Post potaknut subotnjim izlaskom.
Često se zapitam zašto smo gotovo svi tak suzdržani. I zašto tolkoooo sve analiziramo. Živa katastrofa. Kolko bi samo sve bilo jednostavnije kad se ne bi tolko analiziralo. Ali opet, onda ne bi bilo zanimljivo, bilo bi možda čak bezizazovno, dosadno. Ko zna...
np. coldplay; speed of sound
evp primjera; nas četiri frendice vani, nije ni neka gužva, likovi se lako uočavaju ( oke, ako se ima kaj za uočit ). I frendica zapazi nekog tipa, gleda ga gleda, primiče se, pleše kraj njega, gleda ga opet, ovaj je čak i neko vrijeme bio solo, tak da ga je bilo stvarno lako za upecat. Nije se ništa dogodilo; bed je to s uletavanjem. Znači ta analiza; kaj tip misli, kakav je uopće, dal bi mu se ja svidjela, dal uopće ima smisla prilaziti mu.
Bed je u tome jer se bojiš da će te tip ( oprostite na izrazu ) odjebat. I sad si ja mislim, pa šta i ak te odjebe, nije smak svijeta, bar sam probala.
A i ti uleti, užas. Najčešće dođe ( meni ) neki gadan, pijan, neznamzasebe tip; a tak mi je to kad izlazim na mjesto na koje izlazim, hehe.
A i da dođe neko primjeren mojim standardima mislim da bi se sva spetljala i otjerala ga. Ne znam kak vi ali meni baš ne polazi od ruke ta početna konverzacija. Napravim nekakvu glupavu facu i uopće ne znam kaj da kažem.
Trenutno mi to ni ne treba. Tj treba mi ali zadovoljila bi se i sa najobičnijim hvatanjem. Bez onog ko si, kaj si itd. „e bok, ajmo se pohvatat i onda doviđenja“- to bi mi sad bilo dosta. Samo malo te neke strasti, napaljenosti i to je to.
Post je objavljen 10.05.2005. u 18:51 sati.