četvrtak, 31.08.2006.
Na kraju ipak ostajemo Ja, Ja i samo Ja...
Sinoč mi se opet dogodila repriza...jebemu, kak se te stvari stalno događaju meni... Imam 15 god, i dosad sam se selila četiri puta, četiri škole, i promijenila hrpe prijatelja... Dosad sam u životu imala dvije najbolje prijateljice koje su me izdale, točnije ostavile zbog drugog društva il svima ispričale moje najdublje tajne koje sam im rekla u strogom povjerenju... I od tada ne vjerujem nikome. I sinoč sam se još više uvjerila u to... Bila sam vani s dva frenda, i jedan od njih mi je stalno obečavao da me nikada neče ostaviti na cjedilu i da on nije takav tip. I tek što je dovršio tu rečenicu, ugledao je jednu od tih mojih bivših najboljih prijateljica s njezinim novim frendicama i odmah pohitao njima da se upucava jednoj od tih frendica, i ja si mislim: evo frend me ostavio zbog moje bivše naj prijateljice koja me izdala!!! I nisam znala šta bih, dal da plačem il da se smijem... Jer stvarno, nemoguče da sam baš tolki pehist na svijetu!!!!! I ništa, okrenula sam se, i prvo što sam čula je njihov smijeh, ona je u tom trenutku uživala, uživala je vidjet kak me ovaj kreten spustio nisko i otišao k njoj. Jedva sam se suzdržala da ne zaplačem, nisam htjela otič doma pa da si misle da je to zbog njih (neču im pružit to zadovoljstvo),skrenula sam u neku ulicu, bilo gdje sam ne doma. Obišla sam cijeli kvart (brijem da sam prohodala dva kilometra) sama samcata i imala sam dosta vremena na razmišljanje. I na kraju sam shvatila da još nikada u životu nisam imala pravu pravcatu frendicu, jer svi prijatelji u mojem životu su bili tu uglavnom iz potrebe, Iskorištavali su me i ja sam im dopustila jer nisam htjela bit bez prijatelja... Nisam si htjela to priznat... Onda sam si počela mislit da i ja u nečem griješim, jer uvijek sam mislila za sebe da sam dobra frendica i osoba od povjerenja, u čemu onda griješim?????? Zato se bojim srednje, šta ak se to moje prokletstvo nastavi, najradije bih bila nevidljiva nego ismijana... Sad imam jednu frendicu, ona je uvijek bila uz mene,ona se od ostalih razlikuje to što mi nije punila glavu nekim ispraznim obečanjima, ona je sva ta njihova obečanja provela u djela... Jer kad bi me svi napustili ona bi se pojavila i zbog toga ju volim, al joj ne vjerujem onoliko koliko bih htjela, jer sam sad opreznija što se tiče prijateljstva. Jer na kraju ipak ne možeš nikome vjerovat osim sebi ( I to je okrutna realnost)...
- 17:17 -
Komentari (30) - Isprintaj - #
utorak, 29.08.2006.
Otkrila sam te...haha
Danas u gradu je Sanja kupila novi cd od Billy Talenta, i cd je fakat super, ima zakon pjesama na njemu, moram si ga što prije spržit. Mi smo odšetale pola Ilice i okolicu u potrazi za cd-om od Bullet for my valentine, čovječe, to ti je ko dobitak na lotu. I na kraju ga još nismo našle (a hodale tri sata gradom)... Vratim se napokon doma nakon naporne šetnje gradom, i tek što sam se bacila na krevet, zazvoni mi mobitel, i gledam ko me zove...piše Filip!!!!!!! Dal da mu se javim il ne? Al ipak jesam jel mi ga je bilo žao da ga ignoriram, iako je ljigav (a šta ču...kad sam takva,osječam se malo krivom kaj sam ga jučer iskoristila za onu svoju osvetu)... I to mi je bila velika pogreška...Čim sam se javila, odmah se razbrbljo i onda mi kaže da je ispred moje kuče tu u šumici i da izađem. Čim sam poklopila, poklonila sam si veliki šamar što sam glupa!!! I s velikim oklijevanjem izađem i približavam mu se, a on sav sretan namjestio se nekak frajerski na klupicu i kao nestrpljivo me čeka, a ja si samo grizem usnicu znutra i molim Boga da ovo što prije završi.Nisam ni sjela kak spada, a on več počeo pričat o svom cool bmx-u, kak je zamjenio neke cool djelove i da ga sad prodaje na internetu za oko 400 il 500 kn, ne znam, nisam ga previše slušala, itd, itd... A nakon hvalisanja, njegova ruka se našla odjednom na mome ramenu i počeo mi se s glavom čudno približavat, (on mene misli usred bijela dana ispred moje kuče poljubiti????????Ma da ne bi!!!), izmaknula sam se i upitala ga kud je krenuo? I onda on meni one svoje spike, kao da je mislio da ja to želim itd... Mada je to i istina, ipak sam ga jučer dosta navodila i... zapravo istina je, ja sam bila zaista kriva!! Iako sam toga bila svjesna, počela sam ga napadat verbalno (ja i moj glupi ponos), al sam se kasnije ugodno iznenadila:):):)
Smirio me i ispričao se, al ne za pokušaj da me poljubi več što se ponašao prema meni kao kakav kreten, i što se stalno doima umišljeno iako to nije, rekao je da mu je to samo obrambeni mehanizam kako ljudi ne bi vidjeli kakav je doista te se razočarali. I čim sam čula te nevjerojatno osječajne riječi iz njegovih usta, moje površno mišljenje o njemu se potpuno promijenilo... Prepoznala sam sebe u njegovim riječima i to me rastužilo kolko se ljudi svakodnevno skriva iza svoje maske da ih nitko ne bi prepoznao...I čim sam mu rekla da me ugodno iznenadio, opet je pokušao zabrijat sa mnom, na što sam se ja opet izmaknula i rekla nek nauči čitat signale, to što je reko par osječajnih riječi, ne znači da ču odmah past na to... Iako je dečko bio iskren i osječajan na sekundu il dvije, ponovno se pretvorio u ono seksualno ugroženo derište!!!!!!! Meni se sviđa samo moja simpa unatoč svemu i nitko više, i to sam mu razjasnila jasno i glasno, pa valjda me razumio, jer je odšetao namignuvši mi...šta god mu to značilo??????? Al drago mi je kaj sam upoznala tu njegovu nepoznatu stranu, ispalo je da na kraju nije tak veliki ljigavac, samo polovični...Al ko zna opet kolko je cura "upoznalo" tu njegovu stranu, al nije ni važno jer me on uopče ne zanima, sam mi je drago kaj sam ga pa makar na sekundu vidjela bez maske...
- 23:33 -
Komentari (22) - Isprintaj - #
ponedjeljak, 28.08.2006.
Hej...
Evo nakon jučerašnje depresive, odlučila sam se na osvetu(životinjski gen) al nisam si mogla pomoč. Uglavnom, srela sam jednog frenda, Filipa, i on je na neki način pravi ženskaroš, nema cure kojoj se on nije upucavao. Kad sam skužila da se počeo uvaljivat i meni, odlučila sam iskoristiti taj trenutak (upalila mi se lampica), zamolila sam ga da me vozi na svom bajsu par krugova oko kvarta (u prijevodu, pokraj te simpe). I tak me prođiro par krugova, i on me vidio, i najžalosnije je to što uopče nisam vidjela nikakvu reakciju na njegovu licu, ama baš nikakvu, niti da se vidi da mu je zasmetalo ni bilo što. Ali (da, postoji Ali!!)...Odmah ubrzo je i on počeo razvozit svoje "frendice", čovječe tam kod njega situacija je bila ko na kolodvoru. Al ništa zato, mi smo se sjeli na klupicu i počeli tak pričat bezveze, a simpa je negdje totalno odmaglio. Ne mogu vjerovat da sam ja tog tipa morala slušat puna tri sata kak se hvali sa svojim osvajanjima kod cura, dečko je fakat ljigav. Uglavnom, simpi nije bilo ni traga, a ja zapela s tim tipom, i kad mi je počeo dodirivat noge i grlit me, pobjegla sam doma glavom bez obzira. I što je najgore, sad se taj Filip zagrijo i hoče da se svaki dan vozimo, a ja ne znam nijedan lijep način da ga otkantam, zapravo cijeli taj pokušaj osvete mi se odbio o glavu.Al osječam se malo bolje jer sam mu pokazala da se i za mene dečki zanimaju i da me ubija to njegovo hodanje s curom meni ispred nosa, samo se nadam da je primio poruku i da ju je shvatio. I sve dok se situacija među nam ne promijeni obečajem vam svima da ga više neču spominjati u svojim postovima (sigurno sam vam se več svima popela s tim). Uglavnom do sutra ču ja več smislit neš zabavnije...p.s. pozzzzzzzzzz svima i hvala vam na svim savjetima što se tiče njega, zaista sam dosta razmišljala o njima...
- 23:01 -
Komentari (14) - Isprintaj - #
nedjelja, 27.08.2006.
Cura koja ga je voljela i odbila...(glupača)
Hej ljudi!!!
Ok. Pažljivo sam pročitala sve vaše komentare i savjete, i hvala vam svima jer su mi zaista pomogli. Al da vam prvo raščistim tu stvar s simpom.
Nije mi baš on u doslovnom smislu simpa jer mi imamo kakvu takvu prošlost (klimavu). Kad sam se prvi puta doselila u ovaj kvart, a to je bilo prije jedno četiri godine, odmah sam mu se svidjela (na moje čuđenje, jer on je superzgodan, a ja sam inače mamac za ove šmokljančiče i kao bad boyse). I tak je on sazno moj broj moba od nekog, pa smo počeli s dopisivanjem, sječam se kad smo se znali dopisivati i po cijelu noč, i tak smo se upoznali. E sve je to bajno al di je zapelo??? E pa zapelo je to što smo se več dopisivali više od dva mjeseca i na tom smo ostali, on je mene pito da budemo zajedno prek nekog tipa i ja sam odbila, i nakon toga me pito još dva puta (prek frenda naravno) i ja sam još dva puta odbila. On je zgodan i sve to, al mi nijednom u životu nismo progovorili ni riječ jedno drugom i mislila sam si u početku da je jako sramežljiv, al jučer sam se uvjerila da mu nije problem pričat s curama, mislim,s drugim curama normalno razgovara, pa zašto mu je onda bio problem razgovarat sa mnom??? I nakon toga mi je dokazao da njega nijedna cura još nije odbila i da može imati koju god hoče jer je mijenjo curu za curom i to sve ispred mog nosa, on zna da se on meni još uvijek jako sviđa(mora znat...) i zato stalno šeta svoje cure po mojoj ulici. I ja to mogu razumjeti, očito mu je ovo način da me povrijedi i da mi se osveti, ja to mogu razumjeti. Vjerojatno bih i ja učinila isto da me netko tri puta odbije i meni je jako žao zbog toga. Al on ne zna što mi čini i kroz koju me muku vuče, jednostavno nisam htjela vezu preko mobitela, to mi je malo glupo i mutavo, tak sam žarko htjela pričat s njim i vidjeti kakav je, jer ja preko sms poruka ne mogu čut njegov glas i vidjeti njegov karakter, i ne mogu ga gledati dok priča i primječivati njegove navike, znala sam samo ove fiksne podatke i to mi nije bilo dovoljno, nisam htjela bit s njim samo za ukras, taj mi se tip stvarno svidio i htjela sam nešto dublje od toga. Sječam se kad me prek poruke pito dal ga volim, i ja nisam znala odgovorit na to pitanje, on je reko da me voli al mu naravno nisam povjerovala jer kaj on zna o meni, da me imalo voli onda bi me prestao mučit s tim njegovim curama. I kaj sam mu odgovorila, ništa "nestalo mi je para na mobu".Il onda kad me jednom pozvo na utakmicu s mojim burazom, išo je i s svojim frendovima, normalno da sam odbila, ipak je to muško društvo a i bilo bi mi neugodno jer ni ne poznajem njegove frendove, al mi je svejedno dao ulaznicu za uspomenu, i to je sve jako pažljivo i lijepo bilo od njega. Al jel ikad iskoristio priliku da mi pošalje poruku da se nađemo negdje il da izađemo?? Ne!!!
Svi ga opisuju kao jako super dečka koji je totalno na mjestu, i da je jako dobar te da nikad ne bi povrijedio neku curu il da se nedolično ponaša prema njoj več da je uvijek pažljiv, al kak da ja to znam kad ga nikad zaista nisam ni upoznala... I tak ta naša netrepljivost traje več od tog dana kad sam ga odbila, znači jedno tri godine. Ne mogu vjerovat da je prošlo več tri godine, i on se meni več tri godine inati sa svojim curama, al najviše se bojim da bi ovo sad s tom curom od jučer moglo bit zaozbiljno, da mu se ta cura jako sviđa i več su duže vrijeme zajedno. Bojim se da ju voli i da je mene potpuno zaboravio, i da če mene pamtit samo kao curu koja ga je odbila...
Al kad malo razmislim, nije on baš za sve kriv, dijelom je to i moja krivica. Mogla sam ja njemu prič i počet razgovarat s njim, poduzet bilo što samo da nas dvoje ne padnemo u zaborav, al kad sam bila glupa i nisam uopče znala da če mi se za tri godine još uvijek očajnički sviđat. Samo sam bježala od njega jer sam ga se i bojala, bojala sam se da če me upoznati i zatim zaključit da sam glupa il totalno dosadna i nezanimljiva te da če me spucat čim me malo bolje upozna. Bila sam tako glupa uplašena cura, i drago mi je što više nisam takva, drago mi je što više nisam ta cura ali.....Da bar on to zna...
- 21:27 -
Komentari (37) - Isprintaj - #
subota, 26.08.2006.
Sama među ljubavnicima...
I danas se ja fino našla s svojim starim društvom (da, onim!!) i ajde slagali smo se s tim da nam je svima bilo ubojito dosadno i nismo bili raspoloženi za nikakve rasprave, kao da smo se totalno isključili od svih ogovaranja i kukanja jednom drugom, baš je bilo lijepo al smo svi znali da tu sjekiru još nismo zakopali, samo za ovaj dosadni dan (postoje iznimke kao što je ova danas bila), i reko super. Svi smo se šalili i smijali i bilo je ok... Sve dok na kraju večeri nismo sjeli na klupice u jednoj šumici (nije to prava šumica, to je zapravo jedan dio kvarta koji zovemo Šumica jer ima puno drveća i po mraku se ništa ne vidi, pa je kao u pravoj šumi.)Uglavnom tamo postoje tri klupice i svaka je udaljena jedna od druge za otprilike 50 metara ravnomjerno, mi smo se sjeli na onu u sredini. I tak polako smo se svi utišali, bilo nas je petero sa mnom, Mirka(V), Sanja(A), Stojan(L) i Martin (F), Stojan je rukama obgrlio Sanju, ljubio po vratu i tak oni su se mazili, a Martin je zagrlio Mirku i neš su šaputali jedno drugom (oni su inače cura i dečko), a ja sam tam samo sjedila i izgledala glupo, tako mi je bilo neugodno što nije bilo nikog da zagrli i mene, moja največa simpatija koju volim od petog razreda je grlio svoju curu na susjednoj klupici, a ja ko glupača gledam prema simpi i pokušavam raspoznati kaj rade s tim da je bilo mračno. Osječala sam se tako usamljeno i glupo, i razmišljam dal da ispričam neki vic da opet počnemo pričat jer me ova romantična tišina među njima ubijala, al rekla sam si da radije ne pravim još veču budalu od sebe. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, kako sam se samo usamljeno osječala, mislim da se nikada nisam u životu osječala usamljenije. Nakon nekog vremena rekla sam im da sam gladna i da idem jest te da me ne čekaju... I dok sam se ustajala, taman su i moja simpa i njegova cura odlazili, ja sam malo pružila korak da ih ne moram srest jer bi me to slomilo i znam da onda ne bih mogla prestajat plakat, pa sam ih uspjela izbječ što ne znači da me manje boljelo. Više se nikad ne želim ovako osječat kao danas, jer ovo danas me doslovno zgazilo.....
- 22:40 -
Komentari (30) - Isprintaj - #
petak, 25.08.2006.
Jebeni telefon...
Jutro je, oko 7 sati. Svi spavaju, tišina je, ja uživam u krevetu, tako sam umorna. I odjednom zazvoni telefon na katu ispod... I on zvoni li ga i zvoni, svi ga u mojoj obitelji čuju al nitko se ne diže, pa reko neču onda ni ja. I napokon prestane. Kad nakon 5 minuta opet...zvoni i zvoni i zvoni, ta iritantna zvonjava me tako jebe u mozak, al ja se neču javit. Osječam se potpuno paralizirano, tako mi se ne da, tako mi je lijepo, tolko sam se zaležala da niti ne osječam tijelo. Al ta prokleta zvonjava nikako ne prestaje, zašto se nitko ne javi, koji im je vrag...A i tko je to tolko jebeno uporan da zove več 20 minuta u 7 ujutro, e ja se sad za inat neču javit, nek si nađe život, šta nema pametnijeg posla neg živcirat ljude u 7 ujutro tom svojom zvonjavom. Al opet i stari mi je donekle kriv kaj je kupio tolko glasan telefon, jebote čuje ga se i do susjeda, ko zna jel i susjeda ta zvonjava iritira, možda on dođe pa se javi...Al ne, onda mora pozvonit na vrata, a ja mu sigurno neču otvorit. Stari je morao kupit najglasniji telefon u cijelom Pevecu, kaže da se stari telefon nije čuo do garaže gdje on najviše svog vremena provodi... Bilo bi najpoštenije da se onda on javi i prekine tu iritantnu zvonjavu koja mi se urezuje u živce, izludit če me!!!!!! Daj nek se netko več jednom javi, zašto se buraz ne diže, on je najbliže telefonu, koji mu je....? Kao da za inat hoče da se ja spustim dolje, šta sam ja skrivila da sam zaslužila ovaj pakao, jebem ti Aleksandra Bella, on je izumio prokleto čudo pa nek se on i javi, zašto bih ja patila zbog njega...Da sam se barem rodila davno u prošlosti prije izuma telefona, sad bih u to vrijeme mirno spavala i još se dobro i naspavala... I nakon več pola sata te zvonjave, srdito mičem pokrivač i ubrzano hodajuči dolje javljam se na prokleti telefon...podignem slušalicu i odjednom...mrak, sve mi je crno... Otvaram oči i opet se nađem natrag gore u krevetu kad ono zazvoni TELEFOOOOOOON!!!
- 23:29 -
četvrtak, 24.08.2006.
nastavlja se...
I danas ja sretnem svoje, ajmo reč več,bivše društvo. Izdaleka sam ih vidjela na ulici al i oni su mene. I tako dok se ja približavam, oni se isprva nešto došaptavaju a onda svi odjednom ušute. I mi se pozdravljamo i kak to več ide, cure me pitaju kaj im se ne javljam (kao da su to i željele), sjednemo se svi na klupice i šutili smo rekordnih 20 min. kad je jedan odlučio slomiti led i predložio da odemo u videoteku. A videoteka je bila loša ideja jer sam ja hodala ispred njih 50 metara dok su se oni kao vukli, i kad smo se "dovukli" do videoteke, ja sam morala srest svoju najgoru neprijateljicu, nas dvije se mrzimo več više od pola godine a nekad smo si bile najbolje frendice, al to je več druga priča. I ja totalno ljuta psujem u sebi sve po spisku i uzimam film koji mi je bio najbliži, posudim ga i odjurim doma, i još povrh svega počne mi pljuštit na pola puta.A jebemu, još sam posudila i Gejšu koju sad moram gledat jer šteta mi je 12 kn koje dala za taj mutavi film...
- 21:24 -
AH...PRIJATELJI
HEJ!!!
Evo napokon sam se vratila s mora, zapravo prije još tri tjedna i tako mi nedostaje, htjela bih se vratit natrag na plažu i guštat na suncu. Otkad sam se vratila u Zagreb sve mi ide naopako, uspjela sam se posvađat sa svim frendovima, kako mi to ide na živce, tako mi je dosadno, nemam šta radit po cijele dane dok se oni zabavljaju jedan kod drugog. Svaki dan se budim oko tri popodne i ostanem u krevetu do šest i gledam telku, spremim se i malo se opet dosađujem po kuči i samo se prešetavam iz kata u kat, i tako do navečer kad se opet preobučem u pidžamu. Više uopče nemam život, zapravo imam ga al mi se ne da živjet ga. Ne znam kad ču se pomirit s ovima, vjerojatno ne još neko vrijeme, možda kad počne škola, prije toga sumnjam.:( Baš mi nedostaju, nedostaje mi zafrkancija s njima i glupi razgovori, ali nema šanse da se uskoro pomirimo pa ču si morati nač neku drugu zanimaciju. Prijateljstvo je baš zajebana stvar, svi smo si isprva super, zezamo se, družimo itd, al onda počnu ogovaranja, pa tajne koje skrivamo jedni od drugih i sve se polako počne raspadat. jedan po jedan odlazi i na kraju ostaje samo jedna mala skupina koja uspije preživjet sva ta sranja i sve te prepreke. E nas je ostalo 5 od nas 10 kolko nas je u početku bilo,ja sam mislila da če na tome stati, da je nas pet pretrpjelo sve i da je sad gotovo al sam očito pogriješila, ipak je veličanstvena četvorka pobijedila, a meni se više ne da ni živjet. Al sad če još malo škola, i bit če još puno prijateljstava koja če se raspadati, samo se nadam da ću ja bit jedna od onih u maloj skupini koja če preživjeti...
- 15:22 -