Toplo preporučam: Tori Amos- Don't make me come to Vegas
Ne očekujete ništa pametnoga. Sad ću pisati sve kaj mi padne na pamet. Čisto da bih izbjegla negativne pojave tipa vrištanje na sve i svakoga na koga naiđem i zagorčavanje života ljudima koji su prisiljeni trpjeti me svakodnevno.
Da to sve sročim, bilo je užasno. U svakom smislu te riječi. Izletjela sam iz zgrade suzdržavajući se od padanja u paničan plač. Prvi puta u životu sam gotovo namjerno markirala cijeli dan nastave.
Tko je bio kriv? T com ? Zbog gamadi nisam imala pristup internetu preko vikenda. Oni su krivi kaj ih nisam ranije nazvala ?
Fer ? Jer su stavili ključne informacije ( koja sam grupa) online u zadnji tren na nimalo uočljivo mjesto?
Da još više sročim, nemam pojma kaj mi je raditi. I nikako da se pojavi osoba koja će mi to reći. Kako se prijaviti za tjelesni ?
Koji vrag opće je tjelesni? Dal da kupujem skripte? Kam ići da napravim ovo, da napravim ono ... ništa ne znam, i to me jako jako straši.
Ha ha ha. Zvući jedno jel da? E pa, dabog da te pojele stjenice, ti zajedljivi čovjek koji mi se smije. Ti budi kuš.
A valjda ni sve to nisu tako gadni problemi. Mislim, pitaš i sve se sredi. Al ono. Očekuješ da će svi brucoši bit zbunjeni i bauljati naokolo. Al ne. Oni svi u nekakvim grupicama. O bože. Mrzim ljude u grupicama. Još više mrzim kad se ljudi drže skupa da ne bi morali biti sami. Svi odjednom ko da znaju kaj im je raditi, kam moraju ići. Ili bar tako izgledaju, jer nisu sami. Tak to ide. Kad si u društvu odma si sigurniji, imaš pomoć, savijet, pogotovo ako i drugi imaju isti problem ko i ti. Al kad si sam ... pa puno si svjesniji svega kaj se događa oko tebe, jer puno pozornije paziš ... sad. Dobro.
Znam da je teško suosjećati s ovakvom škrabotinom, al imam jedno ključno pitanje.
U prošlom postu sam napisala da u životu jednostavno postoje usrani dani i da se s tim moramo pomiriti. No ... time se odričemo vlasti nad vlastitom sudbinom i srećom i istu stavljamo u ruke gospođici sreći. Želim li to ?
Znate onaj osjećaj, kad prelazite cestu, al ne gledate baš previše ide li auto. Svejedno ti je. Neka ona odluči.
Želim li to ? Kaj radim ? Je li zaista moguće? Moguće da baš svaki dan bude dobar?