Pregled posta

ĐED LOVRA U BIZOVCU - II.

Dok sam se sam sa sobom patio žene su vrišćele od dragosti, a ja uz vo malo muškinja ajd na ulaz. Vi koji su znali ge se rasprema, požuriše naprvo, a ja za njima. Poraspremali se u kabinama, pometašmo stvare u te najlonske kesarice i torbe pa ajd š njima u lad. Okreto sam se oko sebe jel motre u mene, jel mi se ko smije, a kad no od mene sto put gori bogalja, i siđi, i nedoskutniji, i debeli i otromboljiti. Ta ja ti bora mi izgledo ko ljpotan med njima. I krenišmo mi u vodu. E svitu kad ja dođo bliže, pa udani, podiže mi se kapara, a ta voda ko no kad smo lan kiselili, crnozelena, smrdi izlupani mućcim, ta zar to može bit ljekovito? Al kad se tolike nevolje kupaje, valdak ću i ja izdurat. Polako se skinem po skalinim i čim umoči ve moje nožne pazdrljce, pune kurji očiju, prostruji tilom njeko blaženstvo. Gledim ve koji su unutra doklje im je voda, a kad spazim da je do pod pazuva, nak važno uskočim u vodu. Ma lipo grije nema šta, no taj smrad i dalje utuši. Nisam zno kud ću dalje jer nit je to za plivat nit za stojat ko ludi u polovice il uz kraj. Gledio sam ge su vi moji, a nji ni jednog bliz mene. Onda spazim Grgu u jednom ćošku kako se grli i pozdravlja s njekom naanduliranom. Joza je ošo na drugu stranu kod njeki što su stojale uokrug i pjevale, a vi drugi spopali kupačice kažu da su iz Osika, i nisam ih više vidio dok nismo krenili doma. Šuškalo se da su bili u sobama s njima.

Ja sam ko tuga isprva gazo, odo, zagledo i počeo se jest što sam vud sam, a još više što sam vaki zatepen. Svi grljušte, a ja se jedini njekud sklanjam umjesto da kaku tam prignječim il makar pripovidam š njom. I dok sam tako lapio, njeko iza leđov pruži ruku pa mi nak pljusni vodu u oče i otvorite cvole (usta). Ja se prezni, zagrcni i zažmiri. Prvo sam se uplašio, drugo proždro taj smrad i treće, ne moš otvorit kapaka. U njeke sam protrljo oče da vidim kaka mi se nevolja kesi i smije na sav glas i ko bi me mogo vak zaganjat. Okrenem se oko sebe kad ja baš u nju. Nezgodno mi bi što ju rukom dodirni po prsju, al ona ništ, još me uvatila za ruke pa onda poče trljat moje oče. Kad ja otvori, a to ona – Marija! Bože mili da ste to vidli, prvo trnci, a onda me spopade zimogroz. Sve se po men nakostrišilo, i dlake i koža čak i obrve. Razrogačio sam oče, a usta počeše zamuckivat ko kad sam bio prvi put na ispovide. Ona se i dalje smijala i posve se pricvrljila uz mene. Ja bi se i izmaknio, glava oće, al tilo kokad ne bi, no još se više pricvrljuje uz nju. Uh štoj imala glatku kožu, uh šta se od mene najedanput učinji, sreća pa s te vražje kupaće rastezljive. Kad vak pomislim ni ni čudo, ta već je proteklo 3 godine kako nisam bio ni blizu ženskog tila, a ge vako, nikad u životu. Odjedanput više ni bilo stida i odma sam razumio i ve svoje što se ljubakaje i grljušte s nim gospojama. A Marija nevolja, sve primjetila pa mi nak kroz zube istisni: «Ta znala sam ja das ti još pravi muškarac, sačuvan, tam na stanu na čistu zraku, a još ne smrdiš bagušem.» I poče ona nako lagano ispod vode mene milovat po leđim, prvo jednom, a onda i drugom rukom. E pa, kad nisam izdanio. Ponestajalo mi je zraka, uplašio sam se da neć krepat u vom smradu, a vak lipo, a i to ludo srce uzlupalo, vamo ona sve bliže i sve čvršće me stiska. I eto to mi sve dade snagu da se u meni pojavi pravi ispljuniti Lovra, čvrst, nježan i pravo muško. Nisam se više do zbunit, zgrabio sam je rukama priko leđov, stisnio pa ju malo pridigo, a onda zadrobočio u vodu. Ta da ste to mogli poslušat, cičela je ko bisna. Ja sam isprva u tom uživo, dizo ju i spušćo ju njekoliko puta, potlje smo se tak priljubili i počeli kesit ko đeca. Gleđeli smo se u oče kad odjedanputa ona poskoči pa mi se ščepa oko vrata i poče me cmakat, sve je pucalo. I žvacnila (ugrizla) me je dvaput, jedan doba za bradu, a drugi za rame. Okrenio sam se da vidim jel ko gledi i nisam nikog spazio, a za ve tuđe bilo mi svejedno. Poslije me izvela držeć se za mu ruku i odvukla u njeke druge bazene. Ošli smo tam ge lupa voda u leđa i ge se đeca strknjuju kroz ne valoviće u vodu. E tud smo se bome jako morali držat jedno za drugo, kad te počne žvajzat (udarati) naj mlaz, činji ti se daće ti odbit bubreze, a bome ni trtnjače ni bilo lako. Marija je vrgla (stavila) ruku priko svoji cvoliva (usta) da opet ne vrišti, a po očima sam joj primjetio da sam što ni ciknila. I tako smo mal vam, mal nam od bazena do bazena. Ni sam osjećo ni glad ni žeđ, a držali smo se za ruke toliko da su nam prsti već poplavljeli. Izgleda da se i ona ko i ja bojala pustit, ko zna bil se opet spopali il ne bi. Bože dragi, vak mi ni ni jedan dan brzo u životu prolećeo ko vaj. Kad je vođa puta došo i reko da je pokret, skoro sam zarevo. Ta zar vaku ljepotu prikinit pa ić doma. Zagleđeli smo se jedno u drugo i ko oduzeti, da smo si makar nješt rekli. Al opet, sve su nam rekle naše oče, ruke i laloke (usnice). A naj potlje još imamo tri dana ić. Ošli smo svaki na svoju stranu, a u autobusu smo sjedili ko i prije. Gledio sam kroz pendžer, a prid oče je dotrkivala nje slika i sve no kad me žvackala. Prombo sam se malo čvrknit u glavu da dođem k sebi, al ni vriđelo. Ta i govorio sam si: «Lovra, štaj tebi ludo sida, pa si se zatelebo osidiv glavu, zar je to za tebe?»




Kad u men poče lupat ko no kad konji galopiraje, ne moš zaustaviti. Iza tog spazim sliku, ne aždaje moje snaje kako se podbočila i čeka me izbuljivša na vratim i ne trepćuć men: «O sidi ćuko, zar i to dočekašmo od tebe, ta kako te ni stid unučadi i svita, zar mi rad tebe moramo pokunjivša (pognute glave) odat kroz selo?» Joj Bože, ako sazna, morat ću tražit druge komencijaše. A šta se ja opet imam kog bojat - oćel kako ja oću, pridrt ću na dva-tri papira svaki na četvero pa nek se araje. Lovra je odlučio, bit će ipak kako on oće još vi par godina i gotovo. Zar ja vu svoju muškost na izdisaju ne iskoristit i u njoj ne uživat, e taj se ni rodio ko će me zaustavit.

I utren se mi dokotrljašmo doma. Svako odošmo na svoju stranu. Mal sam se ko njekud zazjo dok su drugi izmaknili, a ona se nješt ušeprtljila, napravila se daj zaboravila stvare u autobusu i dok je tražila, ostadošmo mi opet sami. Joj nasmijala mi se ko anđelče, a ja od šupa: «Ajd ti k men na stan!» «Ta de kako ću vak najedanput? Ostavi, sutra ćemo se dogovorit.» I ode.

Iduć doma stalno sam se češko ispod kape i zvrndo seb kako se ne sjeti pa da sam joj reko da ću doć k njoj na divan. Sad ni ništ vriđelo. Eto, oduvik sam bio taki šuntripav i kasnio ge ne treba, al kad je bilo radit nisam se zno izmaknit ni izgovorit.

Nastavak slijedi



Post je objavljen 19.09.2007. u 00:05 sati.