Važno je zvati se Ante

Svako malo naiđem na neko pljuvanje friško prošle 2009.
E pa meni je bila mrak.
Malo strahovanja za život i zdravlje, pa malo plakanja oko glupog posla... Prema mojim mjerilima to su infinitezimalne vrijednosti.
Alles gut.
Par stavki koje ipak idu u minus kolonu (i po mojim mjerilima) su ireverzibilne promjene nekih nekoć bliskih prijatelja...nedostaju mi neki živi, neki mrtvi..i neki za mene mrtvi.
Jednu staru molitvu, jednu te istu, kojom davim gospona Boga godinama, zanemarih...nešto u meni je odlučilo da je vrijeme mirenja, vrijeme pristajanja...molitvom se može svašta, al se izgleda ipak mrtvi ne dižu.

Morala bi revidirati ove stupce sa strane...updejtati ih...strah me dirati bilo što, praznovjerna sam ko osrednji sportaš...pa igram s istim smrdljivim čarapama...
Al moram priznat prelomni datumi uvijek me natjeraju da se pitam: "Di ste lepi moji neprilagođeni, pod kojim nebom..."
Ah...
Sazidalo me sve to... sve što je bolilo, što je vuklo pod točak mašine...
Sreća je sreća, al je slađa kad je izvojevana.
Ono kad si glup i ne znaš što imaš dok ne izgubiš. Pa spoznaš.
Paa tako njekoljiko puta...
E, onda možda n-ti put odlučiš vrištati od sreće baš svaki krug na ringišpilu. Dok vožnja traje.
A postoji i verzija da svašta imaš osim onog što ti treba. I nikako brale...pa si onda kao loš deprimiran i "negativan"..
Ne do Bog bit negativan.
Da slučajno svojim iskrenim priznavanjem vlastite nesreće ne bi slučajno nekog oneraspoložio ili uznemirio.
Ali priznavanje (i pokazivanje) sreće još je veći društveni grijeh. Stravični "fo pa"
U biti rijetke zanima kako si u stvari i jedini ispravan odgovor na to pitanje je "dobro".
I tak...inače? Kaj ima, kak ste?

POTPUNO DRUGA TEMA ILITI ŠTO SE UISTINU ZBIVA

Slušam Đoleta na jubitou ono serijski. Jedan kolega serijski govori "serijski". "Vi to ,Duda, onako seeerijski unosite..."
Uopće ne znam jel to riječ?! (osim za strujni krug )
Uglavnom, zaželjela sam se starog olinjalog laloškog mačka. Đoleta.
Ne kolege. Koljega je jedna sasvim druga živina.

Imadoh grande godišni, zaboravih da sam u radnom odnosu. Taj zaborav nažalost skoro prestaje...
Al ono..eee...kako je lipo bit doma..spavat ko kvočka do kad oću, dić se, kavica, televizijica, čitanje, zujanje, laprdanje na telefon,šoping, lunjanje....
Kuvam ručak, pečem kolač, mackarim se i njegujem, lakiram sve postojeće nokte na sebi, vježbam na spravi, trčim po travi...
Pospremam ormar, oblačim se u bogtepitaj kolko staru zanemarenu garderobu i plešem pred fižiderom u koji se moš ogledat pjevajuć ajm tu seksi for maj kar...