Cigansku šniclu, odrezak sam prvi x, davno prije, jel u Njemačkoj.
Za Njemačku me vežu drage uspomene, pogotovo za njihov jezik.
Špreham ga toliko dobro, koliko imamo germanizama u hrvatskom
+ još stotinjak riječi.
Bitno je ne imati kompleksa i sam bubati, pa nek si ovaj misli kaj si rekel.
Ima glavu za to, a ne kao poklopac da mu kiša ne pada unutra.
Bilo je par komedija.

Prva je bila kad sam upoznal G'dina Lukića, knaufera.
Frendovi su ga zvali Lukić, a Njemci Klajne cvibel (Pisal bum po Vuku,
jer njemački pisati neznam). Fora je bila u tome kaj su mu kompići nagovarali
Švabe da ga tak zovu namjerno iz zajebancije, jer se na njemačkom,
Lukić-mali luk, veli klajne cvibel.

Druga fora je bila kad mi je šef rekel da zemem Štaubzauger.
Mislim si ja, a kaj je to? I sad analiza toga u mojoj munjari:
-štaub,....hm, postoji štaub šećer, zauger,....hm, pa da to nije saugati, usisavati,....usisavati šećer?, jooooj, ne šećer, prah, prašina,
usisavati prašinu. Pa on hoće da ja zemem usisavač.

Treće. Jedna mala je stalno kihala taj dan u pogonu i sad sam se ja štel napraviti duhovit i velim joj:
-varum šlafen,.....nihc šue?
kao, zakaj spava bez cipela, bosa, pa se zato prehladila.
Was? Gleda ona mene????????????? i ode.
Eto je nakon 10 minuta i hahahahahahahaha, da ona je skopčala
-a jesi Bosanka
-Was?
-nihc

A kad sam zapakiral jedan paket krivo i skužim to i pitam šefa kaj da delam, a ovaj veli:
-nihc, kajzer šnit
a meni sto ??????????????????????
-šnit je rez, a kajzer je kralj
i nikak ja da skopčam i setim se:
-ma ne kralj, jebo te kralj, car,...........carski rezzzzzzzzzz!!!!!
Tak sam ponosan bil. Zemem nakon 10 minuta razmišljanja skalpel i počnem rezati i skužim šefa da me gleda i smije se.

A kad su me najebali da se javljam na službeni telefon?
-pa kak bum kad nikaj ne razmem?
Tam sam se na engleskom razgovaral sa njemačkom ekipom.
Veli šef:
-Ma pičkin dim, digni slušalicu, kaži dobar dan, ovdje firma ta i ta, a pri aparatu Alex. Onda bu ti ovaj kaj je nazval, rekel koga treba.
Imena nam znaš, pa nas potražiš, ili ak nas nema, veliš da nas nema.
I tak sam si ja imal napisanog šalabahtera.
Onaj s druge strane melje li melje, a ja ko telefonska sekretarica s druge
strane, odbiflam svoje sa šalabahtera.

Vrhunac je bil u onoj ogromnoj pivnici u Munchenu, kad sam rođenu Švabicu pital jel govori Njemački.
Oooo zemljo otvori se, još sad mi neugodno.
Ko onaj najzadnji kreten, retardiran do jaja.
Sednem se ja tam, ovi oko mene žderu i loču, vidim ja da jedan jede kuhanog bunceka sa zeljem i odlučim se ja za to, ali da je pečen sa krompirom.
Eto ti nje. Bavarska nošnja, sise ogromne, ispale van, stara kornjača puna zlata, plava kosa, kečke, nekaj ovak,



no veće sise i dekolte, te zlatne očale.
-krisgot, ja bitte?
-aaaaaaa, aaaaaaaaaa, aaaaaaaaaaaaaaaa
i nikak da krene, da počnem i u jednom momentu mi se jednostavno ote,
izleti mi van iz usta:
-šprehen zi Dojč? Ich, aaaaaaaaaaa, švajn, ferštenzi švajn,
dize (pokažem na svoju potkoljenicu) esen ich, aaaaa...................
-ajn moment bite
i ode, i onda se setim. Pa krelac jedan, mogel si na engleskom.

Eto jedne, skoro ista ova, replika:
-dobar dan, što ćemo zemljak?
Na hrvatskom,........zanjemil sam.
-pa kak ste me skužili?
-ona te skužila po faci i garderobi, pa me zamolila da ja to odradim
-ziher je rekla: pomagaj, jedan vaš krelac
Nije ništ rekla, ali se smijala, onak jako, grohotom.
No kak god, ja se najel bunceka i krompira i onih pereca i sve sam to zalil s dva Masa. Jebeš kriglu ispod litre.

A pametni ti Švabe. Jebem ti sunce tam i mala deca znaju njemački jezik.
Tri, četri godine, a šprehaju li ga šprehaju.

Di ja ode u pičku strininu.