17

utorak

travanj

2018

Ono kad ne slušaš signale više sile

Kad sam već načela temu vjenčanja, ajde da se nadovežem sa mojim svatovskim iskustvima, pa da zatvorimo to poglavlje.

Da sam bila opreznija i pametnija ( recimo, da mi je bila ova pamet ) utekla bi glavom bez obzira, al tad nisam pretjerano razmišljala o signalima koje mi je upućivala viša sila.
Ko prvo, mladenac je vidio moju opravu debelo prije dana vjenčanja; pa to mi je odma trebalo bit jasno da će bit osuđeno na propast, to se ni u snu ne smije desit a kamoli na javi.
Ko drugo, vikend prije ( oko prvog maja ) drmnula je nuklearka u Černobilu, i iz tevea i novina su vrištali - ne jest ništa iz bašče, ne hodat puno po vani, ne ovo ne ono; ajde kak sam ja mogla mojoj strini reć da iz menija izbacujemo juhu i zelenu salatu, kak? Kakvi su to svatovi bez juhe s grizknedlima i friško nasjeckanim peršinom, pohanu piletinu i junetinu u finom umaku bez zelene salate da ne spominjem? Tak da sam poprilično sigurna da nas je zaozbilljno zdekala i ta radijacija iz Rusije, šta zrakom šta peršinom i salatom.
Ko treće, po terasi nam se prolila turbomasna voda u kojoj se hladila šunka skuhana za predjelo; dušu smo pustile dok smo to pokupile da neko ne slomi vrat u novim cipelama.
Ko četvrto, odojak kojeg je kupio i speko i dovezo ( već dugo bivši i pokojni ) mladencov otac ispostavilo se prase od svojih pedesetak kila pečeno, masno ko stođavo; veli strina - pa ja to jedino motorkom mogu nasjeć, šta da radim ja s tom lešinom, teži odojak od mene ( i da, četri prsta špeka ispod reš pečene kože; nisam ni gledala u ovale, sve mi slabo dolazilo ).
Ko peto, objave na radiju u 7 ujutro da u cijelom gradu neće bit struje od 8 do 3 popodne; znači, frizure bez, zagladi kak god znaš i umiješ da ne izgledaš ko da te udario kamion ( tad je vjenčana slika kod fotografa bila mast hev, nije mi palo na pamet ić se slikat, izgledala sam si jako čudno; svatovi su bili osupnuti al ja se nisam dala, i zaista nisam imala oficijelnu sliku sa palmama u pozadini iza mladenaca ).
Ko šesto, zaboravili u toj strci kupit grincajg za juhu, ajde mlada na poni pa na plac, kaže kolko vam treba, reko - šest pušleka, za svatovsku juhu; pa ko se udaje, pa ja, nema ko drugi doć po grincajg pa poslalo mene.
Ko sedmo, jedva sam našla ko će mi stavit ružmarin, mama je već bila bolesna, strina se rastala pa nije htjela, sestrična je bila na noževe posvađana s mužem pa isto nije htjela ( ko zla sreća ), kuma se bojala da me ne ubode špenadlom...
Ko osmo, matičar je zakasnio petnajst minuta; vjenčanje je trebalo bit u pet, mi došli deset do pet a ono nigdje žive duše, sve zaključano, i već mislili otić kad eto njega zajapuren i znojan, trči kroz park s dušom u nosu, jedva je iščito sve ono šta je trebo unutra i to skraćenu verziju.

Dalje je sve išlo po peesu, al ak me ovih nabrojanih osam stavki nije natjeralo da kažem - bježi kolko te noge nose, onda stvarno nisam bila normalna.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se