Atlantic Nedilja
Evo mene! Ponediljak ujutro, djete se razbudjuje uz 101 dalmatinca, ja moram motat svako malo cim naidje ona ‘ruuuzna, zlocesta sta nije draga’ (Cruella De Vil oliti ga Zlica od Opaka).
Jucer smo isli u Atlantic City, to je NJ (New Jersey), 2 ure jahanja od nas. Nismo isli kockat nego je tamo bija neki sajam nautike tj. boat show sta je Peru zanima. U subotu ujutro se probudili i pita mene Pero ocemo ic, ja kazem ajmo radije sutra, da veceras pripremim sve sta triba pa da mozemo ranije krenit, da Vanju ne uvati spavanje taman kad stignemo tamo.
I tako u subotu navecer nisam nista pripremila, u nedilju se nismo digli ranije, i tamo smo dosli taman kad je Vanju uvatilo spavanje. Doduse ujutro je zakomila duze nego inace, tako da je uspila izdurat, nije bilo neuroze, samo je u jednom momentu rekla – ja je vodim za ruku, ona pici i govori – ‘mama bebi pada glava’. Pitam je ja moze li glava jos malo izdrzat ili ce past, a ona kaze ‘nece jos past’. Ali to je bilo vec kad smo izasli sa sajma, tako da se razbudila cim smo usli u restoran, spiza je zamirisala, oci se otvorile.
Po putu sivilo, naoblaceno, naokolo sama industrija i celava stabla, autoput, prati table da ne zalutas, klasika. Mali motoric smo zabavili, vadili su se sendvici, kesice s keksima, narezanim jabukama, lize, vodice, cokoladice, sve sta smo ponili smo odma pojili i popili, i to je klasika.
Tamo kad smo dosli opalija led ledeni i vitar grozomorni, velika srica je sta smo parking nasli odma i to blizu sajma, nismo 5 minuti morali pjesacit (to je inace lutrija di god da ides, uvik ti zbog tog parkirnja sve u startu prisidne). Ali nas je zato u tih 5 minuti svjetski ispuvalo, zvizdalo mi je kroz usi, nasa bura je nista kad te ovo spici.
A na sajmu baluni na sve strane, dica se raspametila, cilo vrime se prica vrtila oko zicanja baluna i ko bi koji tija i ko ce ic pitat i koga i kako, aj ti, aj ti, ja bi rozi, ja bi zuti, ajme meni majko sta su me upilale.
Inace opet klasika, sajam ka i svaki drugi (da me Pero ne cuje), gomila brodova, ako nisu u moru onda su na suvo, ulazis u brodove, dica skacu po krevetima, side za stolovima, ulaze u tuseve, izlaze iz brodova, sve iz pocetka.
Ma ovo su power boats, meni bi jedrilice bile zanimljivije, ovi bumbari su mi svi isti, s motorcinama i friziderima, napravljeni za brzo negdi stic, napecat se ribetine i vratit doma. Pa onda vrste sajmova, one koje se bave manufakturom su opet zanimljivije od ovih koje su cista prodaja, uvaljuju ti brod ka da auto kupujes, evo sjor, jeftino, jos malo pa nestalo, samo 300 dolara misecno!
Ali je isto gust pocirit kako su napucani, obrada drveta, dizajn prostora, svitla... a masine za prat i susit robu, umricu od smija!
Pero okolo proucava a ja pazim dicu da se ne opuste previse, inace bi bilo keramickih pijata u djelovima i razbucanih jastucica na sve strane, da ne govorim o padanju po skalama i lupanju glavom o portele...
Na kraju smo, sretne svaka sa svojim odabranim balunom, izletili opet na ziminu i vjetrusinu i uletili vecerat u lipi restorancic, dica su gustala, natukli se ukusnih kokosi na sto nacina i kuci pjevajuci.
Evo sam u medjuvremenu po filma premotala.
Ali posebno me odusevija momenat kad smo izasli sa sajma, nebo sivo od oblaka a na horizontu sunce zalazi i svitli ka da je pozar u daljini, a ono oblaci prestaju tik iznad horizonta i sunce provirilo, nevjerovatan prizor je bija, inace nisam u filmu odusevljavanja nad suncevim zalascima ali ovo je stvarno parija fenomen, za ne virovat. Probala sam uslikat ali fotka nije bas da te izneredi ka sta je uzivo bilo...
Eto izvjestaja, a sad idem pravit marendu, gladna sam, a i dalmatinci su brzo gotovi (nije cudo kad sam sve morala premotat).
|