Važno je zvati se Ante

Zadnjih par dana izmučila sam se svađajući se u glavi s nekim "svojim". I sa sobom, jer se ne mogu osloboditi te dalekosežne ruke. No freedom for me.
Šta mogu. Ne znam si pomoći.

Razmišljam o svemu u nekom dsl modu. Kroz goleme kablove dolazi i odlazi tona misli, al nema nikakvih zaključaka. Samo promet.
Ne znam što da mislim o tonu stvari.
Sve je glupo i sve nije.
Sve je relativno (u Branimir Nušić smislu, kad to kaže polupismena novopečena gđa. ministarka, ne u Albertovom).
Previše sam globalno sretna da bih se onako nejalovo naljutila na nešto te da bi to iznjedrilo neku dobru misao ili tekst.
Sretna sam. Kuham i fino je. Ne večeram i mrljam se s nekim blatom i vidim rezultate i kad ih nema. Kupujem krevet i kredenc. Izgubila sam rumenilo. Ne mogu nać genijalnu, kožnu, unikatnu, svevremensku torbu za malo kuna.
Zaboravim di je Savudrija točno i nije mi jasno zakaj se tamo javljaju na telefon na engleski.
Pobjedila sam u brzoći odijevanja iako mi je on stavio svaku cipelu za kojom posegnuh na ormar.
Smijem se. Malo plačem. Putujem. Bijem neke očito nepobjedive bitke. Ne odustajem.
Dobro sam.