Ovo će možda mojim upornijim čitačima doći kao nešto loše- jer definitivno pisanje bez trunke inspiracije ( doduše, jeli to moguće?) baš i ne može razultirati nekim tekstovima koji se u bilo kojem obliku mogu smatrati zanimljivima, lijepima ili naprosto drugačijima. Zašto pišem? Možda sam usamljena, a možda i nisam. Svi moramo proći svoj put, svoje faze u životu, a malo samoće nije nikada nikoga ubilo.
Na faksu su se stvari popravile, za one koje zanima. Snađoh se pomalo. Premda sam malo razočarana sastavom ljudi. Ispada da ima sasvim normalnih ljudi, dok sam se ja nekako nadala totalnim frikčinama. A znam, glupo je i bedasto zvuči, al zanimljivim ljudima se svi nadamo, a onda kad shvatiš da je 80% ljudi skoro pa isto, pa ... dojadi ti.
Al fali mi, fali mi taj element ludosti. Makar ljudi koji me znaju i s kojim ljudima imam posla mogu misliti da je to neobično jer i sad imam posla s stvarima koje jako teže k toj kategoriji, ali nisam ni blizu zasićenja. Kaj ćeš, kad si tak izbaždaren ko ja ( huahahahahahahahaha) treba ti teža doza paranprmalnih pojava da te izbace iz monotonije dosade i osrednjosti.
Volim kad je svijet naopačke, lijevo desno, a život smrt. Toliko prostora za igru. Baš djetinjasto, zar ne?
Odrasli, zreli ljudi znaju igrati igru u zadanim okvirima. Bar sam to mislila prije. A onda mi se učinilo da malo odraslih koji su prihvatili okvire uopće igra igru. Ne govorim o zafrkanciji, niti o profučkavanju života, već o življenju istog na jednom važnom principu- bez straha. U igri nikad nema mjesta strahu. To dođe s vremenom ... jel, da?
Jer, vidim kako vrijeme prolazi. A čini mi se da igra sve više i više odlazi.
Ovo jednostavno nije dovoljno dobro. Želim više.
Post je objavljen 13.09.2008. u 23:28 sati.