VladKrvoglad

Kuću sam Arlekinovu danas naslikao

i u nju se po mraku uselio

a sne svoje što sobom nosim svuda

unutra sam sa stvarima svojim uneo

iako mi neumni nije naum bio

sniti ih sada, setan ili sam

jer mnem ja odavno tu tamu otmenu

koja snom i mnome umije samo sa sebe

krivicu svaku sopstvene promašene intime

a mene ostavi da sporo kao staklo tekući

samoću svoju susrećem

iako sreću već u vreći noseći:

kao da ne znam da si ti moj anđele

na svom altostratusu toplom

opasnoj osi simetrije

moje kuće na domaku

i čim joj žaoku izbegneš tvome oku usmerenu

nadvićeš se nad vrt u kome te čekam

i krupnim kapima po meni padati

ljubavnom kišom rajskih očnih jabučica

sa ukusom svih jagodica tvojih ruku

koje mi mirišu na strasne poljupce

i na nežnost tvojih toplih bradavica

u ovoj mojoj žednoj travi




(29 V 2009, za A.)