Svekar u bračnom krevetu - Jelo Žužinek i duplo naopaka pila
|
Vremena su opaka, mili svijete, pa ću danas pilu preventivno dvaput okrenuti, samo da mi se ne prigivori da diram Pandorinu kutiju sa krasopisom ispisanim slovima „punica“ na ukletom poklopčiću. Sa indignacijom bih odbio svaku takvu insinuaciju. Turudića mi. Tema dana, dakle: Intruzija ili opuštenost, bezobrazluk s jedne ili cjepidlačenje s druge strane, pitanje je sad. Gdje postaviti intrafamilijarnu granicu, u doba Schengena i bezveznog režima? Obratila mi se naime jedna obratnica, nazovimo ju žargonom „Dnevnog Avaza“ N.N., sa prebivalištem u Muškim Vodama b.b., prekoputa stočne pijace četvrtkom, ona što joj Nusreta Hadžiabdić – Karamehmedović (šuškano „dž“ i „ć) dođe sto konvertibilih maraka još od prošlog Bajrama, sa slijedećim problemom: „Dragi Jelo, ja više ne znam što i kako i gdje udaram. Je li to normalno, ne reci. Ja znam da moj svekar puno voli svog sina jedinca u te majke, kojeg je dobio pred pemziju, one godine kad je Irfan, što mu je kravu pregazio voz Željeznica Republike Srpske ma nema ni sto metara od prijelaza, tamo kodmezarja, pa tamo nikla ona vrba sa rogom udrvu, dobio vizu zaameriku. I hajde, štono kaže naš narod, nismo mi svi isti. Eto moj se svekar pazi propuhe i lišajeva na koži, pa se ne kupa prečesto. On tako, štonokažu. I hajde i što on svako malo zove svog hudog sina, čoeka umene, da samo nešto pita, štonokažu. Pa jel zdrav, pa jesam li mu spremila, pa jel ga glava boli. Ama svaki dan. Ama ko da sam ja zadnji Kerber. Hajde, de i to. Izduro je Mujo igore, štonokažu. Ali, dragi Jelo, bona ne bio, ja ne mogu naspremat. On kad dođe na kahvu, svekar, sa one tri kese i putnom torbom i krezavim kesom nadva dana, prvo se izvali kraj televizije. Pa kad pogužva i umelja i ponjavke i miljeiće, fino se digne, pa ode u spavaću sobu, gdje spavamo moj čovjek i ja inače. Pa tamo leži, čita prekjučerašnje novine, ne znam. Pa se sve meškolji, vrti, gura jastuke podpazuhe, pa se češe, pa prima daljinski, pa kopa po zubima, pa opet nešto primi uruku. Ja, brate Jelo, ne mogu više, a hudu me sram priznati; nečovjek ću ispast' na pravdi boga, štonokažu. A ako mijenjam posteljinu našu za njim, viče me čovjek da što ne volim svekra. Ama nije da ne volim, al' brate, osjeti mi se na njegov znoj i trosjed, i sećija, i daljinski, i krevet. O mrvama i flekama da ne govorim, da mu mrve... Tobeiarabi... Ma, svuda ga, štonokažu, i kad ga nema. A što može pojest', moja ti. Al nejse to, štonokažu, halal mu bilo, dijetami. I hajde, ode svekar, nije, ne kažem ja; dan, dva i ode on, taman dok doručkuje, malo iza podne. Al' kad onda moj čovjek izjutra hoće malo, znaš već, da mu ja kao žena dam što me išće pred Bogom, điđimiđi - ama Jelo, ne mogu ti opisati. Zatvorim ja oči svakako, kobiva, nije red da svome čoeku gledam uoči gdje me, da izvineš, ali sve k'o vidim svekra na sebi. Pa k'o hajde, okrenem se ja, moj čovjek haman imisli da ja to da mu ugodim brže, onako na sve četiri, da prostiš, da stigne do kladionice prije posla, al' nemereš; ja čim glavu spustim, svi jastuci bazdulje znojem tuđim. Svekar mi pred oči izlazi; et' kao da kleči pozadi iza mene, i prođe me i ono malo volje, Bože oprosti. Belaj, moj Jelo, moj Ti. I šta sad ja da radim? Fala unaprijed, i nemoj što zamjerovat. I dođi nam.“ Eto, mili moji, sjedim tako već pola dana sa problematičnim pismom N.N. iz Muških Voda b.b., vrtim pilu naopako, jednom, dvaput, ali... Ne znam; ne znam. Riječima struke – kakvi ste vi s time? Odano vaš, Jelo Ž. |
