četvrtak, 04.02.2010.
Vrijeme je da odeš
Opći je interes utažio svoju potrebu,
držali smo se za ruke u javnosti,
skupa bili u kinu,...
Tvoj zagrljaj postao je apstrahirana omča
koja me guši i dođe mi da vrisnem
na pomisao običnoga dodira.
Zato nikada nismo bili intimni.
Ti,
toliko ličiš na zrcalo
svega što zatekneš u svojoj neposrednoj blizini.
Ti,
nemaš najdražu pjesmu.
Ti,
ne voliš čitati.
Ti,
o čemu s tobom razgovarati?
Kada poznaješ osjećaj s velikim O,
onda je ovo mizerno, slabašno i nevažno.
Toliko da mi smeta način na koji izgovaraš slovo L,
naglasak moga imena kada se prelomi na tvojim usnama.
Mrzim te bez stvarnoga razloga.
Dosadan si, suhoparan, predvidiv, poslušan.
Želim da te ne poznajem
jer te samo ranjavam
svaki puta kada se pravim da te ne čujem,
svaki puta kada prisilno punim raspored samo da te izbjegnem.
Sve bih učinila da se makneš.
Vrijeme je da odeš,
da se međusobno zaboravimo
i ne pozdravljamo se kao blesavi srednjoškolci.
Vrijeme je da odeš,
pročitaš novine,
razviješ kičmu.
I prekineš meni moju izvlačiti na uši.
Za tvoje je dobro da ispraviš ramena
i kreneš ne okrećući se.
- 22:19 -