subota, 16.09.2006.
I tako svi fino žive svoje jadne živote.........
Jučer sam poslije škole svratila do McDonaldsa s frendicom, jeo mi se sladoled odjedanput. Uglavnom stojimo mi tamo na pultu, kad do mene stane neki dječačič ili curica (romske je nacionalnosti, za one kretene koji ne znaju drugi naziv za kak ih oni zovu "cigiče"). Ima oko pet, šest godina, tamne boje kože, prljava odječa i tak. I pita onu žensku kaj tamo radi, konobaricu dal smije otič u wc, složila je onu odvratnu facu ko da dijete ima kugu i pitala ga dal ima račun (ja sam ostala paf, pa jebemu m......., jel on tebi izgleda ko da ima račun!!!!!!!!!!!). Zatim sam mu ja dala račun koji sam dobila za sladoled, i onda me ova ženska pita dal ču ja čistit wc za njim.... Ja sam doslovce popizdila, pizda jedna rasistička, jebem joj m........, njima su i wc čak prečisti za siromašne. Nisam mogla vjerovati da sam i to doživjela, očito rasizam ipak nije stvar daleke prošlosti. Kako neki mogu biti tako bezosječajni, onu sam žensku htjela golim rukama zadavit kako je hladna bila, ajde da ga je odbila s trunkom sažaljenja na licu, al ništa, apsolutno ništa, smatrala ga je ispod svoje klase, kao da je išta bolja od njega, gledala ga je ko da je neko smeče. Daleko više cijenim tog dječačiča il djevojčicu nego njezinu rasističku guzicu. Kako mrzim takve stvari, znam da je rasizam danas osjetljiva tema o kojoj se ne voli previše pričat pa čak i ako je još uvijek prisutan. I kad god se spomene rasizam, prva asocijacija su Afroamerikanci... Istina da je i to negdje prisutno, al kod nas nije raširen tolki rasizam prema Afroamerikancima koliki je prema Romima i siromašnima. I zblja je teško to riješit jer se mnogi uvrijede kad im se hoče pomoči, pogotovo iz sažaljenje zbog čega se onda osječaju nelagodno, pogađa im ponos i dostojanstvo. I ja sam bila siromašna, živjela sam u podrumu do drugog razreda ,al to sad nije važno. Sam želim reči kako se grozno čovijek osječa kad ne može ništa poduzet u vezi sebe, a ne želi prihvatit pomoč drugih jer se onda osječa još gore... Nekada jednostavno moraš zaboravit na ponos i dostojanstvo koliko god te to boljelo i prihvatit bilo kakvu pomoč... Ali večina njih ih samo sažalijeva, i ne poduzimaju ništa, večina bi htjela da jednostavno nestanu s lica zemlje jer im njihova jada kvari dan...
- 16:40 -
Komentari (78) - Isprintaj - #
četvrtak, 14.09.2006.
Neču se smijat, jebemu.....
Danas na treningu su ubili Boga u meni...jebote bila sam ne crvena več ljubičasta, i onda još trenerica pita jesam li dobro (pa jebemu, jel izgledam dobro!!!!!!). Natjerala nas da se pola sata zagrijavamo i istežemo i ta sranja, a onda smo jednu te istu koreografiju ponovili 550 tisuča puta, več sam je u glavi znala na pamet, i tolko mi je dosadilo da sam čak pola i zaboravila...treniram hip- hop več dvije godine, i prvo sam si razmišljala na kaj bi mogla ič da bar malo rekreacije uvedem u svoj jadan život, nešto što nije vani, a ne trebam trčat i mogu slušat neku muziku, i hip-hop mi se činio savršen za to, osim što ja slušam metal, a jebiga ne možeš dobit sve... uglavnom, nije mi tak loše, samo što ja prvi puta uopče nisam imala nimalo ritma pa sam plesala ko s metlom u guzici, al sad sam bar malo napredovala, uskoro čemo na neki nastup pa eto bar neka svijetla točka kojoj se mogu veselit osim naravno ako ne zajebem i zbrukam se na pozornici. Na prvi pogled nitko ne bi reko da plešem hip-hop, al kasnije kad me upoznaju još uvijek ne bi rekli da idem, al eto ko ih jebe...u školi po starom, iz matiše naravno kak sam i očekivala nula bodova, al umjesto da sam spustila glavu, ponosno sam digla ruku, nasmješila se i uzela test, jako sam se namučila za taj postotak, učila sam iako nije pokazo nikakve rezultate,dobro nisam baš sad nešto učila, al sam otvorila barem bilježnicu i uputila joj pogled prije nego sam je opet zatvorila. Ma boli me, več sam do grla u govnima da me ništa ne može više iznenadit. Slikala sam se za pokaz i kad bih rekla da je katastrofalno, vjerojatno bi pomislili da to sam tako kažem il da preuveličavam,al ovo je poseban slučaj, ženska me natjerala da se nasmijem, a nisam htjela, ne mogu se ja na silu smijat, onda mi se nosnice rašire i nekak se nakesim, i to ispadne prijetvorno, al ne, brijem da bi mi ova ispalila metak u čelo da se nisam nasmijala, jebem ja njoj sve po spisku u sebi... Ženska valjda vidjela u kakvoj sam komi, pa htjela da barem slika bude dokaz da se i ja znam nasmijat (pa makar i prijetvorno), a eto samo če šoferi imati čast me vidjeti na slici, osim ak u tom trenutku ne voze jer ne želim prouzročiti sudar svojom slikom... (chrash-wou!!!!!!!!) . Idem malo slušat Bullete, baš sam raspoložena za Bullete...
- 21:47 -
Komentari (12) - Isprintaj - #
srijeda, 13.09.2006.
Nikako da se naviknem na ljudsku prirodu...
Evo sad bih trebala učit, al ne ide mi danas... Evo danas sam čula nešto što mi se jako svidjelo:
LJUDI SU POKVARENA RASA...
PRLJAVA I ZLA,
I KO LJUDE SLUŠA
TAJ UVIJEK NASTRADA!!!!!! (ili najebe)
I super mi je to, možda to počnem pisati po školskim wc-ima... jučer je jedan dečko prekinuo s jednom mojom frendicom... Preko poruke!!!! Napisao joj je: "Žao mi je, sutra se ne možemo nač, htio bih prekinut našu vezu jer te više ne volim kao prije, nadam se da čemo bit frendovi (najbolji). Sorry." Ona je u njega zbilja bila zaljubljena, a on ju bez imalo srca otpili prek poruke i još hoče da budu prijatelji. Kako nekome možeš tako srušiti svijet i onda samo reči sorry. I onda još tražit da budu prijatelji kao da hoče da joj bude još gore u njegovoj blizini, a kaže da ju je volio. Da ju je imalo volio, ne bi je samo tako hladno odgurnuo od sebe, udostojio bi se reči joj to u lice da nije takva kukavica. Zato ja nikad s nikim nisam bila duže od tri tjedna, u početku je zabavno, al kad krene u ozbiljno, mene više nema. Nikada mi se nitko nije jako svidio, al baš onako zaozbiljno, osim te moje simpe, on je najbliži k tome, a njega nikada nisam upoznala onak zapravo, između nas je jednostavno nešto bilo a očito i nestalo(al samo s njegove strane). Jednostavno si ne želim priuštit da me netko povrijedi na taj način, pa sam prilično pažljiva što se tiče tih stvari jer ljudi su zli i to je još jedna realnost, ljudi su po prirodi jednostavno zli...
- 14:57 -
Komentari (12) - Isprintaj - #
ponedjeljak, 11.09.2006.
E kad te neče, onda te neče...
danas smo pisali inicijalni test iz matematike i majke mi ja sam htjela propast u zemlju. Profka nam je podijelila 9 pitanja iz sedmog i osmog razreda, svi čim su dobili testove, uzimaju olovke i odmah započnu riješavat ko neke štreberske horde, a ja jedina prvih 15 minuta pokušavam shvatit o čem se radi, od svih devet pitanja nisam znala niti jedno, niti jedno jedino jebeno pitanje, sve sam živo zaboravila, nisam čak ni znala podijelit 5 s 8. Stalno sam ispitivala frendicu jel zna bilo kaj sam da nešto imam, i totalno me ignorirala. I nakon pola sata još uvijek ja gledam u taj test, potpuno prazan, samo moje ime piše u desnom gornjem kutu lističa i razmišljam si kako sam samo glupa, osječala sam se kao najblesavija i najgluplja osoba na svijetu, nisam znala čak ni one najjednostavnije stvari koje moj buraz več sad riješava bez poteškoče (a sad je tek krenuo u sedmi) došlo mi je samo da se propucam. Samo sam mislila kak če me bit užasno sram kad profka bude dijelila testove i govorila postotke, svi če imati oko 50%, samo ču ja imat 0%. U zemlju ču propast, ma ko je mene pustio u gimnaziju, neču ja tu preživjet, več u samom početku sranja, i kak ču ja to sam ispravit da mi je znat, na koju foru. Čim je zvonilo, predala sam svoj potpuno prazan test i otrčala u wc da se dobro isplačem, jer sam cijeli sat bila na rubu suza. Inače nisam osoba koja plače zbog ocjene, smatram da je to jako debilno, uvijek se može ocjena ispravit, al ja sam plakala kolko glupa mogu biti da baš od svih devet pitanja ne znam niti jedno jedino. Sad molim Boga samo da srijeda brzo prođe kad opet imamo matematiku i kad nam bude dijelila testove, da ta sramota brzo i bezbolno prođe, nadam se da neču opet pokazat kolko sam slaba i jadna pa da opet zaplačem. I navrh svega, ova krava iz tjelesnog je izvukla silom dušu iz mene, dala svima da trčimo u šprintu dva kruga oko škole jebote, a di je zagrijavanje? Svi su gotovo stigli za 2-3 minute, samo su svi mene i još jedne tri cure čekali na startu da stignemo, ja sam stigla za pet a ostale za jedno sedam, al dobro ja nisam cijelo vrijeme trčala, pa nisam pukla, otrčala sam na brzinu do trafike po vodu, i to je bila još jedna loša ideja jer mi je od vode samo bilo gore... Bila sam sva znojna, crvena u licu i smrdljiva, ma jebem ja njoj njezin šprint i sva ostala rekreacijska sranja... ja brijem da sam otrčala dosta barem za dvojku, a ne znam, vidit ču još. E mama če mi popizdit kad čuje kaj je bilo s matematikom, stalno če me tjerat samo da učim i čitam, pa evo iskoristila sam ovo malo slobodnog vremena za još jedan post (kad nemam ništa pametnije u životu na što bih trošila svoje dragocjeno slobodno vrijeme), a ne želim se ni prisječat kak je reagirala kad je našla kutiju cigara u torbi prije tri mjeseca...uh, najebala sam....
- 15:41 -
Komentari (13) - Isprintaj - #
subota, 09.09.2006.
Zbilja fascinantno...
Eto jučer sam bila u Maksimiru, išli smo u zološki. Sve te jadne životinje me tolko deprimiraju, a to bi kao trebala bit zabava, vidjet dvogrbu devu bez pola krzna il bolesne zebre, ma to je bolest. Al ajde nabacila sam široki smješak od uha do uha i otišla se malo upoznavat i bit fina. Kod svake životinje kod koje bismo stali, jedan od štrebera iz razreda je govorio o njihovom porijeklu, vrsti i još neke zanimljivosti (taj čita životinjsku enciklopediju prije spavanja!!!), al to mi je čak i bilo zanimljivo slušat, btw. jestel vi znali da sova spava na jednoj nozi???? Ja pojma nisam imala pa sam ispala glupa kad sam rekla da joj je netko otrgnuo drugu nogu!!! I nisam upoznala nikog zanimljivog tko me posebno impresionirao, svi su il živi štreberi il jednostavno puni sebe osim ajde te dvije cure koje su onak ok, mogu proč. I onda ova moja frendica tj. cura moje simpe misla pozvat svog dečka da dođe!!!!!! Čim sam to čula smrzla sam se i brzo promijenila temu, sam da brzo zaboravi na tu ideju, i uspjelo mi je, kasnije nije znala kaj je htjela. Onda je počelo pljuštit, al meni je čak to i pasalo, ja sam polako išla doma, bez žurbe.(izgledala sam ko kišni čovijek iz onih starih otrcanih filmova...) Nisam uopče razmišljala, samo sam se potpuno isključila i razmišljala o kišnoj pojavi... al kasnije sam obolila, dobila temperaturu i grlo mi sad ne da mira... A što sam mogla očekivat, to ti je ko da ležiš nasred autoceste i moliš Boga da te tegljač ne pokupi. Nečete vjerovat, al cijeli sam dan razmišljala o onoj sovi, to je zbilja fascinantno, spavat na jednoj nozi, svašta... Sutra je nedjelja, spavat ču ko top cijeli dan pa me ne očekujte tu...
Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sova, Sovaaaaaaaaaaaaa (kraljica mudrosti)...
- 22:22 -
četvrtak, 07.09.2006.
Svijet je savršen...Ili...
Evo me preživjela sam i današnji dan... Ovo malo kaj sam išla u srednju nije bilo baš neš posebno al barem nisam stalno mislila na simpu (do danas). Danas je bilo ubojito dosadno, cijeli nam je razred dosadan, tolko mi je bilo dosadno da sam čak i slušala na satu, pa i nešto i zapamtila. Još uvijek pola razreda nisam popamtila, ma čak se s njih pola nisam ni upoznala, al to su uglavnom ove umišljene. Ima baš jedna posebna koja se stalno mota oko dečki (čak svih četiri), onak visoka s naglašenim oblinama, puna šminke, (ja brijem kad bi se jače nasmijala da bi joj sva fasada s lica otpala), modni frik, očijuka sa svim dečkima da dokaže da ima mrvicu razuma u toj svojoj lijepoj glavici... Tako mi čupa živce, hoda tam po hodnicima, sreča doslovce pršti iz nje, ponaša se ko da je svijet savršen... Ne znaš dal da joj se diviš il da je žališ, jer možda je to čak i dobro, možda bi svi tako trebali, jednostavno se nasmijat svim problemima i bit sretni,uglavnom ja znam da se ja svojim sranjima ne mogu nasmijat, mogu se samo prisilno nakesit i to je to. Uglavnom sječate se kad sam spomenula one cure iz bivše škole s kojima sam sad dopala u isti razred, e pa jedna od njih je cura od moje simpe, saznala sam na putu doma, pričala je kak če se sad kad stigne nač s njim i sve te sentimetalne stvari... Kad je to rekla, ko da me netko lupio ciglom po glavi, nisam mogla vjerovat, ja sam se samo nakesila i molila Boga da ušuti več jednom jer ne bih mogla izdržat više (oči su mi se ispunile suzama)... Pa nemoguče da mi se ovo događa, taman sam se tješila da ču kad krenem u srednju maknut se od njega i ne mislit na njega, a sada mi je bliže no ikada, ja sam se s tom curom več malo bolje sprijateljila, a ona je s njim i samo o njemu priča, a nema pojma da me ubija iznutra. ( i usput to je ona cura koja je s njim sjedila na klupicama). Al pročitala sam dosta vaših komentara koji mi savjetuju da gledam svjetliju stranu svojih problema, i nije da to nisu dobri savjeti, nego ja u ovoj usranoj situaciji jednostavno ne nalazim svjetlu stranu bilo čega, al ako vi vidite šta svijetlo obavezno me obavjestite jer ja sam onda totalno slijepa za te stvari!!! I dođe mi samo da se upucam il da jednostavno nestanem, jer ja nisam jedna od onih koji če se ovom nasmijat i krenut dalje, voljela bih da jesam, al jednostavno nisam...
- 22:12 -
Komentari (17) - Isprintaj - #
utorak, 05.09.2006.
Hoču pripadat..............
A kvragu i sve, kak se meni nikad ne može posrečit. Mislila sam si da če kad počne škola stvari ič nabolje, al kurac... Prvi dan je bio koma, dođem pred školu, stojim tam među ruljom i izgledam glupo, svi su se nariktali i ušminkali, a ja se jedina digla pola sata prije škole, umalo prespavala prvi dan (popdnevna smjena!!!!!!!!!!!!), podočnjaci do pola obraza, frizura je bila apsolutna katastrofa(al tu je šteta več bila učinjena, nije joj bilo pomoči..) i veliki prišt (doslovce veliki!!!!) točno na sredini lijevog obraza. Al to mi nije bio nikakav šok, jer sam se več dosada navikla na sranja koja me prate posvuda. I tak ja tam stojim ukipljeno i gledam ljude oko sebe i več sam pomalo mogla zamjetit grupice koje če se uvijek pod odmorima držat zajedno. Primjetila sam grupu darkera, metalaca, punkera, zatim onih bezveznjaka, pa fanatika "Zvjezdnaih staza" skupa s ovim štreberčičima, pa onda one frajere koje su kao glavne face te one umišljene, nalickane, razmažene glupačice i ostale. Samo nisam htjela dopast u razred s ovim umišljenima i frajerima, jer bi si inače pucala u glavu. I svi u predvorju čekaju da ih se prozove i odvede do svojih novih razreda, i počinju oni prozivat učenike za I.A razred i več čujem svoje ime i mislim si jebote pa kak tak brzo, i ušli mi prozvani u svoj razred koji izgleda kao kučica na drvetu, tak je mali i šugav.. I svi se tamo stisli, svih negdje trideset i dvoje nas. I prva pomisao mi je bila di mi je pištolj, jer sam završila s troje njih s kojima sam išla u bivšu školu, onda naravno tam je bilo i ovih umišljenica (a di ih uostalom nema), pa nekih bezveznjakuša, samo četiri dečka koja i nisu nešto, al upoznala sam i neke normalne cure koje su mi se činile simpa, al malo ih je bilo. Razred nam je tako dosadan, stvarno mi je došlo da se upucam, i još u ovaj petak idemo na maksimir kao na neki izlet da se bolje svi upoznamo. Ne znam jel to normalno al meni uopče nije do upoznavanja, nisam baš nešto zagrijana da upoznam nekog novog i zanimljivog. Odmori su najgori, tam šetam po krcatim hodnicima i gledam u sve te grupice i razmišljam u koju ja grupu spadam, nisam se nigdje mogla svrstat. Zašto ja nigdje ne pripadam? Nisu izmislili još grupu za one ko ja,a i vjerojatno nikada niti neče. A jebiga, dotad ču šetat okolo i izgledat nevidljivo, nadam se da me niko neče skužit....
- 21:04 -
Komentari (19) - Isprintaj - #
petak, 01.09.2006.
Zdravlje je največe bogatstvo...
Pa evo nakon svih sranja koja mi se događaju dan za danom, još mi je i zdravlje u kurcu. Uglavnom, danas navečer mi je užasno pozlilo, najviše me želudac jebo, obišli su me neki žmarci po tijelu i uši su mi se začepile. Naravno nisam nikom ništa rekla, pogotovo ne starcima jer sam znala uzrok. Več treči dan nisam ništa stavila u usta osim vodu. mama me stalno tjera da jedem al se uvijek nekak izvučem, i da sad ovo starci saznaju, sam bi mi stalno kvocali o životu i zdravlju, pa mi zaista nije bilo do toga, tankih sam živaca i ne znam kolko bih toga istrpjela.I nemojte si sad odmah zabrijat da sam jedna od onih koje cijeli dan vise ispred špigla i stoje na vagi, živo mi se jebe kolko težim, i zaista nikad ne pazim šta jedem. Jednostavno zadnjih dva tjedna mi se tolko tog događa da sam na rubu živaca, i jednostavno nisam gladna, da sam gladna, najela bih se i bok. Al jednostavno ne mogu jest jer mi se ne jede... Al dobro nije mi prvi put, inače kad me tak zaboli želudac, to mi je obično znak (kao neko upozorenje) da sam zaboravila jest, pa od tad pazim da jedem svaki dan, i sve se onda vrati u normalu. Kad si u tom razdoblju života kad ti se događaju samo sranja, onda ti nije stalo ni do čeg a kamoli još do jela. Al danas me fakat zabolilo, baš me nekak probolo, pa sam išla stat na vagu da vidim kolko sam ovaj put izgubila, sa 59 kila sam spala na bijednih, ravnih 50!!! I kad su mi se te brojke pokazale, zamračilo mi se, panika me uhvatila, odmah sam se uhvatila frižidera i počela jest, svakih pet minuta sam išla jest. Još nikad nisam izgubila baš tolko, uvijek je bilo 3-4 kile, al 9??????? To je fakat malo previše, ne želim izgledati jedna od onih anoreksičarki, želim izgledat normalno, kak sam izgledala kad sam imala 60!!!! Sad ču se morat na silu natrpavat, a to najviše mrzim, i nedajBože da mi starci saznaju, razapeli bi me... Ma brzo ču ja to, kupim si tonu čokolade i eto me natrag, sam ne smijem opet zaboravit. A jebemu, ko da nemam dosta briga, a još moram mislit i na to... Fakat se osječam glupo, kak sam si mogla dopustit još i to sranje...
Zdravlje je največe bogatstvo, iako se sad baš ne osječam pre bogato... Kad me jebe sav taj pritisak, i srednja i sve to u meni kaj samo što nije eksplodiralo,nemam se kom povjerit, jedino što me još drži je ovaj blog i druge sitne stvari. Tako sam slaba, ne znam se drugčije nosit s problemima nego na ovaj način, izgubim tek za hranom i životom. Tako se kukavice ponašaju, uvijek sam osuđivala takve ljude koje se ne znaju nosit s pritiskom pa štete sebi, a sad mi najteže pada što i ja spadam među takve ljude, postala sam žrtva svojih vlastitih uvjerenja...
- 23:10 -
Komentari (32) - Isprintaj - #