Anđeo

- Šta ti je? Pomjereniji si nego obično.
- Pogodilo me ovo dvoje.
- ...
- Prije mjesec i pol smo Ivan i ja spasili Darka i Draženu od gušenja ugljen monoksidom.
- Znam. To je veliko. Pomogli ste im da prođu kroz to.
- Ali umalo nismo. Da ih nisam ozbiljno shvatio, sad bi bili mrtvi.
- Ništa ne razumijem.

- Gušenje ugljen monoksidom je zajebano jer kad te stegne počinješ halucinirati. Nema mirisa, nema okusa, samo osjećaj da nešto nije u redu.
- A kako se ugljen monoksid razvija?
- U novim a jeftinim stanovima. Novi prozori, za razliku od starih, efikasno zatvaraju cirkulaciju zraka. Ako ne otvaraš dan-dva, a napa je uključena i stvara podtlak, postoji šansa da jeftin bojler procuri i eto smrti.

- Ali Darko te je nazvao...
- Da, ali bio je sasvim nesuvisao. Mislio sam da je napušen ili nešto.
- Ali ipak si došao...
- U zadnji čas. Već su se bili ukočili.

- A šta je drugo?
- Željka. Bila je bolesna i u groznici, a nije htjela doktoru. Znaš nju. Tek je peti dan pristala, kad je izmjerila temperaturu i vidjela da cijeli dan kuri 40,3. Došli smo na Hitnu, sa Hitne u Zaraznu, gdje su je zadržali. Prva dijagnoza: upala bubrega, druga dijagnoza: sepsa. Da je izdržala još jedan dan trpeći bolove u uvjerenju da ima virozu, kolapsirala bi i možda umrla, ako joj netko ne bi pomogao. A ja ne bih, jer sam cijeli dan na poslu.

- Ali dobro, pomogao si i Darku i Draženi i Željki. Šta te tu muči?
- Bio sam u blizini Anđela Smrti dva puta u dva mjeseca. Tu, u mirnom dobu. Bio je kraj svo troje. Podiže mi se PTSP. Ne znam šta ću.

- I što ćeš?
- Ne znam. Dišem.