Vasilisa Premudra

PITBULIC I LEPTIRIC

Evo mene jutrom ranim na brzinu, skolski bus je otisao na vrijeme, Vanja spava, ocekujem tihi zov ‘mama, beba se budila’ svaki cas. Anja jucer ostala doma, prebolila je kratki ali zestoki napad guste sline, nos joj nabotija koliko ga je cidila, sve je maramice, salvete i guz-papire po kuci potrosila. Ali danas joj se stanje naglo popravilo, idu sa skolom na kuglanje, to se nije smilo propustit.
Snig se topi, jucer smo gustale na ljuljama sve tri, sunce sija, toplo, gust, ja izmodelirala snjesku pravu lipu glavu, sva se uzivila u kreativni proces, pari da s glinom radis, nadodajes, njih dvi placu da mama kakav je to snjesko, srusile mi trude.
Za vikend se ocekuje arctic blast, sto znaci nista od nasih praznickih putesestvija, ponediljak presidents day, pero ne radi, posli anja ima praznike cilu sedmicu.
Zurim, pisem sve mala slova, cujem vanju da se koprca, vrime mi istice.
Sinoc sam zavrsila zadnje poglavlje iz zadnje knjige za ovaj semestar, jos neki glupi semestar project, moram ic pricat s tetom u vanjin vrtic za to obavit, i onda zavrsni ispit za semestar i idemo u drugu godinu. Jedva cekam, postaje zanimljivo, djecja psihologija, disciplinske mjere i tako to.
Vanja je u fazi iskusavanja mog strpljenja, metode su mi na kusnji, a cim dite malo zagalami gazdarica me zove da se susid buni. Djete protrci po kuci, mali slonic tuce baticima, cila se kuca trese. Zapjeva, stakla pucaju. Zaplese, luster se ljulja. Poskoci, boja sa zidova otpada. Sta cu kad je sva ko mali paprenjak. Pise moja prija beba na kraju emajla da pozdravim pitbulica i leptirica. Svaka cast bebo, skinila si ih bez greske, sve je receno, sve je jasno.
Evo slicica moga gnjilog leptirica jucer, obisila mu se krilca, klap, klap, zadnjim snagama jedva mrda. A pitbulicu nikako motore ugasit, nikako taj botun napipat.
Evo pisem ovo i psihicki se pripremam za dug dan, nisam je probudila cim sam anju odvela, nema spavanja popodne.
Odoh u nove pobjede.

SLADOLEDI

Evo mene najranije, srida ujutro. Najzad malo mira... Pusti mejlovi, virtualna kava se vec popila... Sunce sija, snig se topi, sladoledi padaju s krovova, drz se sredine ceste! Probijali smo se kroz nanose sniga ovih dana na svakom raskrscu... ne mozes proc s kolicima, triba ih dignit i prenit priko prepreka, onda nazad po Vanju (ona nikad nije U kolicima, ali ih svejedno teglimo jer sam se ja odvikla nosit borsu na ramenu!), Anja sljapa za nama, meni ledeno tekuce crnilo u cizme ulazi... zakasnili smo na karate 20 minuti...
Jucer mi Master Walter hvalija Anju na karateu... ‘Anja is doing an excellent job! I always admired the way her mind works... her concentration... amazing! She is a very promising student!’ – a ja trepcem, gledam ga, mislim se.... zasto on to tako zacudjeno-iznenadjeno prica? Tja, pa podrazumjeva se - to je moje dite! Ali oprosticemo mu sta se cudi, ne zna on da nam je fascinantan rad uma u familiji (ali mi se ne vidi? pa zasto imam nosinu i ocale?)
Bidan otisa cesuci se po glavi, bice misli s cim me to uvridija, a dosa mi dite nafalit!
A Master Walter je glavna faca, to je njegova skola, a pojas mu je crnji od najcrnjeg! Kad im on drzi sat onda uvik o sebi govori u trecem licu, cudim se sta meni nije pocea pricu sa ‘Master Walter always ...’!
Ala sta je dobar ovi sendvic s majonezom i sirom i crvenom salamom, pari gavrilovic, ludnica! Najzad neka majoneza koja mi pase ovde, sad sam konacno dosla sebi! Do sad sam se osjecala ka strendjer cilo vrime, sad sam odjednom opet svoja!
Necu se raspisat o budalastinama, triba iskoristit slobodno vrime.
Moram malo na miru proucit di bi mogli ic za Anjine praznike drugu sedmicu.
Ovo opet javljanje po nalogu pisi novi post, ukobasicili nam se komentari.
Pozdravljam do slijedece zgode.
A sad jos cedevitu napravit...
P.S. evo mislim se, kakve veze ima nosina s pamecu?

BLIZZARD OF 2006.

Ajde jednom da se ostvarila progonoza! Snig do kolina - bukvalno! Koji Kupres, koji Forest Hills, ne mozes doc do tamo, auta zatrpana, mraz po staklu sara, ide nova godina... a nije, to je proslo, novogodisnji snig je malo zakasnija!

U svakom slucaju ludica, svi sritni, zimske radosti, puse u facu, snig pici u oci, inje po obrvama, dici obukli kese ispod bicava, dvi ure se oblacili za po ure izvaljat i onda dvi ure svlacili posli, svi ka mala dica ushiceni, zaledjeni smjesak na rumenom licu, cila kuca mokra, sva se roba susi, super dozivljaj!

Eto izvjestaja! Pero drzi fige da ne moze doc do posla sutra, a Anja da ne ide skolski bus...

DVI RICI

DIOINE!!!

Vanja se vec neko vrime svako malo sva ponosna meni unosi u facu i mase rucicom dok siri prstice i govori “ja ima DIOINE!”, a ja samo trepcem i glupo je gledam, pokusavajuci dokucit sta mi oce kazat, ali buduci ona jadna nikako uocit makar natruhe mog razumjevanja, zakljuci valjda da joj mater bidna slabo kopca pa mi strpljivo da jos malo vrimena i ode, do slijedece zgode i novog pokusaja komunikacije. (Uf, koja kobasica od recenice!)
I jucer za obidom sidimo svi i Anja nesto pita i ja joj objasnjavam, ti si imala 5 kad se ona rodila, sad imas 7, ona ima dvi, zato njoj rastu zubi a tebi ispadaju, ona se smije, mala kaze “mama meni pada zub”, svi se smijemo, kad slijedeca izjava - “JA IMA DIOINE!!!” (vice, mase rukom, ljutito nas gleda u stilu ocete li vise glupsoni jedni skuzit sta vam govorim!!!) - odjednom upada u kontekst price i nama se svima pali lampica, dakle to je to sto ona nama vec danima pokusava kazat, boduci nas prstima u oci - “JA IMAM DVI GODINE!”
Nakon opceg ushita zbog rjesene misterije ide njen pogled pun razumjevanja za nasu stupidnost do tog momenta i nase slijedece razmisljanje – odakle njoj to? Premala je za skuzit koncept godina, protoka vremena, brojanja istrog, a sve je lipo rekla i to je uletila taman u kontekstu kako triba, eto nove misterije! Niko s njom nije prica o tome, u vrticu pricaju poljski i engleski, mama Luma i dica pricaju albanski, cehinja i dica pricaju fala bogu ceski, na karateu svi pricaju engleski, tu i tamo rumunski, talijanski, albanski, poljski, spanjolski, nema sanse da je to negdi vanka pokupila – di onda?
I, ne budi lud, pitas je "kako beba to zna, di je to naucila, ko je bebi kazao?", s malom nadom da ces dobit iole (koja smisna ric!) razumljivi odgovor, kad ona ka iz topa odgovara “teta Visssssna bebi kazala!” i zguzva lice ka i uvik kad pokusava ‘s’ s kvacicom i ‘nj’ spojeno izgovorit.
I sad se mi opet gledamo... teta Visnja? Zadnji put smo se druzili kad, posli nove godine koliko se ja sicam? Pa otad to pamti? Kako moze zapamtit nesto sta ne razumi sta znaci? Onda znaci razumi, ne ponavlja ka papagajcic bezveze? Hmmmm??? Ceskamo se po glavi, zgledavamo u cudu svi troje...
To me odma asociralo na zgodu kad je nekidan u butigi neko razmazeno dite vece od nje plakalo (bolje rec revalo, cenilo, tulilo i zavijalo da mu mama kupi sta ono oce - uf kako bi mu ja to kupila da mi pocne tako!), a Vanja to gleda i meni sva ozbiljna sapce u povjerenju, suosjecajnim glasom - “mala beba pace!” – kao sta ce jadna, maaala je jos!
Onda mi povezemo kako u zadnje vrime sve oce sama i govori kako vise nije beba, kako oce ic u krevet na noge a ne da je ja odnesem (cak moram stavit stolicu da se moze popet i ubacit priko ogradice na glavu), oce sama obuc pidzamu a ne da joj ja pomazem (uspije je iz treceg pokusaja okrenit na pravu stranu, ne daj boze ostavit oni cvitic sta ide sprida na ledjima ili da joj etikata od gaca viri na drobu!), oce jest sta i mi a ne nesto napravljeno posebno za nju, oce sama igrat igre na kompjutor, sama stavlja kruv na stol za marendu i vadi iz frizidera suvo i mazalice, sama nabacuje tupim nozem dzinovske gromade masla na kruv, kao maze sebi sendvic, oce pit sok iz case a ni slucajno iz bocice (pa sve isproliva), oce sama mutit cedevitu (pa gazimo po tim zrncima jos danima), cak se triba natezat s njom da ne moze sama ulit vodu u casu iz kanistera od skoro 4 litre (1 galon), sama pere zube (djecja pasta je jako ukusna!), sama se tusira (uzmi kisobran!), sama se brise posli kupanja (zato je uvik prehladjena), sama vadi i stavlja video kazete i premotava film na video (i svasta ubacuje usput u rupu za kazetu, o tome necemo), sama slusa muziku na (Visnjinu!) masinu, vadi CD-ove, stavlja nove (nadasve njezno, uf, uf!), sama oblaci bicve (pa zove ‘mama bebi pomoc!’ kad vidi da joj je peta dosla sprida) i postole, a za sve se jadna mora otimat s nama da joj ne triba asistirat dok to izricito ne zatrazi, jer mi cilo vrime ne beremo da ona IMA DVI GODINE!!!
I tako, Visnja, pomogla si nam spoznat da bidno dite cilo vrime potcjenjujemo, tretiramo je ka malu bebu a ne beremo da ona raste, da vise nije mala, pravi smo ‘overprotective parents’ koji dicu uguse jer ne znaju stadije njihovog razvoja. I di bas ja, sta se toliko trudim savladat to ‘child development’ gradivo, cak sam i studij na tu temu upisala, izmedju ostalog upravo zato da nam se to ne bi dogodilo? (Evo pocela sam mislit na engleskom cim sam se sitila sta u knjizi pise!)
Sram nas bilo! Pokrili smo se svi usima kad smo skuzili kakvu joj nepravdu cinimo!
Djete ima dvi godine, a mi se ponasamo ka da ima dvi godine!

Atlantic Nedilja

Evo mene! Ponediljak ujutro, djete se razbudjuje uz 101 dalmatinca, ja moram motat svako malo cim naidje ona ‘ruuuzna, zlocesta sta nije draga’ (Cruella De Vil oliti ga Zlica od Opaka).
Jucer smo isli u Atlantic City, to je NJ (New Jersey), 2 ure jahanja od nas. Nismo isli kockat nego je tamo bija neki sajam nautike tj. boat show sta je Peru zanima. U subotu ujutro se probudili i pita mene Pero ocemo ic, ja kazem ajmo radije sutra, da veceras pripremim sve sta triba pa da mozemo ranije krenit, da Vanju ne uvati spavanje taman kad stignemo tamo.
I tako u subotu navecer nisam nista pripremila, u nedilju se nismo digli ranije, i tamo smo dosli taman kad je Vanju uvatilo spavanje. Doduse ujutro je zakomila duze nego inace, tako da je uspila izdurat, nije bilo neuroze, samo je u jednom momentu rekla – ja je vodim za ruku, ona pici i govori – ‘mama bebi pada glava’. Pitam je ja moze li glava jos malo izdrzat ili ce past, a ona kaze ‘nece jos past’. Ali to je bilo vec kad smo izasli sa sajma, tako da se razbudila cim smo usli u restoran, spiza je zamirisala, oci se otvorile.
Po putu sivilo, naoblaceno, naokolo sama industrija i celava stabla, autoput, prati table da ne zalutas, klasika. Mali motoric smo zabavili, vadili su se sendvici, kesice s keksima, narezanim jabukama, lize, vodice, cokoladice, sve sta smo ponili smo odma pojili i popili, i to je klasika.
Tamo kad smo dosli opalija led ledeni i vitar grozomorni, velika srica je sta smo parking nasli odma i to blizu sajma, nismo 5 minuti morali pjesacit (to je inace lutrija di god da ides, uvik ti zbog tog parkirnja sve u startu prisidne). Ali nas je zato u tih 5 minuti svjetski ispuvalo, zvizdalo mi je kroz usi, nasa bura je nista kad te ovo spici.
A na sajmu baluni na sve strane, dica se raspametila, cilo vrime se prica vrtila oko zicanja baluna i ko bi koji tija i ko ce ic pitat i koga i kako, aj ti, aj ti, ja bi rozi, ja bi zuti, ajme meni majko sta su me upilale.
Inace opet klasika, sajam ka i svaki drugi (da me Pero ne cuje), gomila brodova, ako nisu u moru onda su na suvo, ulazis u brodove, dica skacu po krevetima, side za stolovima, ulaze u tuseve, izlaze iz brodova, sve iz pocetka.
Ma ovo su power boats, meni bi jedrilice bile zanimljivije, ovi bumbari su mi svi isti, s motorcinama i friziderima, napravljeni za brzo negdi stic, napecat se ribetine i vratit doma. Pa onda vrste sajmova, one koje se bave manufakturom su opet zanimljivije od ovih koje su cista prodaja, uvaljuju ti brod ka da auto kupujes, evo sjor, jeftino, jos malo pa nestalo, samo 300 dolara misecno!
Ali je isto gust pocirit kako su napucani, obrada drveta, dizajn prostora, svitla... a masine za prat i susit robu, umricu od smija!
Pero okolo proucava a ja pazim dicu da se ne opuste previse, inace bi bilo keramickih pijata u djelovima i razbucanih jastucica na sve strane, da ne govorim o padanju po skalama i lupanju glavom o portele...
Na kraju smo, sretne svaka sa svojim odabranim balunom, izletili opet na ziminu i vjetrusinu i uletili vecerat u lipi restorancic, dica su gustala, natukli se ukusnih kokosi na sto nacina i kuci pjevajuci.
Evo sam u medjuvremenu po filma premotala.
Ali posebno me odusevija momenat kad smo izasli sa sajma, nebo sivo od oblaka a na horizontu sunce zalazi i svitli ka da je pozar u daljini, a ono oblaci prestaju tik iznad horizonta i sunce provirilo, nevjerovatan prizor je bija, inace nisam u filmu odusevljavanja nad suncevim zalascima ali ovo je stvarno parija fenomen, za ne virovat. Probala sam uslikat ali fotka nije bas da te izneredi ka sta je uzivo bilo...
Eto izvjestaja, a sad idem pravit marendu, gladna sam, a i dalmatinci su brzo gotovi (nije cudo kad sam sve morala premotat).

Moje malo zlato...

Sta je ovo, svako malo opet srida! Evo devet ujutro, sad sam odvela Vanju (danas smo uranili po ure, hehehe).
Sad sam objasnjavala teti Kasi ('s' sa kvacicom) da je ovo prvi put da je rekla da necemo obuc pelenu za vrtic! Do sad je pelena bila za spavanje a inace po kuci mudante oliti ga vanka pelena-gacice (za koje ona misli da su normalne mudante, malo sam je privarila); svugdi van kuce mi isto rece da oce u zahod i sve ok, ali za vrtic bi je uvik pitala sta cemo i uvik bi rekla 'pelenu'. Valjda je crnjak tamo kazat na engleskom, ne zna oce li je kuzit, sta li, bila joj je frka tamo otic bez pelene - ali danas se svecano prvi put odvazila. Sacemo vidit sta ce bit, dala sam upute teti, Vanji objasnila da triba rec 'pi-pi', sve je ka skuzila, hmmmm... drzim fige! Jos to da rjesimo i ostali smo samo na nocnoj peleni, super!
Anji sam nosila vrcinu u krevet, a s njom odugovlacim s tim jer je to totalna tlaka, probudi te usrid noci pa cekas pa ovo pa ono, ko ce to opet, ne triba zurit! A i pise u svim knjigama bolje pricekat da dite bude stvarno zrelo, ja se toga rado pridrzavam.
Tako eto to je bio jedan bitan svecani trenutak u nasem malom domacinstvu!
Ustedicemo milione kad smanjimo trosak pelena, s Anjom to nije bija neki bitno osjetan rashod, ona je bila sitna pa je u jednom paketu pelena broj 3-4 bilo masu pelena, a ova nosi najveci broj, sestica, tu ih je u jednom paketu duplo manje. Dobar im je taj sistem, paket pelena je uvik isto velik, samo se broj pelena u paketu smanjuje kako dica rastu. Imaju uvik istu kesu pa naguraju koliko moze stat u nju i samo napisu drugu velicinu na kesu.
A ti onda izgladnjuj dite ako ne zelis svako treci dan davat 10 dolara. Kad mala rece zedna sam ti joj reces trpi, nes umrit od zedji ako se odma ne napijes, kazu covik moze tri dana bez vode? - odma ti dolari u ocima, zedna je, puno ce pisat, puno ce pelena potrosit, moracu odma sutra po novi paket = 10 dolara, ne moze, evo ti jabuka, to ce te osvjezit, usput ces i ubit glad i dobit c vitamina, to ti je zdravije od vodurine (nece valjda jos i sok pit!)
Tacno lipo kad nauci bez pelene moze ic jos jedan dan u sedmici u vrtic, 30 dolarica umisto za pelene das teti i na istom si. A di je krema koju treba litat spatulom jer se sva ospe ako je tanko namazes! A Anji si moga kremu i zaboravit stavit, nista joj ne bi bilo. A ovoj mast prolazi po gacama koliko je ima, kad sidne na guzicu cujes 'bljuc!', ono sve se iscidi iz pelene sa strane. Zato ja imam lipe ruke, mazem ih redovno lanolinom s A+D vitaminom. Tegla kreme 10 dolara, ode svako deset dana. A maramice, dvi za svako presvlacenje, i to je 5 dolara sedmicno! Ajme meni, kad sve zbrojim, pa ona ce moc zivit u vrticu, blago mi se, mocu pocet sta pametno cinit u zivotu, ko ce mi stat na kraj!
A di je tek pranje robe svaku subotu, hrpe njenih gaca, sta umeljanih s kremom sta ispisanih, bidni Pero mora vricu u kolicima vuc jer je ne moze na ledjima nosit! Pa ti ubacuj kvore u masine, sta za pranje sta za susenje, a ono ode 10 minuti slobodnog vremena (citaj vrtica) po svakom takvom dozivljaju...
A di su tek sve one puste jabuke koje bidna pozdere u toku dana?
Ala ocaja, nisam nikad ovako razmisljala, a ja se ovde mislim koliko bi novaca tribalo dat za dicu da ja pocnem radit ka normalni ljudi, te cilo blago Vanji za vrtic non-stop puno radno vrime, te Anji za nekoga ko ce je odvest u skolu i dovest u 3 ure i bit s njom do 6, ili neki after-school program platit, ili privatnu skolu u kojoj je radno vrime namisteno prema radnim roditeljima a ne kako je njih volja... jebate tribala bi ti poveca vrica parustina za dicu, nista ne bi ostalo - ko zna bi li i to uspija zaradit ovako bez papira i u umjetnickom filmu, jos bi Pero triba nadodavat!
Sad mi je jasno zasto uvik siromasi imaju masu dice - jer da nemaj dicu ne bi bili siromasi!
Pocela sam s objavom ponosne majke kako djete napreduje u razvoju a zavrsila sam sa zakljuckom sidi di si ni za di si nisi.
Super, bas u mom stilu!