utorak, 05.09.2006.
Hoču pripadat..............
A kvragu i sve, kak se meni nikad ne može posrečit. Mislila sam si da če kad počne škola stvari ič nabolje, al kurac... Prvi dan je bio koma, dođem pred školu, stojim tam među ruljom i izgledam glupo, svi su se nariktali i ušminkali, a ja se jedina digla pola sata prije škole, umalo prespavala prvi dan (popdnevna smjena!!!!!!!!!!!!), podočnjaci do pola obraza, frizura je bila apsolutna katastrofa(al tu je šteta več bila učinjena, nije joj bilo pomoči..) i veliki prišt (doslovce veliki!!!!) točno na sredini lijevog obraza. Al to mi nije bio nikakav šok, jer sam se več dosada navikla na sranja koja me prate posvuda. I tak ja tam stojim ukipljeno i gledam ljude oko sebe i več sam pomalo mogla zamjetit grupice koje če se uvijek pod odmorima držat zajedno. Primjetila sam grupu darkera, metalaca, punkera, zatim onih bezveznjaka, pa fanatika "Zvjezdnaih staza" skupa s ovim štreberčičima, pa onda one frajere koje su kao glavne face te one umišljene, nalickane, razmažene glupačice i ostale. Samo nisam htjela dopast u razred s ovim umišljenima i frajerima, jer bi si inače pucala u glavu. I svi u predvorju čekaju da ih se prozove i odvede do svojih novih razreda, i počinju oni prozivat učenike za I.A razred i več čujem svoje ime i mislim si jebote pa kak tak brzo, i ušli mi prozvani u svoj razred koji izgleda kao kučica na drvetu, tak je mali i šugav.. I svi se tamo stisli, svih negdje trideset i dvoje nas. I prva pomisao mi je bila di mi je pištolj, jer sam završila s troje njih s kojima sam išla u bivšu školu, onda naravno tam je bilo i ovih umišljenica (a di ih uostalom nema), pa nekih bezveznjakuša, samo četiri dečka koja i nisu nešto, al upoznala sam i neke normalne cure koje su mi se činile simpa, al malo ih je bilo. Razred nam je tako dosadan, stvarno mi je došlo da se upucam, i još u ovaj petak idemo na maksimir kao na neki izlet da se bolje svi upoznamo. Ne znam jel to normalno al meni uopče nije do upoznavanja, nisam baš nešto zagrijana da upoznam nekog novog i zanimljivog. Odmori su najgori, tam šetam po krcatim hodnicima i gledam u sve te grupice i razmišljam u koju ja grupu spadam, nisam se nigdje mogla svrstat. Zašto ja nigdje ne pripadam? Nisu izmislili još grupu za one ko ja,a i vjerojatno nikada niti neče. A jebiga, dotad ču šetat okolo i izgledat nevidljivo, nadam se da me niko neče skužit....
- 21:04 -
Komentari (19) - Isprintaj - #