PITBULIC I LEPTIRIC
Evo mene jutrom ranim na brzinu, skolski bus je otisao na vrijeme, Vanja spava, ocekujem tihi zov ‘mama, beba se budila’ svaki cas. Anja jucer ostala doma, prebolila je kratki ali zestoki napad guste sline, nos joj nabotija koliko ga je cidila, sve je maramice, salvete i guz-papire po kuci potrosila. Ali danas joj se stanje naglo popravilo, idu sa skolom na kuglanje, to se nije smilo propustit.
Snig se topi, jucer smo gustale na ljuljama sve tri, sunce sija, toplo, gust, ja izmodelirala snjesku pravu lipu glavu, sva se uzivila u kreativni proces, pari da s glinom radis, nadodajes, njih dvi placu da mama kakav je to snjesko, srusile mi trude.
Za vikend se ocekuje arctic blast, sto znaci nista od nasih praznickih putesestvija, ponediljak presidents day, pero ne radi, posli anja ima praznike cilu sedmicu.
Zurim, pisem sve mala slova, cujem vanju da se koprca, vrime mi istice.
Sinoc sam zavrsila zadnje poglavlje iz zadnje knjige za ovaj semestar, jos neki glupi semestar project, moram ic pricat s tetom u vanjin vrtic za to obavit, i onda zavrsni ispit za semestar i idemo u drugu godinu. Jedva cekam, postaje zanimljivo, djecja psihologija, disciplinske mjere i tako to.
Vanja je u fazi iskusavanja mog strpljenja, metode su mi na kusnji, a cim dite malo zagalami gazdarica me zove da se susid buni. Djete protrci po kuci, mali slonic tuce baticima, cila se kuca trese. Zapjeva, stakla pucaju. Zaplese, luster se ljulja. Poskoci, boja sa zidova otpada. Sta cu kad je sva ko mali paprenjak. Pise moja prija beba na kraju emajla da pozdravim pitbulica i leptirica. Svaka cast bebo, skinila si ih bez greske, sve je receno, sve je jasno.
Evo slicica moga gnjilog leptirica jucer, obisila mu se krilca, klap, klap, zadnjim snagama jedva mrda. A pitbulicu nikako motore ugasit, nikako taj botun napipat.
Evo pisem ovo i psihicki se pripremam za dug dan, nisam je probudila cim sam anju odvela, nema spavanja popodne.
Odoh u nove pobjede.
|