07.09.2011., srijeda
Oko, a i želudac je bitan isto
Oko, a i želudac je bitan isto
srijeda , 07.09.2011.|
Ma, štel sam malo prcat Blog admine, no brzi su ko prerijska munja. Modestin blog, naslov, je bil sa izostavljenim D, a moj, sa umetnutim A. znači, krivo napisan, od strane admina!   No, anyway, ja bum svoje odtambural. Dakle, događaji i imana su izmišljeni. Plod moje fikcije Bila jednom jedna Jadranka i bila ona odlična učenica i završi ona srednju školu. Voljela je novinarstvo, a medicinu naročito. I došla ona na prijemni iz medicine. Tada su prijemni bili malo drugačiji od ovih danas. Na prijemnom stari profesor Milinović. Ispred njega stol, nešto na stolu i sve prekriveno bijelom plahtom. Predstavi se on i kaže: -Svaki budući doktor, prije svega mora imati dobro oko i želudac! Sad ćemo vas testirati! Otkrije on plahtu, a na stolu potrbuške leži prekrasan leš. Toliko star, da bi svakome nekrofilu, potekle sline iz usta. Gdje god ubodeš on uđe! Stisne, on šaku, ispruži prosti prst, gurne ga u anus, rektum, brzo ga izvuče van i obliže ga.  -Tko će prvi? zapita profesor -jajaja, ja, ja zaori se iz prve klupe -izvolte kolegice Prišla Jadranka gurne prst u lešev šupak, izvuče ga i slatko s osmijehom posisa i obliza. Sva zadovoljna sama sa sobom, s osmjehom na licu, pogleda upitno profesora Milinovića. -Žao mi je kolegice, pali ste! -ali zašto G.., (ma kurac G..), druže profesore? - Zato, jer nemate oko. Na želudcu vam svaka čast, ali oko vam je nikakvo! Ja sam u anus stavio ovaj prst,....................... ...............ali, kad sam ga izvukao, polizao sam zapravo OVAJ,..........  I ništ! Popušila Jadranka i šta će jadna i ode na novinarstvo. E sad, kome je tamo pušila, doista neznam. Oću reć, eeeeeeej, oka nemate! To je naravoučenije. No, zanemarite me,...... efekt "kiselog grožđa"! Ja sam štel na novinarstvo, no krenulo me sa parama i žemskama, pa eto, sad sišem kurac po bauštelama. Tu i tam kaka kuharica. Ja sad da imam para, ja bi upisal Fiziku. Radim je svaki dan na baušteli, no jebe me slijedeće. Hipotetski! Poletim brzinom svijetlosti. Uz sebe imam nekakav špigel, zrcalo, ogledalo. Teoretski, mojoj faci treba, ono, svijetlost leti 300.000 km u sekundi, pa 300.000 km PS nazad, čas posla i oko vidi svoj odraz, ali, ja letim isto tak brzo, a i špigel leti isto tak brzo i briše mojoj faci i nikak da moja faca stigne špigel, a da ne govorim da se treba još i odraziti i vratiti u moje oko, da bi ja sebe vidil. Valjda je od tud ona narodna: "Jebo sliku svoju????????????"  |
