Prošli post doista je bio spontan i vjerojatno ishitren. I ovaj je spontan, ali nimalo u žurbi.
Već tjedan dana pouzdano sanjam predavanja. Što je zbunjujuće.
Nemam vremena nizašto, tu i tamo nekaj pojeden, tu i tamo odspavam, mjenjanje odjeće opcionalno. Učim u busu u tramvaju i u hodu. I eto, kroz takvu kroničnu užurbanost i zaposlenost pojavilo se jedno pitanje, ili možda tek zamjetba.
Što kad imaš vremena ? Kad ti bud kreće za pola sata koja nemaš izbora nego provesti na kolodvoru jer vani pljušti kiša a nemaš kišobran. Staviti mp3 u uši i prozujati ? Zuriti u pod i jedva čekati bus ? Zašto ako mi vrijeme tako nedostaje, ako jedva čekam tren za predah, tren bez misli i briga?
Nisam tih pola sata dobro podnjela. Ali je zato vožnja autobusom bila fantastična. Doista. Volim se voziti autobusom.
Onim velikim, udobnim ^^ Gradska svjetla iz daljine igledaju kao krijesnice ...
Samo polako. U zadnje me vrijeme hvataju napadi panike. Na mjestima tipa menza. Mrzim velike hrpe ljudi.
Prestati paničariti. Smiriti disanje. Ništa se loše ne može dogoditi. Ništa.
Ovo će možda mojim upornijim čitačima doći kao nešto loše- jer definitivno pisanje bez trunke inspiracije ( doduše, jeli to moguće?) baš i ne može razultirati nekim tekstovima koji se u bilo kojem obliku mogu smatrati zanimljivima, lijepima ili naprosto drugačijima. Zašto pišem? Možda sam usamljena, a možda i nisam. Svi moramo proći svoj put, svoje faze u životu, a malo samoće nije nikada nikoga ubilo.
Na faksu su se stvari popravile, za one koje zanima. Snađoh se pomalo. Premda sam malo razočarana sastavom ljudi. Ispada da ima sasvim normalnih ljudi, dok sam se ja nekako nadala totalnim frikčinama. A znam, glupo je i bedasto zvuči, al zanimljivim ljudima se svi nadamo, a onda kad shvatiš da je 80% ljudi skoro pa isto, pa ... dojadi ti.
Al fali mi, fali mi taj element ludosti. Makar ljudi koji me znaju i s kojim ljudima imam posla mogu misliti da je to neobično jer i sad imam posla s stvarima koje jako teže k toj kategoriji, ali nisam ni blizu zasićenja. Kaj ćeš, kad si tak izbaždaren ko ja ( huahahahahahahahaha) treba ti teža doza paranprmalnih pojava da te izbace iz monotonije dosade i osrednjosti.
Volim kad je svijet naopačke, lijevo desno, a život smrt. Toliko prostora za igru. Baš djetinjasto, zar ne?
Odrasli, zreli ljudi znaju igrati igru u zadanim okvirima. Bar sam to mislila prije. A onda mi se učinilo da malo odraslih koji su prihvatili okvire uopće igra igru. Ne govorim o zafrkanciji, niti o profučkavanju života, već o življenju istog na jednom važnom principu- bez straha. U igri nikad nema mjesta strahu. To dođe s vremenom ... jel, da?
Jer, vidim kako vrijeme prolazi. A čini mi se da igra sve više i više odlazi.
Ovo jednostavno nije dovoljno dobro. Želim više.
Toplo preporučam: Tori Amos- Don't make me come to Vegas
Ne očekujete ništa pametnoga. Sad ću pisati sve kaj mi padne na pamet. Čisto da bih izbjegla negativne pojave tipa vrištanje na sve i svakoga na koga naiđem i zagorčavanje života ljudima koji su prisiljeni trpjeti me svakodnevno.
Da to sve sročim, bilo je užasno. U svakom smislu te riječi. Izletjela sam iz zgrade suzdržavajući se od padanja u paničan plač. Prvi puta u životu sam gotovo namjerno markirala cijeli dan nastave.
Tko je bio kriv? T com ? Zbog gamadi nisam imala pristup internetu preko vikenda. Oni su krivi kaj ih nisam ranije nazvala ?
Fer ? Jer su stavili ključne informacije ( koja sam grupa) online u zadnji tren na nimalo uočljivo mjesto?
Da još više sročim, nemam pojma kaj mi je raditi. I nikako da se pojavi osoba koja će mi to reći. Kako se prijaviti za tjelesni ?
Koji vrag opće je tjelesni? Dal da kupujem skripte? Kam ići da napravim ovo, da napravim ono ... ništa ne znam, i to me jako jako straši.
Ha ha ha. Zvući jedno jel da? E pa, dabog da te pojele stjenice, ti zajedljivi čovjek koji mi se smije. Ti budi kuš.
A valjda ni sve to nisu tako gadni problemi. Mislim, pitaš i sve se sredi. Al ono. Očekuješ da će svi brucoši bit zbunjeni i bauljati naokolo. Al ne. Oni svi u nekakvim grupicama. O bože. Mrzim ljude u grupicama. Još više mrzim kad se ljudi drže skupa da ne bi morali biti sami. Svi odjednom ko da znaju kaj im je raditi, kam moraju ići. Ili bar tako izgledaju, jer nisu sami. Tak to ide. Kad si u društvu odma si sigurniji, imaš pomoć, savijet, pogotovo ako i drugi imaju isti problem ko i ti. Al kad si sam ... pa puno si svjesniji svega kaj se događa oko tebe, jer puno pozornije paziš ... sad. Dobro.
Znam da je teško suosjećati s ovakvom škrabotinom, al imam jedno ključno pitanje.
U prošlom postu sam napisala da u životu jednostavno postoje usrani dani i da se s tim moramo pomiriti. No ... time se odričemo vlasti nad vlastitom sudbinom i srećom i istu stavljamo u ruke gospođici sreći. Želim li to ?
Znate onaj osjećaj, kad prelazite cestu, al ne gledate baš previše ide li auto. Svejedno ti je. Neka ona odluči.
Želim li to ? Kaj radim ? Je li zaista moguće? Moguće da baš svaki dan bude dobar?