Jutro je, oko 7 sati. Svi spavaju, tišina je, ja uživam u krevetu, tako sam umorna. I odjednom zazvoni telefon na katu ispod... I on zvoni li ga i zvoni, svi ga u mojoj obitelji čuju al nitko se ne diže, pa reko neču onda ni ja. I napokon prestane. Kad nakon 5 minuta opet...zvoni i zvoni i zvoni, ta iritantna zvonjava me tako jebe u mozak, al ja se neču javit. Osječam se potpuno paralizirano, tako mi se ne da, tako mi je lijepo, tolko sam se zaležala da niti ne osječam tijelo. Al ta prokleta zvonjava nikako ne prestaje, zašto se nitko ne javi, koji im je vrag...A i tko je to tolko jebeno uporan da zove več 20 minuta u 7 ujutro, e ja se sad za inat neču javit, nek si nađe život, šta nema pametnijeg posla neg živcirat ljude u 7 ujutro tom svojom zvonjavom. Al opet i stari mi je donekle kriv kaj je kupio tolko glasan telefon, jebote čuje ga se i do susjeda, ko zna jel i susjeda ta zvonjava iritira, možda on dođe pa se javi...Al ne, onda mora pozvonit na vrata, a ja mu sigurno neču otvorit. Stari je morao kupit najglasniji telefon u cijelom Pevecu, kaže da se stari telefon nije čuo do garaže gdje on najviše svog vremena provodi... Bilo bi najpoštenije da se onda on javi i prekine tu iritantnu zvonjavu koja mi se urezuje u živce, izludit če me!!!!!! Daj nek se netko več jednom javi, zašto se buraz ne diže, on je najbliže telefonu, koji mu je....? Kao da za inat hoče da se ja spustim dolje, šta sam ja skrivila da sam zaslužila ovaj pakao, jebem ti Aleksandra Bella, on je izumio prokleto čudo pa nek se on i javi, zašto bih ja patila zbog njega...Da sam se barem rodila davno u prošlosti prije izuma telefona, sad bih u to vrijeme mirno spavala i još se dobro i naspavala... I nakon več pola sata te zvonjave, srdito mičem pokrivač i ubrzano hodajuči dolje javljam se na prokleti telefon...podignem slušalicu i odjednom...mrak, sve mi je crno... Otvaram oči i opet se nađem natrag gore u krevetu kad ono zazvoni TELEFOOOOOOON!!!
Post je objavljen 25.08.2006. u 23:29 sati.