, a lice ti glatko ko đeče dupence, pokaži ti njima ko si!» U Lovri se očito ponovno javila, ta oživila, samosvijest!
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(26)
ĐED LOVRA U BIZOVCU III
A kad dođo doma, daj me ko pito kako je bilo, odma je sna rekla daj sin javio sa stana da su svinje prorušile i od vrtla napravile čudo, a onda se pogubile u šume. Sve mi je prisjelo i ko da sam zno da će bit tako. Takija (odmah) sam se prispremijo, zgrabio svoje becikle i ravno na stan. Uprav sam došo kad je bilo sunce na zaod i zateko sina ge daje napoj svinjama: «Otkud ti dado?» začudi se on. Šopio sam becikle na tarabu na okolu i ravno u vrtol, imo sam šta i viđet, jabučice (rajčice) isprivraćane, ponagrizane, paprika ugazita, lubenica i dinja uganjana, čelac privrnit, pa kad me ni fraz. Dreknio sam na njega: «Pa ge su mogle prorušit?» a on nak jadno ko i uvik: «Ma nis dado prorušile, zaboravio sam zatvorit kapijcu za sobom.»
Zno sam to odma i zašutio. Zvo me da idem š njim doma, nisam ćeo. Osto sam i sutra. Taj dan mi ni niko dolazio na stan, a drugi je, molim te, došla moja rođenica sna, sam što se ni razrevala, ta glumi nevolja antrava, velji: «Dado, ni valdak propala kuća, ako su izišle svinje? Zašto nisi išo u Bizovac? De idi makar zadnji dan. Mi ćemo poradit.»
Jedva sam to i čeko jer ako ne ođem, sve moje propade. Svi su se pitali štaj bilo da nisam išo, a ja sam šutio. Jer šta svako mora znat za tuđe ganjosine. Pravio sam se ko da se mene ništ ne tiče. Kod prispremanja, Marija mi je zabrinito rekla: «Kaki su problemi? Jesil se morda na mene uvridio?» Kad smo zagazili u vodu, uvati mene ona za ruku, zagledi mi se u oče i reče: «Ajd ti priselji k men, ako oš sutra oma! Va dva dana sam mišljela da ću umrt, vak mi ni nikad bilo.» Moro sam ju utješit, prislonjio sam ju uz sebe i šapnio: «Ta ni ni men bilo bolje.»
I eto, od toga dana i večeri men se život prominjio. Prvo sam ošo k njoj na divan i kad sam vidio to njeno lipo gnjizdo, odlučio sam uživat u tom merisu i topline. Ma je koljeba uredna, okrečita i uvik čista, al kod nje je bolje. Evo do danas mi jedno drugom redom odlazimo i dolazimo, al se ne moremo nagodit kud će ko. Ona neb ostavila kuću samu i neb išla na stan, a ja neb pod njen krov dok imam svoj. Ipak je najvažnije da sam se ja digo iz mrtvi, da sam dokazo da nisam za zaitit (baciti) i da sam još pravi čojk. Ko ne vjeruje, nek pita Mariju.
A kako se ona priporodila, i ona je pravo žensko, ni da se faljim, al kad se mi ščepamo, ni nam ravno nikaki dvoj mladi.
Ne da si Lovra više kast daj sidi đed i da piša po opancim i više se nikom neće sklanjat. Ta mogu na tri strane: imam svoj stan, kuću i kuću moje Marije. A da vidite što sna (snaha) šuti, boji se da neb šta pokvario.Reko sam im nek svako vodi svoj život i bit će u redu. Ta ge bi ja izigro rođenog sina.
I šta još rit? Ma nemojte se zapušćat, nemojte brojat godine, ako vam je srce mlado i tilo poletno i zdravo, znajte da u njem još živi druga mladost i vidite ge sam ja to provjerio. Tako i vi. U toplu ljekovitu vodu, uz toplo žensko tilo i rodiš se ponovo. Daj tako ako vam nisam dosta ja, pogleđite Franju, Stipu i Tunu. Nje je Bizovac sve digo iz groba, a i žene se sve falje.
Zato čim uzmognete, zadrobočite se u nu smrdljivu vodu, a ja evo moram žurit u zakazano vrime mojoj Marije.
Slijedi analiza!
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(38)
ĐED LOVRA U BIZOVCU - II.
Dok sam se sam sa sobom patio žene su vrišćele od dragosti, a ja uz vo malo muškinja ajd na ulaz. Vi koji su znali ge se rasprema, požuriše naprvo, a ja za njima. Poraspremali se u kabinama, pometašmo stvare u te najlonske kesarice i torbe pa ajd š njima u lad. Okreto sam se oko sebe jel motre u mene, jel mi se ko smije, a kad no od mene sto put gori bogalja, i siđi, i nedoskutniji, i debeli i otromboljiti. Ta ja ti bora mi izgledo ko ljpotan med njima. I krenišmo mi u vodu. E svitu kad ja dođo bliže, pa udani, podiže mi se kapara, a ta voda ko no kad smo lan kiselili, crnozelena, smrdi izlupani mućcim, ta zar to može bit ljekovito? Al kad se tolike nevolje kupaje, valdak ću i ja izdurat. Polako se skinem po skalinim i čim umoči ve moje nožne pazdrljce, pune kurji očiju, prostruji tilom njeko blaženstvo. Gledim ve koji su unutra doklje im je voda, a kad spazim da je do pod pazuva, nak važno uskočim u vodu. Ma lipo grije nema šta, no taj smrad i dalje utuši. Nisam zno kud ću dalje jer nit je to za plivat nit za stojat ko ludi u polovice il uz kraj. Gledio sam ge su vi moji, a nji ni jednog bliz mene. Onda spazim Grgu u jednom ćošku kako se grli i pozdravlja s njekom naanduliranom. Joza je ošo na drugu stranu kod njeki što su stojale uokrug i pjevale, a vi drugi spopali kupačice kažu da su iz Osika, i nisam ih više vidio dok nismo krenili doma. Šuškalo se da su bili u sobama s njima.
Ja sam ko tuga isprva gazo, odo, zagledo i počeo se jest što sam vud sam, a još više što sam vaki zatepen. Svi grljušte, a ja se jedini njekud sklanjam umjesto da kaku tam prignječim il makar pripovidam š njom. I dok sam tako lapio, njeko iza leđov pruži ruku pa mi nak pljusni vodu u oče i otvorite cvole (usta). Ja se prezni, zagrcni i zažmiri. Prvo sam se uplašio, drugo proždro taj smrad i treće, ne moš otvorit kapaka. U njeke sam protrljo oče da vidim kaka mi se nevolja kesi i smije na sav glas i ko bi me mogo vak zaganjat. Okrenem se oko sebe kad ja baš u nju. Nezgodno mi bi što ju rukom dodirni po prsju, al ona ništ, još me uvatila za ruke pa onda poče trljat moje oče. Kad ja otvori, a to ona – Marija! Bože mili da ste to vidli, prvo trnci, a onda me spopade zimogroz. Sve se po men nakostrišilo, i dlake i koža čak i obrve. Razrogačio sam oče, a usta počeše zamuckivat ko kad sam bio prvi put na ispovide. Ona se i dalje smijala i posve se pricvrljila uz mene. Ja bi se i izmaknio, glava oće, al tilo kokad ne bi, no još se više pricvrljuje uz nju. Uh štoj imala glatku kožu, uh šta se od mene najedanput učinji, sreća pa s te vražje kupaće rastezljive. Kad vak pomislim ni ni čudo, ta već je proteklo 3 godine kako nisam bio ni blizu ženskog tila, a ge vako, nikad u životu. Odjedanput više ni bilo stida i odma sam razumio i ve svoje što se ljubakaje i grljušte s nim gospojama. A Marija nevolja, sve primjetila pa mi nak kroz zube istisni: «Ta znala sam ja das ti još pravi muškarac, sačuvan, tam na stanu na čistu zraku, a još ne smrdiš bagušem.» I poče ona nako lagano ispod vode mene milovat po leđim, prvo jednom, a onda i drugom rukom. E pa, kad nisam izdanio. Ponestajalo mi je zraka, uplašio sam se da neć krepat u vom smradu, a vak lipo, a i to ludo srce uzlupalo, vamo ona sve bliže i sve čvršće me stiska. I eto to mi sve dade snagu da se u meni pojavi pravi ispljuniti Lovra, čvrst, nježan i pravo muško. Nisam se više do zbunit, zgrabio sam je rukama priko leđov, stisnio pa ju malo pridigo, a onda zadrobočio u vodu. Ta da ste to mogli poslušat, cičela je ko bisna. Ja sam isprva u tom uživo, dizo ju i spušćo ju njekoliko puta, potlje smo se tak priljubili i počeli kesit ko đeca. Gleđeli smo se u oče kad odjedanputa ona poskoči pa mi se ščepa oko vrata i poče me cmakat, sve je pucalo. I žvacnila (ugrizla) me je dvaput, jedan doba za bradu, a drugi za rame. Okrenio sam se da vidim jel ko gledi i nisam nikog spazio, a za ve tuđe bilo mi svejedno. Poslije me izvela držeć se za mu ruku i odvukla u njeke druge bazene. Ošli smo tam ge lupa voda u leđa i ge se đeca strknjuju kroz ne valoviće u vodu. E tud smo se bome jako morali držat jedno za drugo, kad te počne žvajzat (udarati) naj mlaz, činji ti se daće ti odbit bubreze, a bome ni trtnjače ni bilo lako. Marija je vrgla (stavila) ruku priko svoji cvoliva (usta) da opet ne vrišti, a po očima sam joj primjetio da sam što ni ciknila. I tako smo mal vam, mal nam od bazena do bazena. Ni sam osjećo ni glad ni žeđ, a držali smo se za ruke toliko da su nam prsti već poplavljeli. Izgleda da se i ona ko i ja bojala pustit, ko zna bil se opet spopali il ne bi. Bože dragi, vak mi ni ni jedan dan brzo u životu prolećeo ko vaj. Kad je vođa puta došo i reko da je pokret, skoro sam zarevo. Ta zar vaku ljepotu prikinit pa ić doma. Zagleđeli smo se jedno u drugo i ko oduzeti, da smo si makar nješt rekli. Al opet, sve su nam rekle naše oče, ruke i laloke (usnice). A naj potlje još imamo tri dana ić. Ošli smo svaki na svoju stranu, a u autobusu smo sjedili ko i prije. Gledio sam kroz pendžer, a prid oče je dotrkivala nje slika i sve no kad me žvackala. Prombo sam se malo čvrknit u glavu da dođem k sebi, al ni vriđelo. Ta i govorio sam si: «Lovra, štaj tebi ludo sida, pa si se zatelebo osidiv glavu, zar je to za tebe?»
Kad u men poče lupat ko no kad konji galopiraje, ne moš zaustaviti. Iza tog spazim sliku, ne aždaje moje snaje kako se podbočila i čeka me izbuljivša na vratim i ne trepćuć men: «O sidi ćuko, zar i to dočekašmo od tebe, ta kako te ni stid unučadi i svita, zar mi rad tebe moramo pokunjivša (pognute glave) odat kroz selo?» Joj Bože, ako sazna, morat ću tražit druge komencijaše. A šta se ja opet imam kog bojat - oćel kako ja oću, pridrt ću na dva-tri papira svaki na četvero pa nek se araje. Lovra je odlučio, bit će ipak kako on oće još vi par godina i gotovo. Zar ja vu svoju muškost na izdisaju ne iskoristit i u njoj ne uživat, e taj se ni rodio ko će me zaustavit.
I utren se mi dokotrljašmo doma. Svako odošmo na svoju stranu. Mal sam se ko njekud zazjo dok su drugi izmaknili, a ona se nješt ušeprtljila, napravila se daj zaboravila stvare u autobusu i dok je tražila, ostadošmo mi opet sami. Joj nasmijala mi se ko anđelče, a ja od šupa: «Ajd ti k men na stan!» «Ta de kako ću vak najedanput? Ostavi, sutra ćemo se dogovorit.» I ode.
Iduć doma stalno sam se češko ispod kape i zvrndo seb kako se ne sjeti pa da sam joj reko da ću doć k njoj na divan. Sad ni ništ vriđelo. Eto, oduvik sam bio taki šuntripav i kasnio ge ne treba, al kad je bilo radit nisam se zno izmaknit ni izgovorit.
Nastavak slijedi
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(29)
PREVIŠE ZA SAMO JEDAN DAN
Ima u našem životu dana kad se, kako to znamo reći, ama baš nište značajnijega ne dogodi. A onda opet onih drugih dana, kad se u samo jednom ogleda život, kakav već ljudski život jeste – radostan i tužan. Takav je meni bio jučerašnji dan.
Kao neku uvertiru u taj dan doživio sam u petak navečer prijenos svečanog otvaranja „Vinkovačkih jeseni“. Gledao sam suznih očiju, jer svaka mi se na pozornici izgovorena riječ, svaka pjesma, svaki zvuk tambure, lijepila na srce i dušu. U tom jednom satu u mislima su mi prodefilirali dani mladost, moje „Vinkovačke jeseni“, moja proljeća ali i jeseni.
U subotu je dida Iva dobio drugoga đaka. Prvi dan škole moje unuke Antonije, kćerke moga sina Mate.
Antonija, mama Tanja, tata Mato i brat Marijo
Kako je već ovdje običaj, svaki prvačić prvoga dana škole dobije poseban „škarnicel“ pun slatkiša. Ovaj Antonijin napravila je njena mama.
Antonija s Elenom, najstarijom unukom, kćerkom naše starije kćerke Mihaele i zeta Tomislava
I naravno da su baka i dida radosni kad im unuče raste u zadravlju i zadovoljstvu.
Rano jutro ove subote donijelo nam je još jedno veselje – radio nam se unuk Julian, drugi sin naše mlađe kćerke Ane i zeta Ivica. Tako smo sa obiteljskog slavlja pohitali šezdesetak kilometara da vidimo naše šesto unuče, odnosno četvrtog unuka.
Mama i sin
Tomislav je dobio brata
Sretna baka (dida Iva je moro slikat, pa ga se ne vidi. Al i on je sretan!)
Niko, sin starije kćerke Mihaele, više nije najmlađi unuk. Ponosni tata Ivica i Nikin tata Tomislav
Bilo je već večer kad smo napustili bolnicu i Juliana i njegovu mamu ostavili da se odmaraju.
Ono najljepše dolazi na kraju, „šećer na kraju“. Ali meni je kraj dobro „zasolio“ ovu nesvakidašnju subotu. Još dok smo sjedili u bolnici supruga se tužila da ju boli ruka, koju je prije šest dana opekla na pećnicu. Ruka je počela otjecati. Nije bilo druge nego brzo kući, pa k liječniku. Tih sam šezdesetak kilometara prešao za 34 minute i ravno u bolnicu, budući je već bilo 21:30 sati. Dežurni traumatolog je dijagnosticirao lymfangitis ili narodski rečeno „otrovanje krvi“. Mora ostati u bolnici tjedan dana.
Eto to je, dragi moji blogeri, razlog, što se danas nisam nikome javio. Samo prije sam došao iu bolnice i kratko pogledao vaše komentare. Ovaj post samo je kratki prekid „Đeda Lovre“ koji vam se, očito jako svidio. Želio sam moju sreću jučerašnjeg dana podijeliti s vama. Ali s prijateljima se ne dijeli samo sreća nego život onakav kakav jeste.
|
- 21:36
-
Ukupno Komentara
(32)
ĐED LOVRA U BIZOVCU
Autor ove monodrame je moj prijatelj, vama već poznati, Ilija Babić Andrin iz Babine Grede
Pjesma „Seko Rezo“, dragi moji blogeri, bila je zadnja pjesma naše analize. No to ne znači da smo došli do kraja. Ostati će mo još u našem kontekstu, u Babinoj Gredi, na tragu erotike, koja će od ovoga posta ipak biti malo drugačija, neobičnija.
Đed Lovra započe svoju priču:
“E zbiljam sam sad ko tica, ma mogo bi poskočit pa polećet.Tako sam lagan, tako mi krv proradila, uskuvala, prid očima se prosvitlilo, izbistrilo, a tilo ko da ni moje, njekako gipkije, laglje, a mlađe makar dvajst. A lipo oni mene zvali još priklane, ti naši penzonirci, ajd Lovra s nama, pa lane ope, a ja neć. Ge ću ja ić kraj toliko briga kiselit sido prkno. I onda me proljetos nagovoriše pa se upiše za taj vraži Bizovac. Odma ja sve uplatim, al kad je trebalo ko sutra ić, uvati mene njeka štreponica, njeki stra kako li ću šta li? Cilu noć sam se privraćo po krevetu, a kad sam se njekud đeo, sanjam ti ja kako sam se spremijo u kupaće gaće i kako izlazim iz vode priko njakog betona pa kako sam se nakečio, pukne mi guma na gaćama, a moja sramota sini kolika je široka. Čuo sam žensku vrisku, smij i vidijo kako su sve uperile prste u mene, a ne moš se iskobeljat iz vode. Mrdo sam, puzo i njekako zamanem desnom nogom da ću van, kad ja ošajdari čašicom o beton.Toliko sam jauknijo da sam i sebe probudijo kad no ja žvajznijo koljenom u duvar od silnog vrćenja i tezmanja. Sav sam bijo oznojit, a koljeno boljelo da mi je stavljalo paru. Mislijo sam ujtru da neć moć ić. Mord i ne bi da nisam stalno meto unšlag, umako truljicu u rakiju pa š njom na čašicu.
Kretalo se isprid crkve u polak osam. U što me bilo stid nosit torbu. Prije sam ja lako il u kolim il natovarim na babu, a sad ajd ko pican. Čim me spaziše navaljiše na mene ko ose. Jedna viče: »A dala ti je sna da ideš.» Druga: »Fala Bogu, Lovra živnijo.» Treća: »Baš me zanima kako izgleda u kupaćim gaćama.» Na vo sve sam odšutijo i nak se malo naškumijo, ko da mi je svejedno, prikrivo sam no što me bockalo: »Ludi Lovra, bolje se vrni doma.» Ipak izduro sam. Onda sam nak ispod pervaza pogledo po toj rpe koj tud od muškinja. Bome nas sedmorica, a no sve ženskinje. E, sad i u men počeše kundravci štrcoljit, kake l da li će ve izgledat kad se poraspremaje? Zagledim se u dvi s najvećim prsjima, uh što su se podbradile, sam što im bluze ne popucaje.Ta Bože ti fala koliki njima trebaju jastučići da te svoje mirakule uture. A onda dođe jedna koju mi je ćeo moj pokojni drug Pava ugovorit. Držala se nevoljnjača ko štampa, nit je povorana, nit pogurita, a i štel joj je bio kunten. I sad mi ko ne bijade krivo rašta sam krenio.
Posjedali smo u autobus. Njeki su si još otprije našli para, a ja sam sio ge bilo prazno. Čim smo krenili, jedna vikni: «Ajda da se za sretan put izmolimo.»I započe Očenaš. Kako sam se naučio useb molit, tako sam i sad. Čim se izmoliše, počeše se dovikivat i pripovidat štaj koja sanjala, kog je sanjala, al bi najgorje kad jedna udovica reče. « Joj, ja ti noćas sanjala Lovru kako smo se uvatili za ruke i idemo u bazen. Prvo zagazi on ponda se okreni, mene nježno privati i pusti u vodu. Prvo smo se malo zapljuskivali po leđim, a potlje me masiro tako lipo, polako da se evo i sad ježim.» U to doviknu druga: «A štaj dalje bilo?» «E to vam neć kast! Toć njem kad uniđemo u bazen.»
Prvo sam sakrivo glavu, al potlje provirim i spazim nu koja je došla na kraju. Kroz mene prođe njeki vrag ko trnci, a u tilu uskuva. Nisam više ništ ni slušo. Počeo sam razmišljat štaj sa mnom, jesam li ja još muško, jesam li se ja zapustio i umrtvijo il mi je dragi Bog uzeo no ščim sam se ponosio i počem me baba faljila prid ženama. Al po vom vrckoljenju u tilu reko seb. « Ma Lovra ne daj se! Još si ti đečko, ta nit imaš pupka, nit su ti se ruke ni koža objesila, a lice ti glatko ko đeče dupence, pokaži ti njima ko si!»
I tako mi dospješmo u taj Bizovac.
Nastavak slijedi
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(18)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
18./II - SEKO REZO
Autor glazbe i teksta Ilija Babić Andrin
© www.stitar.com
Avoj seko Rezo, zelenoga oka,
ajde makar malo škicni na ´vog lipog momka.
Kupit ću ti ja,
četir srceta,
kod našeg licitera.
Kupit ću ti još,
ako mene oš,
jedan lipi sjajni broš.
Kupit ću ti,
nek se žene jede,
na vašaru u Babinoj Grede.
Ti si Rezo zlato u mojim očima,
od lupanja mojeg srca,
puknit će rubina.
Ako oćeš me,
kupit ću ti sve,
šatre i majstore.
Sve ću kupit za te,
na vašaru šatre.
Ako budeš moja,
bit ćeš ko gospoja.
Kupit ću ti nek se babe jede,
cili vašar u Babinoj Grede!
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
E, seko Rezo, neš se ti čini mi se tako lako riješit ovoga tvog udvarača. On se izgleda zaljubio do ušiju, jer inače ne bi Šokac ovako baco svoje srce prid đevojku. On ovdje izgleda slabić a to nipošto nije bećarske odlika. Nije nikakva rijetkost da se momak prvi zaljubi u neku curu. Nema u tome nište neobičnoga, nema u tome nikakvog reda i rasporeda. Međutim teško će bilo koji Šokac djevojci, pa da je voli ne zmam kako, to prvi priznati. Oni su kad je riječ o iskazivanju svoje ljubavi, o verbaliziranju, škrti. Ma reći će on da ju voli, al to onda «I ja tebe!» Ima u ovome dosta taktike. Pokušajmo malo zaviriti u tu taktiku, razjasniti logiku na kojoj se ta taktika temelji. Kako bi Šokac, a još k tome ako ga bije glas bećara, zaljubljen u djevojku već pri prvom susretu to otvoreno priznao? On njoj mora pokazati da je doduše simpatizira, eventualno da mu je draga, da bi rado s njom «išao i dalje», obećat će joj čak i brak ako se to uklapa u «uži plan», ali neće joj nikada prvi reći da je voli. Zašto? U pitanju je njegov ponos! On može gorjeti od ljubavne želje za nekom djevojkom ali neće joj dosađivati. Ako mu se «steška» onda će naći «utjehu i lijek» na drugoj strani, ali ona mora biti ta koja će pred njim gorit za njim. Šokac razmišlja da bi ga njegovo priznanje ljubavi dovelo u podređeni položaj. A Šokac mora uvijek biti superiorniji. «Moj» Mata kaže:»Mi samo svoji gazde! Al eto. Njeki put će mo pustit da nam zapovida tambura, njekad rakija. Al nikad žena!” Tko može biti iznad njega? Samo Bog! On uvijek mora biti «gospodar situacije». On je čak u stanju glumiti stanovitu nezainteresiranost prema toj djevojci samo da bi još više zadobio njenu naklonost.
© www.stitar.com
Dobro se sjećam kako me je savjetovao jedan moj prijatelj, u jednom velikom selu poznati bećar:»Ako ona oma pristane ti nemoj. Već 'nu, koja neće, koja se neda, e tu drž! Daće ona kad tad', al' sam' moraš bit' uporan.» Pa čak i u «trenutku istine» neće si dati oduška i «pokloniti joj crvenu ružu». Čudno? Ma nije, brate. Čudno bi bilo da nije tako. Čudna je ovdje stanovita narcisoidnost ovoga udvarača. Ja unatoč svega vjerujem da ovaj «lipi momak» jedno glumi, drugo želi. Ovako ponašanje nije nimalo tipično. Jer što znači kupiti djevojci «na vašaru u Babinoj Grede licitersko srce»? Momci su djevojkama, obično na kirbajskom vašaru, kupovali licitersko srce koje je ona ponosno nosila obješena o vratu, kao znak da je bezecirana, dakle zauzeta. Sve su to budno pratile iskusne oči snaša i baba i komentirale:«Eno Ilja kupio Reze srce. Biće svatova»! Ovaj naš «lipi momak» «mali škic» Rezin želi nagraditi s «četiri srceta, sjajnim brošem»!?
Skoro sam uvjeren da ovaj momak sve ovo inscenira kako bi prkosio nekoj drugoj djevojci. Vjerujem da je ta druga djevojka ona prava, kojoj bi on doista kupio sve jer je voli, a ona nije odlučna. A on joj želi pokazati kako ima i drugih, kako on ne ovisi o njoj. Iako se on na ovaj način upušta u opasnu igru, svjesno ide u veliki riziko: ako Reza prihvati njegovu ponudu, objesi njegovo srce o vrat onda je donekle njena ali i njegova budućnost zapečanjena. Oni se smiju «šetati ispod ruke». Srce se kupavalo samo onim djevojkama koje će jednom «prerasti» u ženu dotičnog momka. Nije to doduše uvijek bilo jamstvo ovakovog raspleta situacije, ali skoro uvijek. Međutim inat je jači. On će toj svojoj neodlučnoj divi pokazat da ne ovisi o njoj i to zbog toga da ona shvati ozbiljnost situacije. On «na vašaru, prid čitavim svitom» demonstrira naklonost drugoj! On očito ne misli na posljedice ovoga inata, ne misli o selu koje će šnjim ispirat usta, o sramoti koju je time nanijeo ciloj kući. Ali on se ponaša dosljedno mentalitetu.
I kad je to u pitanju onda mu nije nimalo teško Rezi prosipat ljubav ko mliko:»Ti si Rezo zlato u mojim očima, od lupanja mojeg srca puknit će rubina».Kad sada Reza, naučena na sasma druge «proljeve» ljubavi, čuje ovakve riječi, a žensko je žensko, vrlo se lako može očekivati da «nasjedne» i dozvoli da joj ovaj glumac kupi i «šatre i majstore». Ali ona mora biti njegova. Eto to je protuusluga. Njegova je investicija doista velika. Ali ako je inat u pitanju onda ništa skupo nije. «Bit ćeš ko gospoja» znači da joj nudi brak. «Ti si Rezo zlato u mojim očima, od lupanja mojeg srca puknit će rubina». Ona mora steći dojam da će ovom momku, u slučaju da ona ne pristane, puknit ne smo «rubina» nego da će mu «puknit srce», da će umrijeti. 'vaj prosipač ljubavi očito ne zna babobgredsku poslovicu:» Ne trči za 'nom zbog koje te u prsju štreca, no za 'nom na kojoj zvecka» (misli se na dukate – pr.a. – Ilija Babić Andrin «Šokačka burgijanja» str. 100).
© "Šokadija" Babina Greda
On jasno kaže:»Kupit ću ti nek se babe jede, cili vašar u Babinoj Grede», i upravo u tim babama i njihovom «jadu» je ključ svega. On želi napraviti inat pa nek bude šta bude. Nek se «babe jede»! Nije njemu važna čak niti neizvjesna «rendita» ove skupe investicije, nije mu stalo da «zapečati» ovaj svojevrsni «ugovor s Rezom». Njemu je važno da cili vašar, dakle cilo selo vidi njega s Rezom. On je s ovim zadovoljan, jer to i jeste njegov cilj danas. A što će biti sutra? On će danima biti glavna tema seoskih priča, njegova će se mama ljutiti, žalostiti, sve će strine i tetke, sve komšenice dolaziti na “konzultacije”, a on će vjerojatno «napustiti teren» i otići na sigurno mjesto gdje će s nekom seoskom «profesionalkom» naći ono što možda još od Reze nije dobio, ali bome niti uporno tražio.
Ovime smo, dragi moji blogeri, završili analizu pjesama koje su se nalazile na CD-ima "Stari glas" i "Konji bjelci". Ali time još nismo gotovi. Ima u Babinoj Gredi dosta toga što je vrijedno analize. Dakle, idemo dalje!
|
- 00:01
-
Ukupno Komentara
(41)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
17./II - VISOK PENDŽER
Visok pendžer a ja cura mala,
pa ne mogu poljubit bećara.
Naručit ću nogu kod kolara,
pa da mogu poljubit bećara.
Oj kolaru, napravi mi nogu,
da bećara poljubiti mogu.
Visok pendžer meni više nije,
sada bećar puno bliže mi je.
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
Dopustite mi da na početku napravim mali uvod. Citirati ću naime moga prijatelja Iliju Babića Andrinog. On na početku svoje knjige «Šokačka burgijanja» pod naslovom «Zašto ova knjiga?» među inim kaže: »Tko god je ovdje (u Babinoj Gredi, p.a.) duže bio, dosta čuo, mogao je samo reći 'Ovog nigdje nema'. Možda zato kažu:»'Ludi Babogreci», «Radiš uz onu stvar ko' Babogredac... Bećarluka je bilo i bit će, tuđih uživanja, al nas će nestati, zato moramo staviti ruku na nu stranu gdje osjetimo otkucaje i kast po babogredski:» Ge živog svita tud i ljubavi, prevara, bećarluka, lopovluka, smicalica, ogovaranja, naklapanja, ruženja, olajavanja, sakrivanja i tajenja, no uvik će među nama življet... Zaklela se Zemlja Raju...' (da se svake tajne znaju – p.a.)».
Zbog čega ovaj uvod? Već sam rekao da iz osobitog poštovanja prema Šokcima nikada ne bih napisao ništa što bi ih moglo uvrijediti. A kamoli prema Šokicama! «Mislim na najljepše moje Šokice» kaže upravo citirani Ilija Babić Andrin. A ja ovome samo dodajem, da su one sve najljepše. A kako se onda taj lipi i muški i ženski svit, kojeg se toliko volji može vriđat? Dakle lipi moji Šokci i najljepše moje Šokice, ja vas ne želim vriđaj no samo se s vama šaliti, s vama malo zbijat lakrdije kako se to u Babinoj Gredi kaže, pa da se malo nasmijemo. Od moga prijatelja Mate Blažićevog čuo sam ovu izreko, koju bih rado nazvao mudrošću:»Ništa nije vrijedno pridobiti za stalno osim smijeha i ljubavi prijatelja!» Ja nisam vaš, nisam Babogredac, dakle nismo ništa u rodu, al možemo biti prijatelji. Već sam postao članom Udruge za promicanje i očuvanje šokačke baštine «Šokadija» Babina Greda. I ako ovaj moj «prijamni ispit» kod vas ostalih Babogredaca i Babogretki uspijem položit, a čvrsto se nadam da hoću, onda se našem stvarnom prijateljstvu nište ne može ispriječiti na put. Eto, sporazumili smo se! Sad ja mirne duše mogu nastavit pisat.
«Visok pendžer a ja cura mala, pa ne mogu poljubit bećara.» Ova tvrdnja nije baš svakidašnja, no nije sigurno izmišljena samo za pjesmu. Zato ona niti ne čudi. Što čudi je činjenica da bećar «izgleda kroz pendžer» a cura stoji na malom drumu i želi ga poljubiti. Nisu li ovdje zamjenjena ne samo mjesta nego i uloge? Izgleda da je ovdje puno toga pobrkano. Što upada u oči je želja ove dive da tog pendžeraša pošto poto hoće poljubiti, pa nek vidi sav svit na drumu, al joj je slaba «anatomija», mala je. I još je nešto bezobrazno očigledno: ovaj mandov , a šta bi mu čojk drugo reko, se niti malo ne trudi da ovaj zainteresiranoj djevojci olakša posao. Kao da ona ne želi poljubiti njega. Ebe se njemu, rekao bi naš Fizikalac. Što bi ga eventualno moglo malo opravdati je da on za nju nije zainteresiran, da ne trza, da mu je ona jednostavno već dodijala i da je se želi rješiti jer mu kvari druge, bolje prilike. Međutim da je to slučaj on bi jednostavno zatvorio pendžer, otišao i ostavio ovu jadnu (ajd da malo suosjećam s bar kojom ženskom osobom da me moj prijatelj Mata ne «ruži») divu «ko govno na cidilu». Ali da je on kaki pravi on bi ju podigo, pošteno poljubio pa, ako mu se više neće, pustio i ošo, nek joj se vjera jami.
Ona međutim dalje pjeva: «Narućit ću nogu kod kolara, pa da mogu poljubit bećara». Ona dakle ne odustaje od svoje namjere. Luda? Ma nije luda no željna. Smislila je ona kako će postići svoj cilj. Pa nek joj se smije cilo selo. Radim štoću, ljubim koga oću. Ova ljubav očito nema granica. E ovo čak niti Ilija Babić Andrin nije zabilježio u svojoj knjizi. Ili je, zbog žive sramote, prišutio? Ma nije niti jedno niti drugo. Jednostavno je zaboravio. Ja vjerujem da će se ova zgoda pojaviti u njegovoj drugoj knjizi «burgijanja».
Možete si samo zamisliti u kakvom je ona stanju. Potpuno okupirana ljubavlju počitav dan razmišlja kako će doć do onoga linog bećara. Ovaj „bećar“ ničim ne zaslužuje taj ponosni i dični šokački naslov, pa ću ga zbog toga, da ne činim sakrileg, jednostavno i dalje zvati onako kako zaslužuje - „mandov“. Plan je smislila i sada ga treba realizirati. Ide kod kolara i otvoreno mu kaže:» Oj kolaru, napravi mi nogu, da bećara poljubiti mogu». Nemam dojam da se ona pri svojoj narudžbi ustručava, stidi. Ona je mušterija a kolar je tu da zadovolji svoje mušterije. Možda je mogla biti malo više diplomata, možda mu je mogla izmisliti neki drugi razlog zbog kojega treba veliku nogu. Ali ne! Ona govori istinu i time se izlaže opasnosti da o toj njenoj namjeri dozna cijelo selo. Ali što nju briga za selo! Ljubav doista može dovesti ne samo do sljepila nego do ludila. A čini mi se da su ženske više osjetljivije na tu «bolest» no muški.
Napravio majstor nogu, ona mu je pošteno platila, vjerojatno je odmah «montirala» i ravno pod pendžer voljenog bećara. I opet tvrdi: «Visok pendžer meni više nije. Sada bećar puno bliže mi je». Pokušajte samo na trenutak zatvoriti oči i zamisliti si prizor: na jednom komadu drveta (kolar nije bio majstor za ortopedska pomagala, za proteze) «stoji» omanja ženska; njenu široku suknju možda podiže upravo naišao vjetar i «otkriva svu tajnu». Normalni prolaznici prolaze kraj ovoga komada drveta i budući je dosta dugo, jer pendžeri na šokačkim kućama su bili dosta visoki, ne vide nju jer su pognuli glave pred vjetrom. A ona na toj vjetrometini s obje ruke čvrsto drži mandova i pri svakoj promjeni «cjelovnog položaja» gura ga s jednoga na drugi kraj pendžera. On se mora držati da ga ona slučajno u toj gužvi nebi izvukla kroz pendžer, ne može doći k sebi od žestine poljubaca, nema više zraka jer mu je ona svojom maramom zatvorila nos, već koluta očima, krv mu šiknula u glavu, a ona ne popušta. No on vikati ne može. Ta nema snage da preživi a kamoli da viče, da zove upomoć. A otkud njoj toliko snage, kaka ona mora imat pluća?
I kad smo se već skoro počeli pripremati za oplakivanje ovoga upravo umrloga mandova,nejeba, kojem bi vjerojetno na križu ili na spomeniku napisali «Ovdje leži moje tilo ljudi, ubio ga njen poljubac dugi», ona malo popusti i on duboko uzdahnu. Sretan svršetak. Da sretan utoliko što ovaj silovani mandov ipak nije umro. A da li je svršetak? Tko zna. Onu sumnju s početka, da je on možda ne voli, da je se želi riješiti, moramo revidirati. On nju očito voli. Kada je vidio da mu je ona svojim tilom začepila pendžer on nije morao otvoriti, a ako je bio otvoren nije morao doć napendžer. Doduše ona je sada tehnički bila sposobna ući kroz pendžer u sobu, jer je čvrsto riješila doći do cilja. Cilj opravdava sredstvo. A kako bi mu onda tek bilo? Možda je on iznenađen njenom veličinom, bio do te mjere zbunjen i jednostavno došao napendžer da vidi što se to događa. No ona ga je zgrabila ko guja žabu i samo što ga nije ugušila. On je vjerujem u međuvremenu promijenio mišljenje, nestalo je iznenađenja, iako igra pasivnu ulogu on sigurno nije hladan. I njem su diže «tlak» i još nješta, lupa mu srce, možda mu rubina, a možda i gaće, oće puknit od želje? Iako je prava šteta ostaviti ih u pol radnje, ne vidjeti svršetak, mi će mo ipak zatvoriti naš pendžer pa neka se svatko drži onoga što mu je najdraže i neka sanja.
I što na kraju reći: E pa baš svašta na vom svitu!
|
- 00:03
-
Ukupno Komentara
(36)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
16./II - TRI LIVADE
Tri livade, nigdje hlada nema.
Samo jedna ruža kalemljena.
I pod ružom zaspala djevojka.
Ja ju budim, među oči ljubim.
Ustaj rano, svanilo je davno.
Ustaj srce granulo je sunce.
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
E,svitu moj, 'vaj se momak čini mi se naš'o u nepriliki. Na tri livade on nije naš'o 'lada. A izgleda da ga traži, da mu treba. Ili on nama samo dočarava ambijent; kao kakav fotograf odabira mjesto na kojem će glavna stvar biti u najboljem svjetlu, gdje pozornost gledatelja neće odvraćati nikakvi drugi nevažni predmeti. Dakle na te tri livade je «Samo jedna ruža kalemljena« koja uz svu svoju ljepotu, miris, čar i primamljivost očito nudi malo hlada, u kojem bi «zaspala djevojka».
Ja vjerujem da je ova pjesma tek drugi dio one prave. Ovako nam ne nudi nikakavu «radnju», a ona se dogodila neposredno prije. Ovaj momak na tri livade traži hlada, da bi u njemu, u ovom lijepom kutku inspirirajuće prirode, na osami, neometan od nikoga, konačno mogao »izljubiti» svoju dragu nako kako Bog zapovida.
Ona je očito zajedno s njim došla ovamo «po istom zadatku». I kada unatoč intenzivnog «traganja» nisu našli boljeg hlada, nalaze «ružu kalemljenu». Ova je ruža upravo simbol onoga što se dogodilo. A to što se dogodilo je «ljepota, miris, nježnost, opojnost od koje se gubi svijest». A budući se ipak radi o ruži ne smijemo zaboraviti niti «trn». Tko bere ruže mora računati da će ga ubosti trn. Ovaj «trn» je kulminacija svih onih epiteta koje smo nabrojali o ruži. Njegov ubod upotpunjuje sve, iako ne boli izaziva jauke, vrisku, zapomaganje ali i kod ubodene i kod grane na kojoj je izrastao.
Ako su oni najprije tražili hlada i nemogavši od puste želje više čekati u slabom hladu ruže, već se na jarkom suncu prepustili najslađem užitku, onda nije nikakvo čudo da je nakon svih napora tijelo toliko iscrpljeno i da sâmo utone u duboki zadvoljni i sretni san. Možda momak nije zaspao, možda je on držao stražu da bi se njegova draga u miru mogla odmoriti, možda od tolikog silnog uzbuđenja nije mogao zaspati, možda očekuje nastavak jer nije još sve «svršio»? Možda? Nije važno. On očito ne spava.
U toj velikoj sreći je zaboravio na vrijeme. Iako on pjeva:» Ja ju budim, među oči ljubim» to ne mora značiti da je on nju stvarno htio probuditi. On još zadovoljan i sretan ovom «igrom» na jarkom suncu, još uvijek pod jakim dojmom Amorove strijelice, koristi prigodu da uljepša osjećaj koji možda pomalo popušta. A ako bi ipak netko nenadano naišao imao bi izgovor da je budi, jer eto teško su radili, umorila se pa je zaspala.
Tko zna koliko je on nju dugo budio? Tako zna po koji je ona puta «zaspala», tako zna da li je ona uopće bila u stanju ići kući pješice? Polazeći od toga da su najprije tražili hlada i na tri ga livade nisu našli, onda su na «igralište» došli u pol dana.
A kad on sada kaže «Ustaj rano, svanilo je davno», onda možemo vjerovati da su pod tom mirisnom ružom, možda još uvijek s velikim trnom u tijelu (jer ruža je kalemljena, velik je trn) prespavali čitavu noć i da ih je novo sunce probudilo. Zato on kaže:» Ustaj srce granulo je sunce».
Nemojte mi predbacivati bujnu maštu. Nemojte tvrditi kao moj prijatelj Mata Blažićev:»... i dalje od nevidljivog stvaraš vidljivo”, da bi onda ipak priznao:” I nisam baš znao tu pjesmu. Ta analiza me i primorala da svaku strofu i po dva puta pročitam, da još jednom čujem tu pjesmu, i da na kraju čitanja mudro zaključim - ma tako je.”
|
- 00:01
-
Ukupno Komentara
(28)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
15./II - ŠTA ĆE MENI CURA GARAVA
© Bobo
Šta će meni cura garava,
kad se meni plava dopala.
U plave su oči anđelske,
u garave oči đavolske.
Plave oči stid pa kažu,
a garave lažu, pa lažu.
Plave oči bolje šaraju,
a garave uvik varaju..
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
Prepotentnoga li Šokca! Šta će njemu cura garava! Nisam do sada tvrdio, ali nisam ni uvjerenja, da su Šokci, bez obzira na sve, bili zadovoljni sa svakom djevojkom. Imaju oni itekako istančan ukus. No taj ukus proradi istom kad se već počme ozbiljno razmišljat o svatovima. Jer od starih je naučio 'vu mudrost:»Ako se ženiš, budi radoznal i gledaj tri koljena unatrag» (Ilija Babić Andrin, «Šokačka burgijanja» str. 100). A do tad to baš i nije tako jako važno. Pogotovo nije uopće važno ako je u pitanju uobičajeni bećarluk, skupljanje iskustva (da broj štima) ili baš njaka prika nužda.
Osim toga smo već rekli, da su garavuše pred ostalima uvijek uživale svojevrsnu prednost a njihova je «boja» u Šokadiji i najzastupljenija. Ali nije to razlog. Inače bi upravo plave predstavljale nekakvu atrakciju, izazov. Jasno da govorimo o vremenu kad su cure kosu brenovale al' nikako farbale.
Ovaj nam sada muškarac (ne znamo radi li se o momku ili oženitom čojku) jasno i glasno daje prednost plavoj, jer ona mu se «dopala». Ajd, nek' mu bude. Da on u nekom drugom kontekstu fali plavušu i da je ne upoređuje s garavušom, možda bi mu i vjerovao, ali ovako? Ja imam dojam da se on priklonio 'voj jer mu ja 'na dala «nogu»! Da! Što se čudite? To što je cura Šokcu dala nogu? Ta dobro je. Toga ima ali zanemarivo malo. Pravom bećaru nijedan nije dala „nogu“! Otkad momak obraća pozornost na to dal je cura lažljiva? Ako ona njemu nije slagala i to «u velikoj stvari», ako ta njena laž nije imala za posljedicu njegov «neuspjeh», ako je dakle ost'o «suva k...ca mokri opanaka», na cidilu, onda ga to sigurno nije smetalo.
On se nikako ne može riješiti «garave». To je više no očito. Zbog čega bi upoređivao: «U plave su oči anđelske, u garave oči đavolske»? Otkad Škac ne voli «đavolske oči»? Otkad su odjednom bolje «anđelske»? Ta uduvik su đavolske oči predstavljale izazov. Kad nisi načisto, kad si pun neizvjesnosti, onda tek raste želja i ona muška stvar. Sjećate li se tvrdnje onoga velikog kurvara.»'Na koja se otima, koja neće odma' dat', drž'ju. I kad tad će dat!» Što on ima od očiju «anđelski» koje ga doduše mogu milo pogledat, kad one ne znaju «varati». To je upravo suprotna situacija ovoj o kojoj govori već citirani švaler. On doslovno kaže: »Kad ja nju prvi put pitam i ona odma oće dat, onda ja neću! Ma ja voljim kad se i ma vlastita žena malo proba izmicat. Istom onda u mene udre vrag.» A ovaj ovo dugo, temeljito životno iskustvo, okreće na glavu?!
Kobojaga «Plave oči stid kažu pa kažu, a garave lažu, pa lažu.» Pa zar ti tražiš «stid»? A otkad to? Otkad si se ti tako popravio? Il možda 'oćeš samo otračit svoje da prođe „vašar“ i da si na miru?
Ma nije nama do toga da te odgovaramo. Mi se samo teb' čudimo. Ta volji ti kog oš, al nemoj onda lagat:» Plave oči bolje šaraju , a garave uvik varaju.» Ma otkad to «plave oči bolje šaraju»? A jesi ti otkrio toplu vodu. Znamo mi točno štaj na stvari: garava te neće, a ti si 'tio, to je u teb' povridilo tvoj šokački ponos, nemoš privatit neuspjeh i onda nam sad oš soljit pamet. Kad si već tako proš'o, znam da ni lako, al onda priznaj, dobro ne moraš baš to kast prid cilim svitom, al eto nama u povjerenju, štaj' i kako pa bilo i prošlo. Pjevaj ti onda plavuši ćućuriš ako ti ona vjeruje. A 'oće! Znaš da ona i 'nako nije nikad imala bogzna kakog momka, jedva čeka. Nek ti bude sretno. I slušaj, nemoj molim te više pripovidat vake gluposti!
Istini za ljubav moram reći , da mi moj prijatelj Mata, znate već Blaćićev, pomalo «prigovara»: »Što ako on nije taki bio? Što ako je zatucani Šokac mislio to štoj i pjevo?”
Ma nemam ja svitu dragi ništa protiv toga da i Šokac volji plave žene. A rašta bi im'o? Ma nek volji 'ko kog' 'oće. Stari su Rimljani (sad sam se sjetio da smo mi Štitarci Bošnjačane zvali “Rimljani”; nemojte me pitati zašto. Ne znam.) dakle oni povijesni Rimljani još davno i davno rekli:”De gustibus non est disputandum!” A to na našem jeziku znači: “O ukusima se ne divani!” Svako ima svoj, a svi su različiti (mislim ukusi). I dobro je da su različiti. Što bi bilo kad bi svi imali isti ukus? Na tom svitu ja neb' voljio življet. Važno je da se volji. Ja govorim samo o onome što je za nas Šokce tipično. Dakle: čast izuzecima! Kod mene iznimke ne potvrđuju pravilo. A budući je sam tekst pjesme dosta skroman, ne nudi nikakvu “okolinu” u kojoj se radnja odvija, moram je ja “stvorit”. E sada ona može biti vaka može bit naka. Ja sam se odlučio za vaku. A čitatelji, ako im se ova ne sviđa, neka sebi naprve drugu, ljepšu, njihovu. Ta “živimo u slobodi djece Božje”. Ovje nikada ne možemo pogriješiti. Važno je da je duša zadovoljna.
A moram reći i ovo: ovo “zatucani” Šokac nije moja riječ. Ja Šokce nikada ne bih nazvao “zatucanima” jer ih previše volim. A kog se voli tog se ne vriđa!
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(42)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
14./II - ŠOKAČKA JE ZIMA NAJTOPLIJA
Autor teksta i glazbe Ilija Babić Andrin
© Mata P. Blažićev
Šokačka je zima najtoplija,
jer su kuva i pije rakija.
Na divane ide stare bake,
a kod kuće ostave didake.
Dida čuva unučića i zavraća dva brčića,
svom unuku priča priče i puca mu pucavice.
Snaše peku krofne i masnicu,
a u dimu suše kobasicu.
Svekrve im tkaju i štrikaju,
i opet im nikad ne valjaju.
Mladi ljudi škiju puše obilaze bećaruše.
Snaša Kata misli doma, kud je ošo njezin Toma?
Đevojke su kožuve navukle,
i kradom se od mame izvukle.
Idu tamo ge će naći lolu,
na čijalu il možda u kolu.
Škripi snig pod opancima i prkosi svim momcima,
momci čuju škripucanja, pjesmom zovu svoje janje.
Dođi diko na divan, poslje će mo u kućar,
na jastuke, pod perine, tam ne pada bilo inje!
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
Evo nam Ilija nudi još jednu zimsku idilu, ali najprije za malo stariji «naraštaj». Ma nije šokačka zima najtoplija samo zbog kuhane rakije, ali vjerojatno i zbog nje. Malo je zanimljivo, ali ipak istina, da su divani ženski privilegij. A što bi «didaci» radili na divanu? Nije im više do ženskih, ne podnose trač i ogovaranje, ne mogu raditi ručni rad (ni do toga im više nije). Onda im je ipak najbolje da imaju svoj mir u svojoj kuće, sa svojim unukom. I vjerojatno on zbog toga mira zadovoljan «zavraća dva brčića»; možda se još sjeća svojih divana iz mladosti, a možda o tome priča i unuku «jezikom koji odgovara dobi unuka». Možda ga i podučava. Šokci su, to smo već rekli, i pedagozi. A da se sve ne svede samo na priču on unučiću «puca pucavice». Pucavice, ili kako se to u gradu kaže «kokice» ili pak još modernije «popcorn» su se uglavnom pucale u zimu, na divanima. Nije tada bilo slanih štapića («uz vaš hobi štapić Bobi»), kikirikija i druge «zanimacije». I tako ova dvojica uživaju na svom divanu.
Snaše znaju za sebe. Ne zadovoljavaju se one pucavicama. One «peku krofne i masnicu ko da su poklade, il ko daj njeko umro». Masnica (savijača), kolač od dizanog tijesta koji se «filovo» mljevenim orasima ili makom bila je tipični kolač na sahrani ili ako treba «naranit veliku moljbu». «Moljba» je, mogli bismo reći, šokačka dobrovoljna radna akcija (u Štitaru se kaže «moba», mi smo i na slovima morali štedjeti). Osim toga masnica se pekla i uoči svatova. Dakle snaše peku kolače ko da im nije do kobasice koju čuvaju, koju u dimu suše da bude što tvrđa. Ilija u snaše doista ima veliko povjerenje, jer njima «povjerava» čuvanje kobasice! A ima pravo. A tko zna bolje pazit na kobasicu od žena? Pa još ako je debela, kulinova seka!
Ako «svekrve tkaju i štrikaju» onda to znači da snaše, osim što udovoljavaju svojoj «guzice» ništa ne rade. One vjerojatno rade al samo ustima, na tom su poslu jako «vridne ko da uvik rade po učinku», i možda čak ogovaraju ove jadne «svekrve», koje im «nikad ne valjaju». Ovu smo «ljubav» snaja prema svekrvama već jednom spomenuli.
Dok su snaše na divanu, «mladi ljudi škiju puše» (prije su pušili samo ljudi) i sada kada su slobodni, «obilaze bećaruše». To su one već spomenute i analizirane osobe iz «javnoga života». Zbog toga «snaša Kata» koja je, tko zna zbog čega ostala kod kuće, misli, «kud je ošo njezin Toma?» Bolje bi joj bilo da je i ona otišla na divan. Vjerojatno tamo ne bi morala razmišljati o svom Tomi, jer šta će bit bit će.
Budući je puna kuća žena «đevojke» su vidjele da je prilika pobjeći gdje im je bolje. Očito je zima pa su «kožuve navukle i kradom se od mame izvukle». A znaju one «ge će naći lolu». U to vrijeme imaju samo dvije mogućnosti: «na divanu il možda u kolu». Budući smo već pobliže opisali i situaciju na divanu i u kolu nećemo ponavljati. Dakle svatko se «sladi» na svoj način: snaše «krofnama i masnicom», a «đevojke nječim još slađim, najslađim».
Očito ne traže samo đevojke. Traže i momci. Činjenica da «škripi snig pod opancima», dakle da je ciča zima, njih ne smeta. Oni se griju toplim mislima, čežnjom. A ako se zbilja «smrznu» stojeć s đevojkom dok ne «uglave» šta će, kako će i ge će, onda im jedino poslije divana može pomoć «kućar» (šokačka soba za djevojku ili momka). Možda je upravo u njemu đevojka «nasterala krevet do tavana», koji jedva čeka da obavi svoju zadaću, da ovih dvoje mladih, ozeblih počmu jedno drugo «grijat», da se uvuku «pod perinu» i čitav kućar napušu toliko da sa zida nestane «bilo inje».
|
- 00:01
-
Ukupno Komentara
(28)
DALA SAM I DAT ĆU – I SINOĆ SAM I SAD ĆU – II. DIO
13./II - ŠIRI KOLO
Ej, dođi diko iza kola stani,
nikud nedi već u mene gledi.
Ej, kad se dika u kolo uvati,
oma mi je kolo veselije.
Ej, što me lola gleda priko kola,
a šta mu je samo nažmiguje.
Svaku analiziranu pjesmu možete poslušati na mp3-playeru desno
E, pa Babogreci, a posebno Babogretke su stvarno «široke». Neće nam one «ušparat» ni jedan dio života a da ga ne iznesu na drum (ulicu). Evo ljubomore! «Ej, dođi diko iza kola stani, nikud nedi već u mene gledi». Ovo se čak doima kao zapovjed. No ova «zapovjed» nije slučajna. Zna ova diva s kim ima posla. Sinoć joj se možda na «uskom sastanku» zaklinjo da ju «volji, da nemore brez nje», i ona, jadna, povjerovala i pristala na sve njegove «prošnje». Sada vesela ide u kolo, hoće se «pofaljit» drugima divama kakog je lipog momka našla i kako ju on «volji, jer stalno stoji i u nju gledi». E, divo draga! Pa nije on to sam tebi kazo. Na njegovu ispovid vjerne ljubavi palo je njih već tko zna koliko. Al izdurat će on to kolo, gledit će on u tebe, otpratiti te doma, nastavit tam ge je noćas sto, prifirac no štaj podero, da u tebi još više zapali vatru žarke ljubavi, al nemoj se čuditi ako to na kraju ispade jalov poso. Doduše za tebe bi bilo bolje da bude «jalov», jer tko zna bil te i onda oženio? A štaćeš ako ne bude, ako se «udebljaš»? Znam ja da ti večeras o tome ne razmišljaš. A nisi ni sinoć. A, jel? Jesil već rekla mame ko ide zatobom? I štaj mama rekla? Lip je! Ma malo mu je otac bio bećarast, malo joj se mišo u familiju, al to nije bila baš prava, tam njaka strina. Al onda se ope smirio, ništa se o njem ni više pripovidalo! Samo ti kaži mami da je on bolji no njegov dada. Pa ti si ga isprobala. Ajd, to baš nemoraš kast mame, al moš joj rit da ti je reko da te volji. Samo pazi! Nije ni tvoja mama baš bila nevinašce. Znam ja da ti to neznaš, da ti to mama nije pripovidala. A jesil čula njeki dan kako joj je dado dok su se svađali reko da bi ostala sida diva da ju on nije moro oženit, da je tako bila dobra? Ali prepustimo sada ovu divu njenoj sreći.
«Ej, kad se dika u kolo uvati, oma mi je kolo veselije». Otvorena konstatacija. Možda ova diva još i nije baš potpuno sigurna u svoju budućnost s tim momkom, ali ona ga očito voli. Mogu si samo misliti kako uzdignute glave, sa sretnim smješkom na licu gleda «diku» izvan kola, ravno u oči. A on onda po običaju «žmigne», a njoj samo što ne klecnu noge; možda u tom trenutku ispod sebe ostavi vidnih tragova oduševljenja. On očito nije «nažmignio» samo jednom. Al ga to nješta košta? Ta Šokci namiguju i iz običaja, jer stalno njekom moraju namigivat. U mom «Mati» sam o tome rekao:»Stoji Mata u po kola raširiti nogu, kajase drži čvrsto i nagne se malko natrag. Na glavi mu kapa, koja od te jurnjave lebdi nad malom mu glavom i tako dopušta da mu vjetar brka svjetlu kiku, nježnu poput svile, na čelo, ko da mu oće sakrit bećarsko desno oko, koje je namigivalo svakoj lipoj curi al i po kojoj mladoj snaši. A možda ga baš oće malko i zaštitit. Ta zna i kapa i sunce i vjetar i njegova kika, da njegovo namigivanje nije prošlo… Mata se opusti, skupi noge, skine kapu pogleda ju i po starom običaju najeri baš na desno oko, iz kojeg iskoči mig ko na kaku curu. Ma ima Mata kom namigivat i u selu i na prelu i na njivi i u šumi.” Nemoj se ti divo čuditi što on tebi stalno “nažmiguje”. To je dobro dok “nažmiguje”, ali koliko će on dugo tebi namigivati?
|
- 00:05
-
Ukupno Komentara
(28)
|
|
|
