Važno je zvati se Ante

Lupa bubanj, zveči zvečka…kad neš milom neš nikako. Silom pogotovo. Ratujem danas (a i inače) sa svojoj vlastitom glavom.
Ne s lubanjom, protiv nje nemam ništa (iako bi s estetskog aspekta mogla bit pinku veća, il uši manje, uglavnom..hm..da), nego sa unutrašnjošću iste.
S Upravom jeli.
Danas sam specijalano kivna na gornji sprat jer iako je i inače van mog nadzora i kontrole, ipak surađuje kolko tolko. Al danas brateeee…
I ja bi rekla, ono, da nije hića…da nemam posla, da nemam pametnijeg posla nekad poslije…ugodnijeg posla...
I tak drvim na poslu ljuteći se na unutarnji organ koji je danas proglasio neradni dan.
A ne može van.
Pa je samnom zarobljen na poslu, bagra jedna neradnička, upropastit će me.
Ću ga zamenim za goveđi prvom prilikom.
Kravlji.
Pa ću da se lakše integrišem u društvo...