Dok si bila samo neko kome je moje pisanje bilo ineteresantno i na momente zavodljivo Ispričao sam ti priču sa puno detalja o prostoru u kojem sam nas zamislio. Takav prostor obično nazivaju kućom, ali to nije bila samo kuća. To je bio samodovoljni univerzum u kojem je moglo da se postoji. Ono što nisam mogao, to je da nas vidim u njemu. Da ne bude zabune, bili smo u njemu ali sve sam video kroz naše oči, tvoje i moje, istovremeno. Smeštajući nas u taj svet zaboravio sam da smestim i naša tela, samo naše Ja. Tvoje i moje Ja.
Povremeno se probudim u tom svetu. Nedostatak tela čini da sve doživljavamo kao uspomene. Događa se tu i sada ali kao prisećanje kao uspomena. Nekada bude tako jako da prestanem da dišem. Jednostavno zaboravim da čak i u tom, bestelesnom, svetu treba disati. Disanje daje ritam protoku vremena. Prestanem da dišem i vreme stane. Zaustavim ga, povremeno, namerno i ispitujem sve što stiže do mene. Skupljam svaki delić i proživljavam ih puštajući da dopru dokle god mogu. Otvorim sva vrata i pustim da zauzmeš sav raspoloživ prostor koji možeš da dosegneš budeći mi čula.
Nikoga, nikada, nisam tako puštao. Nikada, nisakim, nisam gradio takav svet.
Juče, verujem da je to vreme nešto što bi se najbolje moglo opisati kao juče, nekako si uspela da uđeš sama i ne samo zato što sam se opet probudio u tom našem svetu, kao ranije. Bila si tamo i čekala me. Imala si obrise nečega što bi se najbolje moglo opisati kao telo koje sam mogao naslutiti, sa sopstvenim pogledom u kojem je bio obris nečega što bi se najbolje moglo opisati kao moje telo. Disao sam ubrzanije no inače kada si se pripila uz mene i čvrsto me zagrlila. Obavio sam te nečim što se najbolje može opisati kao ruke i nekako uspeo da usporim dah i sasvim prestanem da dišem.
Još uvek nas posmatram u zagrljaju. Nešto što bi se moglo najbolje opisati kao oči lelujavo svetlucaju i nisam siguran jeste li to nešto što bi se moglo najbolje opisati kao suze od radosti zbog nečega što bi se najbolje moglo opisati kao tela u zagrljaju... Kao mi...
