Vasilisa Premudra

REKUPERAVANJE

Obavjestavam da smo, dne nedilja ujutro, nakon dole navedene kratke i beznacajne bolesti, vec dosli sebi. Normalni zivot nastavlja se na staroj adresi.
Asocijacije su mi morbidne, nemam pojma zasto. Bice sam u nekom super duhovitom raspolozenju, to obicno ide jedno s drugim. Najsladje su baze uvik bile crnjak, i pod dva, gadosti, sta nekome opet dodje na isto.
Ja i nekolicina slicnih znali smo finu granicu, prepoznavali smo nijanse i dobro se brali u letu. Ali necu na tu temu, da se ne bi razmahala, sramim se.
Sicam se da je jednoj mojoj dobroj priji sa studija najgroznije bilo cut ric 'drob'. To je meni bila normalna ric za stomak oliti ga trbuh, a nju je asociralo na iznutrice i svastanesto.
Onda sam uvatila sebe da u razgovoru s njom i nesvjesno uvik drob negdi nekako upada u pricu.
A ona koluta ocima, samo sto ne izriga, place od muke - a meni to stvara neopsivo veselje... njen momak i ja bi se dobro pratili, pa kad bi je zajedno uvatili u masinu, ona bi ispalila totalno. Nama bi to osvjezilo vece, sta se ona vise zgraza i snebiva nad nama, nama sve veselije. Bolesnici.
Bilo bi tu jos primjera, ovo je jedan od blazih (a rekla sam da necu na tu temu!!??), ali to je vec muzika za birane usi.
Elem, rigoleto je bija prvi dan, fibra drugi, treci smo vec dobro. Ja sam naravno bolje od Pere, on nam je njezan u familiji, njemu je jos danas tribalo da dodje sebi.
Mobitel je radija, isa ga je u auto napunit (u ove tehnoloske misterije uopce necu ulazit, zasto je kucni punjac u firmi a drugi u autu, jer cu pocet kose cupat ka i uvik kad pokusam upratit logiku covjeka misterije satkanog od tisucu tajni).
Jedino nam Vanja jos nije podlegla, ceka se razvoj situacije. Ona je najmladja, ali ne i najnjeznija u familiji - to ocito ide nekom reciprocnom logikom. Ali uvati li i nju ka i nas, oci ce joj ispast. Na federe, sta bi Anja rekla, pa ce skakutat ping-ping; senzibilitet slican mom, cini mi se, bar sto se humora tice.
Tako se nas dvi bacamo od smija na glupe baze, ka i ja s mojom sestrom cili zivot.
Uz najozbiljnije situacije pucaju nas najsmjesije slike, super nesto, morbida teska!
Ili sta je meni i Peri njegova mama rekla kad je skuzila dinamiku svjeze nastalog para - ajme sta ste vas dvoje neozbiljni! Ali to je druga prica, neozbiljnost nije bila tema gornjih navoda (nadam se). Kad te dvi price spojim ispascu morbidno neozbiljna.
Ne znam sta sam tila kazat, samo sam tila malo kuckat jer mi se ne da nista pametno cinit. A i da ne misli ko da jos bolujemo, triba napravit apdejt.
Danas smo cak bili vanka, tribalo je bidnu dicu izvest, grizla nas je savjest sta su jucer, u subotu, skoro cili dan provele u svojoj sobi dok smo mi spavali. Za rucak su imale manistru, a za veceru hrenovku.
U krevet su isle tri ure ranije, s brdom knjiga, samo da mi mozemo nastavit komit.
Zabusavanje totalno.
Tako je danas bila akcija park, ali nas je safatala kisurina, pa smo zbrisali u tzv. fun-fun klub. Ja to misto mrzim, uzasna je galama, zatvoren je prostor, ventilacija je upitna, sve mi pari musavo, gomila dice urla i trce naokolo, razne masine-zezalice galame, jos neki na razglas nesto blebecu, atak na cula za poludit.
Ali njih dvi su bile hepi, iskakale se, Anja se dobro iznojila, dosla doma mokre kose, pravo u kadu.
Mala zaspala u letu, nevidjeno.
Evo sad ponoc, mir, tisina, triba sta pametno cinit.
Dosta sam kuckala, odoh!
Ajme Pero objavljuje da ide lec, pa sta je ovo, a ja tek tila pocet zivit!
Jos ga drzi!
Cccc.. koliko mu triba, stvarno mi je njezan!

KARANTENA

Obavjestavam da nas nema do daljnjega. Nakon Anjinog rigoleta i fibre prije par dana (spominjano doli u komentarima), sinoc se trckalica naglo prosirila i na mene i Peru. Prvo nismo mogli zaspat koliko nas je vrtija drob, a onda smo u gluvo doba noci poceli nabijat kilometrazu, od zahoda do kreveta i nazad, na smjene, prvo ja, pa on, pa ja, pa on, pa ja zaspala a on nastavija do ujutro. Srica nas nije uvatilo u isto vrime, lupali bi se glavama iznad wc solje!
Jutros ja slomljena, pretucena, zgazena, on ima fibru. Anja je imala zadatak zabavljat Vanju da mi jos malo ohanemo. Dobro se pokazala, digla sam se urgirat samo 16 puta u dvi ure.
Sad ona uziva zasluzeni odmor, ja zabavljam djetesce, Pero komi na kaucu.
Ali nije to sustina ove price. Slag na kraju – ne radi nam telefon. Smontirali nam nekidan kabelsku tv i internet, a za telefon ce doc 2.2.
Mi kazemo dobro, moze, a kad je tip otisa skuzimo – pa telefon ne radi! Jesmo biseri, a! Nismo uopce povezali na sta smo sve pristali kad smo rekli ‘da’.
(Sve asocijacije na ovu zadnju recenicu su slucajne i bilo kakva slicnost sa stvarnim likovima je nenamjerna!)
Mobitel naravno zajebaje, ne cuje se iz ove nase pecine, nije bas ni napunjen, punjac je u autu, auto je ko zna di...
Eto toliko o modernim tehnoloskim cudima kojih nam je puna kuca.
U biti smo napredni – jedino na kompic se moze stupit s nama u kontakt!
E, kad bi ja znala di je oni mikrofon sta ga je beba volila cucat i gurat u usi kad je bila mala, mogli bi mi i na kompic ka na telefon pricat!
Ali ko ce dat snage sad to ic trazit, cinit nesto, sve me boli...
Bas kazem Peri, sad da padnes, ne mogu zvat hitnu. Moracu ic u mrskoga susida sta uvik lupa u zid cim dica malo zagalame.
Ali ima jedno blazeno tehnolosko cudo koje nije zakazalo u ovoj prici – video & tv. Inace kako bi ja mogla ovde tipkat jedva, obamrlim prstima, s toplomjerom ispod ruke, dok kao cuvam djete?
Aristocats, i Pero gleda s Vanjom, evo se i Anja pridruzila. Idem i ja. Aj bog!

BISERI ZURNAL

Fala ti ga boze opet srida! Ka i svaku do sad, ja kao imam svasta vazno po kuci napravit pa evo vec uru vrimena mi otislo u vitar. Ma ima vrimena.
Evo sam slucajno naisla na neke Anjine provale od prije godinu-dvi, sve se cerekam! Kako je ona bila rekla jednom "neka se ova tvoja knjiga zove ANJA - BISERI ZURNAL". Steta sta nisam zapisivala svaki put kad ispali bazu, to bi tek bila totalna bisernica!
Evo pod January 2005. pise "kad narastem bic cu princeza i nosit cu KICOVE" - to plasticne dijademe, krunice, recine i slicne budalastine.
Ili "bas ti je ovaj tvoj muz SUPTIMENTALAN" - suptilan i sentimentalan?
A sicam se kako smo se valjali kad joj je Pero prica o svojim prvim americkim danima, kako je ovaj stan bija skroz prazan, samo je ima tapet na podu i nista vise, on je spava na sarenom napuvanom stramcu za more i kupija mali tv koji je staja na podu, a kutija od tv-a je bila stol za jist pa je posli kupija stol i dvi stolice i veliki krevet prije nego sta smo nas dvi prvi put dosle, a Anja je prvih par noci spavala s nama u tom krevetu dok nismo otisli kupit za nju mali krevetic, i to je bija poseban tramak jer nismo imali auto - na to Anja zakuka sva nesretna "uuua, sad se osjecam ko da sam bila SIROTICA BEZ PARA!"
A kad sam ja opekla pa kad je to zaraslo ona proucava novu kozu na prstu i provali "ajme pa TA SE KOZA JOS NIKAD NIJE KUPALA U MORU, ZAMISLI!"
Ali ovo mi je bija najbolji biser, nesto smo pricali o tome kako te neke vrste spize cine da prduckas i ona zakljuci "ali se od kaula prducka? pa da, BICE SU MU ZATO TAKAV OBLIK NAPRAVILI!" - to mi je bilo fenomenalno, kaul, oblik gljive nakon atomske bombe, eksplozija, asocijacija ludnica! i jos oblik koji "su mu napravili", prema funkciji koju vrsi u nasem zivotu! potice eksploziju!
A ne, stvarno, ali se od kaula prducka? Prvi put cujem!
Dosta o prdjevini, triba stavit gas masku pa ocistit prasinu po coskovima, danas dolazi majstor smontirat kabel internet i tv, bice ispreplitanja zica naokolo!
Bidni moji paukovi, sve ce im mrizice pocupat!
A sta cu tek ucit navecer kad uleti jos stotinjak programa na tv-u nakon ovih desetak livih plus dva glediva sta smo do sad imali! A sta ce mi seksualni zivot stradat zbog sportskih programa, o tome necu ni mislit!
E, sad sam se sitila jos jedne dobre baze, to mi je stari prica, valja se, kaze kad je triba ic u mehanicara po auto, pita on Anju oce li ic s njim DONIT auto s popravka, a Anja ga u cudu gleda i pita "a kako ces ga NOSIT?"

Ona BLOGA!

8 navecer, dica se igraju iza mene i prekidaju svaki cas s budalastinama, dok mi se oci lipe a pero me zajebaje, evo kaze sonja kako ide pisanje bloga i - evo sad sam ubrala! - snima me na kameru!
Kaze "evo kucna atmosfera, mama bloga, djeca spavaju u polici. Ova se u blogasicu pretvorila, koristi vrijeme za slobodne trenutke vrlo pametno. Ona BLOGA!"
Evo mi ciri iza ledja i snima sta sam napisala, idem ca, sramim se.
Ajme ove dvi stvarno izvadile sve igracke s police i legle unutra i pokrile se nekim krpetinama a oko njih krs, sve razbacano.
Ah! Tezak je zivot nas umjetnika...

Nepodnosljiva lakoca neestetskog zivljenja

Danas smo bili u ikee. To je ona ikea sta je mi doma zovemo ikea a ovde se zove ajkia. Tu ponekad odemo kad triba nesto za doma nabavit, a i zato sta je anji tamo masu drago padat po bazenu balunica u njihovom cuvalistu za dicu.
Ali koji je gust doc tamo odmorit oci od ovih ovde tipicnih moldica i ciricoka, luja XIV, neoklasicizma i kiceraja na 100 nacina... malo evropskog dizajna, doma ga ne registriras (ko zna zasto?), a ovde ti dusu lici! Ravne linije, geometrijske forme, nema zavijutaka ni ukrasa, sve je jednostavno i funkcionalno, bez preserivanja tipa vidi mi muzeja doma sta je lip (ko ovo ne voli neka izvine, ukusi se razlikuju!).
Ali odoh, nedilja, ponoc, triba ucit!
Evo sam nasla i podobnu sliju, jedna lipa koka iz annapolisa, da ne recu da samo gadim ovo ovde sve po redu! Kako mi se svidila, i uslikala sam je! (I na blogu prilipila!)

UPDATE

Glavni komentar na temu lanci-probijanci je bio a kakav je tata-ceh, je li cemu. Duzna sam izrec neizreceno – tata je mozda zgodan i smisan ali meni je totalno nezanimljiv jer mi pari – glupo zvuci ali isto cu lupit kako mi pada na pamet - pravi ceh.
Cili je u smislu zemljanih tonova, pocevsi od robe pa do boje kose i ociju, sve nesto bezlicno i isprano, svjetlo zeleno-maslinasto, breskvica, bez, oker, sivo, matunasto, i tako to.
Na glavici kapica s frontinom, ne vidis mu oci, a same po sebi manjkaju kontrasta da ih zapazis i bez kapice. Da se razumimo, ne pari on PLAV, to samo po sebi nije problem, on pari 100 puta opran u masini pa IZBLIDIJA i ofuca se od nosenja .
Ali simpa je, onako kao jedno aseksualno bice s kojim mozes popricat, lipo govori engleski, razumimo se, nije namcor, pari veseljko, malo sramezljiv mozda, to mi je isto simpa, moze proc ka prijateljicina prijateljica.
Inace vidila sam samo mamu jos par puta, svaki put je bila cila razocarana sta ja moram jurit a ne mogu se druzit, pa kaze onda se vidimo next time, sutra mozda?
Ja vatam signale u noci ali ne trzam, ne da mi se previse zdruzit pa cu se onda pokajat kad mi bane nepozvana a ja u nekom svom filmu, to mi je tlaka.
Uvik isto, prvo kukas kad nikoga ne znas, a onda se naviknes solo pa ti se i ne da vise suplje drobit.
To je u biti problem, sta je meni lino pricat samo radi price, povrsni kontakti i to, to me gnjavi, trosi mi energiju uprazno, ja bi malo filozofirala s nekim s kim mogu o svemu i svacemu, a ne na nivou ne znamo se jos i ko zna ocemo li ikad.
Je, znam, blesavo zvuci, ne mos ni doc u fazu filozofija ako ne odradis ovu uvodnu, ali nesto to ne ide bas tako lako u ovim sudarima svjetova di pari da na misecu pricaju marsovac i plutonac...
Ma, nema price bez kafice natenane, a nema nista natenane s dicurlijom sta te potezu! Evo upravo mi Vanja sila u krilo, prvo je donila sudice i posadila ih meni na stol, sad u ekran gledam preko njenog gnjezda sta me skaklje po nosu, pa malih soljica, tanjurica, zlicica i cajnika, pa tek onda tastature.
Dave Koz je odsvira svoj dance, sad odjednom Josipa pocela tugovat! Ovi Pero, uvik mi radi trapule, uvali neki CD u moju trenutnu postavu, pa ja kad upalim muziku dozivljavam sokove ovako!
Kakva Josipa, di ces Josipu sad! A ja cekam Dianu Krall! Nebo i zemlja!
A Pero dodje doma, cuje muziku, pa s vrata zakoluta ocima – opet tvoje uspavanke!
A meni su jazz laganice najdraze kao pozadinski sum, ne probijaju mi glavu, nisu nametljive, ne uvaljuju mi crnjak, i opustaju me, ko ima vrimena za aktivno slusanje vise!
Dosta zabusavam, triba popit zamisljeni caj i pojest iste kolacice!

Lanac-probijanac

Bas danas na karateu bila jedna cehinja sta mi je skroz simpa (nije poljakinja, za promjenu!), njena mala od nedavno isto ide na karate.
U stvari, to je Anjino maslo. Anja i Nikooola (Anja me uvik ispravlja kad pokusam njeno ime spomenit, ‘ma nije mama Nikool nego Nikooola’!) su zajedno u skolskom busu, i to joj je novopecena prijateljica.
Odma ide slizavanje u stilu sesto-sedmogodisnjaka (Nikooola je godinu dana mladja, ide u prvi razred), istrcavanje iz busa za ruke, moljakanje ‘maaama moze li ona malo doc kod mene?’ (a ja-mama i mama-cehinja se gledamo hm, hm, smjes, smjes, ah, djeca, hm...) i na kraju Anja jedan dan mene pita da joj napisem na papiric kako se tacno zove njen karate.
‘T.N.T. Instrucions’ Martial Arts School, nalazi se u nasoj ulici, 10 minuta na noge od kuce.
I ode Anja o svom poslu.
Kad, za koji dan, mi na karate, kad tamo, u kucici od zene-zmaja sidi Nikooola s tatom.
Odma se zna, dosli su se raspitat za upis...
Nikooola fala bogu stoji blizu nas (cim ide s Anjom istim busom u skolu), tako da je i njenima to bilo super blizu, a i nije preskupo ka sta je moglo bit obzirom kakve su inace cjene za slicne nepodopstine, raspored je relativno flexibilan (mozes ic svaki dan i subotom, a moras samo 2 puta sedmicno koji god dan oces), a zena-zmaj i tako ne pusta nikog iz kucice a da se nije upisa. I to odma na godinu dana, ni manje ni vise.
Tako su i oni pali ka azdahine zrtve, jedne od mnogih u nizu, i ukazala se Nikoool dan posli u precjenjenoj pa zato svoj dici prevelikoj uniformi, sretno doslo djete prvi put na karate.
Anjinoj srici naravno nije bilo kraja ni pocetka, i Nikoool je ka vrapcic skakucuci cvrkutala cilo vrime, a ja sam tila-ne tila zaglavila s mamom-cehinjom.
Na svu sricu, mama nije losa, ugodna je za oko i nadasve simpaticna, cak zna i engleski progovorit.
Jos ima i bebu rodjenu sedmicu dana prije Vanje, ka naruceno!
Drugi put je Nikoool doveo tata-ceh, pa sam se i s njim morala izdruzit.
Pricam posli Peri kako smo isli doma za ruke svi u lance-probijance - ja, a Vanja me drzi za ruku, a Anja i Nikool se drze za ruke, onda Vanja capala Anju s druge strane, a bidni tata-ceh kad je vidija koja je ura uvatija Nikoool za ruku na drugi kraj lanca, pari da igramo grupa trazi grupu!
I tako mi po cesti do doma (ispratili nas do vrata!), tata-ceh s jedne, ja s druge strane, a troje dice u sredini, sve jedno drugom do uva.
Mislim se ja u tom momentu (a zamalo sam lupnila tati-cehu bazu naglas!), parimo mama i tata s troje dice, hahaha!
A Pero se sablaznija, ne znam zasto. Ja sam ocekivala da ce se on sablaznit na moje zamalo-naglas provaljivanje o mama-tata asocijaciji, a kad ono on se sta sablaznjavat odma na pocetku price o lancu-probijancu. Iznenadi me ponekad s takvim nemastovitim reakcijama, meni su draze one atipicne. Ali nebitno.
I kako sam dosla na ovu pricu?
A, cehinja! Tila sam rec nesto sta sam s njom danas pricala, ali evo ispa roman od uvoda, nikako doc do price!
Gledam gore prvu recenicu – ‘Bas danas na karateu bila jedna cehinja sta mi je skroz simpa ...” - tribalo je zavrsit kao “i govori ona meni....bla bla “ To je trebala bit mala rasprava o americkom skolstvu, nista narocito zanimljivo, vise informativno.
Drugi put, sad mi se spava, jedna ura je, ispunila sam kvotu.
Hm, a ja sam mislila da moja prijateljica Goge pretjeruje kad me zeza kako samnom nikad ne znas kad pricu pocnem di cu zavrsit pa se iznebuha opet vratit na pocetak! Sestra bi mi bila na po price rekla “e, i sta je bilo s tom cehinjom?” – uvik me lagano usmjerava, hahaha!
Blaaago mi se...
Aj laku noc!

Prilipija mu se kez

Mislim se ja, nismo jos bili u Children’s Museum of Manhattan. Pise na internetu da je trenutna udarna postava za dicu (a za koga drugog u dicinjem muzeju?) “Alice’s Wonderland”, s podnaslovom “A Most Curious Adventure”.
Aj, to ka obecava.
Uz to, na drugom katu je “Dora the Explorer”.
I to moze, Vanja ima par Dora knjigica pa ce joj bit poznato, to s dicom uvik pali.
Anja je bila sa skolom, kaze da ce Vanji to bit super drago.

Ima tu jos masu lipih sadrzaja, samo vec znam da nikad ne mozes stic sve obic u ono par sati sta imas prije nego sta dica se pocnu ponasat, kmecat i nervozit sta od gladi, sta od nespavanja, sta od masu dozivljaja koje nemaju vrimena svarit pa dozive atak na culca (mala cula).

Ma ja sam se odusevila! Doduse, ne toliko kao Pero, jer sam znala otprilike sta je, buduci da uvik tako napravim research prije nego sta negdi odemo. Da nije toga, ne bi nikad ni otisli nigdi.

Prvo nadjes kako god znas neke zanimljive sadrzaje u blizini. Obavezno da budu za dicu od 2-8 godina i bez nuznog znanje engleskog, dakle sve citaonice, predstave, lutkarska kazalista i slicno automatski otpadaju– jer necemo da vanji bude dosadno, nema sanse da ona sidi i gleda duze od 5 minuti ako oni blebecu nesto njoj neshvatljivo (doduse ne bi sidila 5 minuti ni da joj je shvatljivo!).

Onda trazis jel ti pase radno vrime (da nije nesto sta pocinje tacno u 3 ure kad ona triba ic lec), cijena ulaznice (da nije 20 dolara po glavi plus dica upola jednako je previse), pa ako to sve pase gledas koliko je u stvari daleko, uru voznje, manje ili vise - o tome ovisi jel triba pocet akcija spremanja odma ujutro ili tek nakon mrljavljenja po kuci - i ocemo li uopce krenit. Jer iza 4 ure ako nisi u autu Vanja je gotova, a onda ti sve izadje na nos. Ovako se lipo obrusi u autu na putu doma i ne budi se vise, bilo da je posli pokusavas probudit ili prenosis u krevet.

E, u zadnjoj fazi istrazivanja ide printanje mape za Peru da zna di ce nas vozit, i nakon toga ostaje jos samo napravit svima sendvice, napunit bocice vodice, ogulit jabukice i spremit u kesice, ponit cokoladicu i keksice, pelene, vlazne maramice, kremu za guzu – i jesam li sta zaboravila? Kolica ako klone prijevremeno, dekicu ako opali led ako zaspe u kolicima po putu do auta, rezervnu robu ako se upisa ili isproliva – jos nesto? Hmmm, siticu se vec! E, i aparat, naravno! I rezervne baterije! Uf, pun ruksak...

Tako eto spontano i u letu se dogode nase akcije. Ma, cisti impuls, krepacu od smija!

I tako smo se veselili danas, s tim da je Anja vec prije bila, Vanja je bila u soku od pustih dozivljaja i jos onako sva pospana, ja sam dakle vec bila informirana o tome na sta cemo naic, ali Pero, Pero je bio najveseliji. Smjesak mu je bija od uva do uva cilo vrime prilipljen.

A stvarno, skroz su super dicinje dogodovstine, necu sad o njima puno pisat i opisivat, kad sredim slije bice na linku od fotki tu livo, slika govori iljadu rici sta recu.

Sad sam se sitila moje Karne sta rece “dviljade” za dvi iljade i “triljade” za tri iljade i tako redom. Vrhunka baza.

Ima ona jos baza ali moram ic lec, evo skoro dvi ure, Pero taman lega, sutra ponediljak, imam skolu, triba se rano dignit.
To ja recem da imam skolu kad se moram dignit za Anju otpremit.

Aj zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz..............................................................

Ala tragedije!

Nekidan nam kinezu izgorila butiga. Kojemu? Ma nasemu, praonica!
Ocajni smo, svi su nam kinezi, a nigdi kineza.
Kinez sta drzi praonicu za robu je u stvari filipinac. Kineskinja sta drzi butigu-svastaru na cosi je ustvari koreanka. Kinezi sta drze praonicu malo nize u ulici (rezervna solucija) su u stvari vijetnamci. Kineski restoran u ulici je u stvari japanski. A kinez sta je ponekad Anji instruktor na karateu je isto koreanac - te-kvan-do, to je njihov sport. I rezervni postar mi je kinez, iako ko zna odakle je u stvari.
Ali to je sve zutonjavo i kosooko, jebo detalje.
A onda kad neko ne zna razliku izmedju zemalja ex-jugoslavije mi kolutamo ocima. A cehinja se uvridi kad je pitam jel ona iz poljske. Kardinalna greska, nekidan sam albanca pitala jel on iz rumunije. Ili obrnuto? Vise mi se nece javit imam osjecaj.
Ima jedna crvenokosa Lumi sta ima troje male dice i zivi dva portuna od nas, Vanja vice “mama Luma” kad je vidi. Ja je isla predstavit jednoj drugoj teti pa kazem ona je iz Albanije. A ona me u cudu gleda, kao odakle mi to, pa ona je iz Jugoslavije. Je, tribala sam skuzit, ali nisam vidila da zna sve albance u ulici i prica s njima albanski!?
Na kraju, da se vratim na pocetak.
Kinez je ok, samo su malo otisle instalacije, bice ovih dana brzo opet u funkciji. Tako da cemo moc najzad odnit oprat ono brdo sporke robe sta ispada iz ormara kad ga otvoris za uzet jaketu i postole. Posli moras to nogama nagurat nazad da bi ormar zatvorija.
Ko ce ic u onu praonicu malo dalje, tlaka. A i vjerni smo nasem kinezu, ne zelimo ga iznevjerit u nevolji. Bidan non-stop radi ka mravic, ako nije u praonici onda tegli vrice s robom naokolo. Uvik se pristojno javi i neuroticno zatrza - to se valjda nasmijesi? - u prolazu, ne mos proc a da te ne ubere. I pun je razumjevanja za mene kad dodjem, odma mi dodje pomoc ubacivat kvore (to ove kovanice od 25 centi sta idu u masine), vidija je da me bidnu to ne ide bas. A sta kad Pero uvik nosi robu prat pa ja nemam prakse, uletim jednom godisnje kad je on bolestan. A kad kineza pitas, on nesto promumla – to on kao prica samnom engleski. Oni obrnuto, umisto da svoj jezik zaborave i odma nauce engleski, od svoga ne odustaju a engleski ne nauce nikad kako triba.
Zadnji put mi je skoro svu robu istopilo na susenju koliko sam kvora ubacila, nesto nisam skuzila dobro njegove mumlajuce instrukcije. Ali on me spasija, zaustavija je masinu i u presudnom trenutku izvadija robu, sve se pusilo. Tako da me lipo cekalo kad sam dosla, samo sta mi nije jos i mudante uredno slozija. A jos mi je i vratija saku kvora viska sta sam ubacila!
Pa zar nije divan? Stvarno bi bilo nehumano iznevjerit ga samo zato sta nemas vise sta obuc!
Toliko o kinezu, mora da stuca.
Kavu sam popila i odoh, 9 ujutro, Vanja se razbudjuje, metilja, triba udunit ovu spravu.
Ajme, a sta cu joj obuc?

Srida je!

Ala gusta, sridom ujutro Vanja ide u vrtic tako da sam solo, kakav dozivljaj!
Sad od puste srice i veselja ne znam sta bi prije! Ucit, crtat, pisat, cistit, prat kosu, ic vanka, sve bi ka tila na miru dok nje nema, a na kraju uvik mozes samo jednu stvar obavit kako triba i adio, vec moram ic po nju.
U biti tribala bi ucit, jos malo pa gotov semestar.
Ovo ja ka ozbiljno razglabam u glavi, a u biti se zezam s virtualnom kavom evo vec po ure, cas blog, cas mejl, umricu od smija!
Mislim se kako bi trebala malo ic trosit lovu, pobacala sam svu staru robu sta mi je bila tisna jer sam se posli Vanje udebelila, a sad sam opet dosla na staru miru pa odjednom nemam sta obuc, debeljacka mi roba od prosle zime sva visi, rebe drzim kaisem da ne spuznu, majce broj prevelike, tute klampaju, jakete plesu oko mene.
Ali ko ce to po ovoj zimini, tlaka ziva! I jos ovde oko kuce, izbor je sveden na XXXXL stil albanki dimijasica u slapama koje prevladavaju u mome kvartu – ili to ili male zute poljakinje okruglih oka, sve su ka gusterice, u onim malesnim, pripijenim, kusastim, otkripupak majcicama koje i da oces ne mos nac nego najmanji broj na svitu, sve pari ka za malu dicu, horor od krajnosti.
A bas i ne bi po ovoj zimini setala golih ledja (da ne recem pupka), nisam ja bas taj tip gmizavca hladnokrvnog, ja sam vise ka moja baka Anka sta zimi stavlja novine u ledja da joj skini bude toplo!
Ma briga me, ne triba mi nista kad imam moju novu dugu mekanu jaketu-toplicu, cila sam hepi, nakon pustih godina leda ovde najzad sam se prestala smrzavat!
Pero se krstija kad smo kupovali jaketu, ja probam Large, super, taman mi je, i onda uzmem da cu kupit XL. On govori nisi mi jasna, sta ce ti ta ogromna kad ti je ova dobra? Eeee, a kako cu obuc dzemper ispod, triba mista za dodatne slojeve! A i ne volim kad su mi rukavi taman, pa mi tu zimina ulazi sve do ramena - rukavi moraju bit do po prstiju!
Sad on mene ide educirat, smirenim, strpljivim tonom ka da prica s malim ditetom (jer zna ako se zaleti pa impulsivno sta podvice da ce izazvat momentalni kontra efekat - naucija je, svaka cast!) - ma ne tibaju ti ljubavi slojevi kad imas pernatu jaketu, to ti je toplo, skuvaces se, to ti se nosi samo s majcom ispod i bog! A za ruke su ljubavi izmislili rukavice!
Moj Pero, pa al ti jos ne znas s kim imas posla! A ja jos malo pa cu i novine pocet gurat! I di ces mene u rukavice, kad si me u zivotu vidija u rukavicama, kad god sam ih ponila sa sobom vanka vratila sam se doma samo s jednom, druge vise nigdi na mapi! Davno sam ja odustala i od rukavica i od kisobrana!
I tako ja navucem majcu (ne neku modernu kracusnu nego lipo dugu sta je mos uvuc u gace do ispod guzice!), rebe, dzemper priko svega, doli babine vunene dokoljenke, pari da ih je copila iz vojne opreme, i ortopedske klompe sta sam kupila doma ovo lito - i tu pernatu deku od jakete priko svega! Jos ako triba i kapicu na glavicu, i pici moja! Vani led a meni lipo toplo…. Gust!
Jedino s nosom jos imam problema, smzne se, zacrveni ka poma, parim teski alkos taman izasa iz birtije!
Ala sta mogu drobit, ovo je poseban talenat!
Idem sta pametno cinit, gubim dragocjeno vrime, evo i kavu sam vec popila!

Ala gusta...

...nakon ovih desetak dana skolskih praznika, neradnih dana i pustih slavlja malo ostat sam na miru!
Pero radi, Anja u skoli, a beba jos spava - evo vec proslo 10 sati! Nevjerovatno!
Tribala sam je probudit u 8 uri kad sam Anju odvela na bus za skolu, ali mi se nesto nije dalo...
Bice posli cupavo, ne smim je stavit lec popodne kad je uvati kriza, triba je ponovo dovest u red - ali sam isto gustala, ka prava sebicna mater koja misli na svoje sitne guste radije nego na dicinje potrebe - iskljucit telefon, skuvat kavu, malo sist na miru, uzivat tisinu, procitat jedno poglavlje prasnjave knjige, na miru pogledat mejl, blog, sve sta nije nuzno ali covika veseli...
Ovo ka i ona uzrecica "svugdi podji-doma dodji" - je lipo svugdi ic i svasta vidit i dozivit ali je isto lipo i vratit se posli doma; tako i s dicom - je to sve lipo, super su dozivljaji, baze, smijeh, anegdote, dogodovstine, ali isto ti je na kraju dana super i kad malo ohanu... a evo meni i na pocetku dana!
Hm, cujem neke zvukove iz kaveza???
Dosta je bilo zabusavanja!
Dovrsit kavu, ukljucit telefon, palit muziku, oslobodit malu zvir iz kaveza, skinit joj pelenu, obuc robu, napravit dorucak, uredit svinjac da mozemo napravit novi, smuckat nesto za jist, docekat anju, dat im obid, pisat domaci, ic na karate, pa s perom nesto pojist, pa dicu kupat i spakovat, pa odradit dozivanja iz kaveza, knjigice, vodice, mlika, bocice, bojanja, skakanja, x-puta je pokrit i rec joj da triba spavat, anji objasnit po hiljaditi put da joj se ne moze pisat kad se upravo popisala i da nije normalno ic spavat pa jos uru vrimena setat gori-doli, i na kraju se u 9-10 uri obrusit ka ispijeni les prazne glave, ispranog mozga, tupog pogleda i obamrlih udova, dok se vecernja izmozdena olupina od zene s novim jutrom ne regenerira, ka tica fenix uskrsne iz pepela rasirenih krila, spremna za nove pobjede...
Ala sta me krenilo, inspiracija-ludnica!
Triba stat kad je najsladje, inace ce bit raspasoj!
Zvukovi su utihili, evo 11 manje kvarat???
Ovo jos nisam dozivila!
A ja sve govorim koji je ovo mali ranoranilac, ovo nije moje dite - kad ono....

Mahmurno iscekivanje

Sta se to iscekuje the day after? Trenutak mira, kao i obicno... Evo svi cekamo da Vanja zaspe, a ona je zilava kao i uvik kad ne triba.
Pero sidi za laptopom u kuzini, ja sam na prijestolju za centralnom spravom, Anja crta, sara, slike stvara; nema muzike, telefon je iskljucen, tisina ka u grobu, samo osluskujemo neodredjene zvukove iz kaveza u sobi, tj. Vanjinog krevetica...
Ah, da oce zaspat pa da se i ja jarnem po ure oci sklopit!

U medjuvremenu, kratki izvjestaj...
Luda noc - malo je rec luda!
Uvod je bio Perina hobetina beskrajna, jebate kad se najzad otopila i ispruzila nikad joj kraja! Dite se pripalo, nije ni cudo! To je bio dozivljaj bez greske za dvoipogodisnjaka, gnjecit je jos smrznutu i onda vuc za krakove posli kad se otopila.

Ali pravo zakuhavanje je pocelo kad su se cure uvatile medjusobno bojat bojama za lice.
Lazem, nije bas medjusobno, jer Anja je uvik ceremonijal-majstor u svim njihovim igrama. Mali lav-skorpion uvik tacno zna sta ko kad i kako triba, a ako je ne slusas onda se ne znas igrat.
Srica je Vanja prilagodljiva - mala djevica, ah! - osim kad joj podznak u ovnu proradi, a onda vristi iz petnih zila, ili samo Anju klepi po glavi - to je suptilni znak neslaganja s nametnutom ulogom.
Onda Anja skrici jer je ova klepila, i tako se svaka njihova igra, u tom istom ritmu, nastavlja sretno dalje.

Ovaj put su uspile igru privest kraju bez previse dramaticnih medjucinova.
Ukazale su se, strasne i sritne zbog svoje strasnosti. Palo je plasenje po kuci, a Pero i ja smo, uzasnuti, bizali od malih nemani, na njihovo veliko zadovoljostvo.
I tako stopedesetsedam puta.

Skidanje boje s lica je opet bilo akcija za sebe, mazi, trljaj, brisi, peri, gledaj se u zrcalo, opet iz pocetka, da bi se vece nastavilo u plesnom ritmu DJ-a Pere. Svaka cast, pripremija se, nasnimija je na kompic super mjuze, tako da su se redale nase i strane, stare i nove stvari, sve jedna bolja od druge, dobro smo se izmorili skakajuci, vrteci se i prevrcuci.
Taman da se dica lipo izmore, pa natenane vecerica, i njihovo lagano spremanje za u krpe (uz Anjino bucno protesitranje), s tim da cu ih zvat u uru za odbrojavanje (upalilo joj protestiranje!).

Vanji naravno nista nije bilo bas jasno, ali nije se bunila kad smo je u 12 manje 10 prekinili u sred bojanja tabana flomasterima u boji I doveli slavit. Palo je odbrojavanje, par pucalica, sampanjac, ljubljenje, na tv-u smo pratili kad ce past kugla, pa opet ljubljenje, vriska, beba trce u krug I vice “tetna-no-dodina” I “epi njuir”, a oci im se objema lipe, obrisi podocnjaka se vec naziru, gotovo je za veceras. Ajmo nazad, ti u krevet, ti u kavez, i obrusile su se nepovratno cim su pukle glavom u kusin.

A evo utihnila su i dozivanja iz kaveza, idemo i mi svi lancano popadat.
Pari da pisem dnevnik iz dicinjeg zivota, koja pila. Sta je tu je, ajbog!