WISH for NIGHT

subota, 28.05.2005.

Zbunjena sam ovih par dana, ne znam ni sama kaj hoću, da li uopće išta želim. Kod mene ništa ne može biti jednostavno, uvijek se zaljepe neke komplikacije i to me ubija u pojam. A ako nema komplikacija sa neke druge strane onda si ja sama zakompliciram sve. A rekoše mi da sam vrlo jednostavna.
Ne znam ni kako opisati situaciju u kojoj se nalazim. Pod „situaciju“ mislim na ono kaj se događa u mojoj glavi.
Na jednoj strani je jedan dečko, na drugoj je drugi, na trećoj je bivši.
S prvim sam išla u osnovnu i tad mi je bio jako drag. Nedavno smo se sreli, bili na kavi, i opet ćemo se vidjet. Ovaj drugi mi je isto jako drag ali samo s prijateljske strane. Jučer sam ga odjebala. A kaj je najgore nije mi bilo baš svejedno. Problem je taj, kaj se tiče i jednog i drugog, to što nema neke privlačnosti. Ili ima, ne znam kak bi se objasnila. A glupa sam, izgleda da izgled itekako igra svoju ulogu. Površno...
Moj bivši, ne znam baš još koju on ulogu igra u ovoj priči... On mi je bio pojam izrazite privlačnosti. Pa mi je i sad nekak sve ovo glupo jer si mislim kak mogu nać nekog ko će me zapalit kao što me on palio.
Što se tiče ovog prvog dečka, e tu se bojim. Jer, već sam ga jednom, prije par godina, sjebala. Istina, bili smo djeca, ali ipak, ne bi sad opet htjela da se nešto takvo dogodi. A kak je sve krenulo tj počelo na dobrom sam putu da se to dogodi. Jer moglo bi nešto bit između nas, ja bi čak i probala, ali kaj ak skužim da to nije to, pa ubila bi se.
Ne znam dal imam uopće snage s nekim ispočetka. Mislim da nemam.

utorak, 10.05.2005.

Post potaknut subotnjim izlaskom.
Često se zapitam zašto smo gotovo svi tak suzdržani. I zašto tolkoooo sve analiziramo. Živa katastrofa. Kolko bi samo sve bilo jednostavnije kad se ne bi tolko analiziralo. Ali opet, onda ne bi bilo zanimljivo, bilo bi možda čak bezizazovno, dosadno. Ko zna...
np. coldplay; speed of sound
evp primjera; nas četiri frendice vani, nije ni neka gužva, likovi se lako uočavaju ( oke, ako se ima kaj za uočit ). I frendica zapazi nekog tipa, gleda ga gleda, primiče se, pleše kraj njega, gleda ga opet, ovaj je čak i neko vrijeme bio solo, tak da ga je bilo stvarno lako za upecat. Nije se ništa dogodilo; bed je to s uletavanjem. Znači ta analiza; kaj tip misli, kakav je uopće, dal bi mu se ja svidjela, dal uopće ima smisla prilaziti mu.
Bed je u tome jer se bojiš da će te tip ( oprostite na izrazu ) odjebat. I sad si ja mislim, pa šta i ak te odjebe, nije smak svijeta, bar sam probala.
A i ti uleti, užas. Najčešće dođe ( meni ) neki gadan, pijan, neznamzasebe tip; a tak mi je to kad izlazim na mjesto na koje izlazim, hehe.
A i da dođe neko primjeren mojim standardima mislim da bi se sva spetljala i otjerala ga. Ne znam kak vi ali meni baš ne polazi od ruke ta početna konverzacija. Napravim nekakvu glupavu facu i uopće ne znam kaj da kažem.
Trenutno mi to ni ne treba. Tj treba mi ali zadovoljila bi se i sa najobičnijim hvatanjem. Bez onog ko si, kaj si itd. „e bok, ajmo se pohvatat i onda doviđenja“- to bi mi sad bilo dosta. Samo malo te neke strasti, napaljenosti i to je to.

utorak, 03.05.2005.

Sjedim za kompom...osjetim kako mi po tijelu stuji zrak sa prozora...i plačem...
Neka zvuči glupo, nije me briga. Svejedno me nitko ne zna, pa mogu napisat da plačem, i želim napisati da plačem.
Trenutno vodim jedan uzaludan razgovor, sa jednom, kao najboljom frendicom, pitanje je dal se taj odnos može još uvijek tako definirati. I što god kažem ona ne razumije ili ja ne razumijem.
Danas mi jedan frend, tj više osoba s kojom tu i tamo popričam, kaže da se stvarno na meni vidi da ne jedem, da sam sva u problemima, da sam šutljiva...
Baš kad sam pomislila suprotno...super...
Uopće ne znam šta mi se to događa. Preko dana sam super. Odem na kavu, nema me doma, smijem se, pričam. Onda dođem doma i dalje je sve super, dobro sam.
I samo me od jednom uhvati to nešto, očito da sam zapala u neku tešku depresiju. I ne mogu s nikim razgovarati. I da porazgovaram znam da ne bi pomoglo. I plačem i plačem, a evo ne znam ni zašto zapravo plačem...

Izgleda da mi se u zadnje vrijeme, dan za danom, samo nižu dođađaji i spoznaje koji u meni izazivaju ništa više nego mučninu i gađenje. Toliko tuge u sebi imam, mogla bi cijeli dan plakati. Jer, nema smisla ni pričati nekome šta se događa unutar zidova ove kuće, nema smisla ni pisati o tome. Čak ni razmišljati. Milijun sam puta prevrtila po svojoj glavi taj film; svaki se put ponadam da će onaj sljedeći put film promijeniti radnju, da ću dobiti drugačiji rasplet. Onda shvatim kako sam naivna i kako se film nikada neće promijeniti. I to je to.
Gade mi se neki ljudi, nije ovdje ni bitno koji.