Charlie is good tonight

petak, 29.02.2008.

8.

Hm…ova jesen mi se polako uvlači u kosti…strah…osećam strah od samoće, koji sam uvek osećao….a, sam sam…pre skoro dve godine sam otišao od žene i dece, da se suočim sa samoćom…čitav život pokušavamo od nečega da pobegnemo, ali se od unapred upisane reči ne može pobeći…sudbina nam je uvek tu da nas podseti na neminovnost i ništavnost samostalnih odluka…
Da…jesen uvek ima melanholičan ukus…
Moji prvi strah od samoće koje pamtim urezao se u moje najranije detinjstvo…još uvek pamtim sve slike koje su ga obeležile i imam gotovo fizičku interakciju sa tim osećanjem…imao sam…mislim šest ili sedam godina…vikend sam provodio kod dede i babe s očeve strane…nešto sam bio nestašan (kao i sva deca…)…kada su mi roditelji došli deda se požalio na mene, a otac je rekao strogo da će me dati u popravni dom…u trenutku mi se stvorila slika….sam ja bez igde ikoga..počeo sam da plačem…i molim…nemojte me dati…otac je bio neumoljiv…ideš u popravni dom…završena priča…prolazili su sati….strah i strepnja…kada su deda i baba videli koliko me je to pomerilo, počeli su da me ubeđuju…neće te dati…nisam im verovao….samo otac je ostao neumoljiv…nikada mi nije rekao da me neće dati u popravni dom…da li je znao da će sa par reči obeležiti čitav moj život?…usadio je u mene strah od ostavljanja i samoće i predodredio mi sudbinu…

subota, 23.02.2008.

7.

Svako od nas slaže stvari po različitom prioritetu. Tokom bombardovanja mog grada srušena su sva tri mosta: Maršala Tita, Žeželjev i Novi viseći most. Svaki od njih je bio deo jednog dela istorije i ljudi su različito bili vezani za njih…Željeznički ili Maršala Tita su digli nemački zarobljenici posle rata….bio je privremene namene….zauvek…da ga avioni nisu srušili, možda bi ga srušili novi neimari i izgradili novi….ovako…više ga niko ne može srušiti…ostao je zauvek u našem sećanju. Kada su srušili Novi viseći most to me je najmanje potreslo….jednostavno…preko njega sam prešao malo puta da bi srastao s njim. Za Žeželjev, od prenapregnutog armiranog betona, građen u neko moje sretnije vreme bio sam najviše vezan…svaki put kada su ga rušili…postepeno…krunili su po jedno moje sećanje…mislio sam noćima….srušite ga već jednom, da ga prekrije Dunav i ne mučite me više…srušili su ga…ostala je praznina…
I tako sada su napravljena dva nova mosta, a Novi viseći most je popravljen…nekoj deci koja su rođena u ovom veku misli će se zaplitati samo za ova tri nova mosta, kao da oni oduvek tu stoje i da na njihovim mestima nije postojalo ništa pre njih…Istorija uvek počinje najranijim sećanjima, što nije ni loše…svako od nas može imati svoje mostove…
Hm…mostovi…
Kada sam bio dečak, svi dečaci iz Starog kraja su se kupali svakog leta na drugoj strani Dunava na Oficirskoj plaži…Svaki dan preko Žeželjovog mosta, tamo i nazad…To vreme nevinosti bilo je vezano sa milion dečačkih samodokazivanja…jedno od njih je bilo i prelaženje preko luka…(ko se seća mosta seća se i luka, da te zaboli glava od njegove visine)…najhrabriji su prelazili i preko mrežice koja je spajala lukove…a, šetnja preko lukova, to je bila normalna stvar…ja sam se bojao visine i svaki pu kada smo odlazili na plažu…moji drugari preko luka, a ja kao penzioner, normalno, mostom…to nije bilo normalno ponašanje, počeli su me gledati ispod oka…on je drugačiji…i jednom odlučim se i ja…idem…i krenem….dok se penješ i gledaš u beton ispred sebe sve je normalno….ali….kada dođeš na vrh…i kada puklne praznina…taj strah…još ga osećam…uh…zaista ne znam kako sam sišao…posle toga se nisam ni radovao što sam pobedio strah u sebi…tek sada sam ponosan, kada mi neko napravi neku neprijatnost….a, ja pomislim “Ja sam prešao preko luka Žeželjovog mosta, a ti nikada nećeš..”
p.s. Jednom ću pisati i o moja dva druga koja su bila najhrabrija, a nisu više tu…

petak, 22.02.2008.

6.

Juce je moj grad jos jednom izgubio obraz…ili…dopustio je da se mojim gradom povlace neki koji nisu udisali prasinu Vojvodjanske ravnice, pa ne mogu ni da osete duh ovoga grada…preko 30 sludjenih “ne znam sta, ja znam”…medijski promovisanih nacista-fasista je napalo preko 5000 politickih antifasista…i dok su se specijalci i nabedjeni autonomasi obracunavali sa “demonima proslosti”, aktivisti OBRAZA su mirno promarsirali u savrsenom redu, kamenih lica…(da li ih “antifasisti” nisu primetili ili nisu smeli da ih primete?)…a, Novosadjani su zatvarali prozore i sakrivali decu s ulice…ne znam zasto su mi pale na pamet Horde zla iz Miliusovog Konana…
U stvari…nisam hteo o tome da pisem…
Hteo sam da napisem par reci o nekome…prvi dani u skoli…svako od nas je zeleo da ostavi sto bolji utisak…prvi domaci zadaci…tanke debele linije u sveske na tanke i siroke linije…skolski zadaci…ko zavrsi prvi dobije crvenu tacku…uciteljica nas je rasporedila kako je htela…stavila me je da sedim pored jednog debelog klinca…ucinilo mi se da ce biti dobar djak…hm…nije mi se svidjao, kao ni drugima…nismo znali zasto, ali je bio drugaciji…. to je i on osetio…pa nas je kupovao svaki dan onim tankim secernim tablicama sa slicicama (kakvih vise nema)…nista nije vredelo…nismo ga voleli…jednom smo dobili domaci zadatak da svako napravi sat od kartona…njegov je bio najlepsi…i sada ga se secam…posle toga sam ga jos manje voleo…zapravo mrzeo, onako kako to samo deca znaju…drugi dan, bilo je leto, dosao je u kratkim pantalonama…na casu mu je iz pantalona ispala “šurica”, a on se zaigrao, pa poceo da škraba po njoj olovkom….a, ja…kao svako dobro dete….podignem dva prsta…”Učiteljice, Miroslav škraba po šuri…”…Učiteljica ga izgrdi, a on se postidi…
I, tako…posle prvih nedelja više nije ni bio u grupi nas “najboljih đaka”…u drugom razredu se ispisao iz škole i odselio sa roditeljima u Australiju…posle sam čuo…majka mu je umrla na putu…(uvek je zamišljam kako jektičava pravi kartonski sat za svoje dete)…a one šećerne table je krao od oca koji ih je prodavao “ispod ruke”pokušavao da ishrani porodicu…
p.s. da ne zaboravim bio je jedini “subotar” u razredu…Bikicki Miroslave oprosti što sam bio zao prema tebi…
p.p.s.

Odlazak
U slutnji, u čežnji daljine, daljine,
U srcu, u dahu planine, planine.
Malena mjesta srca moga,
Spomenak Brača, Imotskoga.
I blijesak slavna šestopera,
I miris (miris) kalopera.
Tamo, tamo da putujem,
Tamo, tamo da tugujem.
Da čujem one stare basne,
Da mlijeko plave bajke sasnem.
Da više ne znam sebe sama,
Ni dima bola u maglama.

Tin Ujević

ponedjeljak, 18.02.2008.

5.

Pre neki dan sam postovao na nekoj temi od koje mi se okretalo u stomaku (hm…kako bih rekao p…izmotavanje) i odmah sam bio zasut gomilom zlonamernih odgovora…u trenutku mi se pred očima stvorio trip…neki zlonamerni „crvi“, sada se smeju dok kuckaju sakriveni iza svojih monitora (a ne mogu ni da ih dohvatim, ni da im pogledam u oci)…hm…zasto uopste i postujem?….zasto….verovatno zato sto ne mogu da podnesem ljigavstinu, izfoliranost i licemerje…a, mozda…mozda je bolje precutati, ugristi se za jezik i ne obratiti paznju…kako bih voleo da mogu biti autistican, kao drugi, i neosetljiv za stvari koje me okruzuju…znam zivot jre borba i obaveza…kada bih precutao, to ne bih bio ja…
Ovo je samo uvod u neku sasvim drugu pricu…tako…
U skoli sam bio izopsten, ja dete iz predgradja, a svi iz centa…hiljadu puta mi se desilo da me povrede, a ja da ocutim (ako nekome razbijem nos, sta ce uciteljica reci)…i tako, disao sam s pola pluca cim sam izlazio iz topline svog okruzenja, a vracao se brzo, pun negativnog naboja i jos divljiji…kao da sam ziveo dva zivota…u jednom neustrasiv preko svih granica, a u drugom smeran i ponizan…kada smo odlazili u grad, ja i moji drugari iz kraja uvek smo isli u grupi (horda), i cuvali jedan drugome strah…jednom…ko se jos seca starog JNA bioskopa…niko…pred bioskopom smo sreli decaka…bio je stariji od nas….stariji i jaci…nesto je rakao i ja sam ga udario…pa, jos jednom i tako…dok nije legao na zemlju sav krvav…jedva su me odvojili od njega u divljem besu…na njemu sam verovatno iskalio sve potisnute frustracije…ali, nije mi bilo lakse…nije mi bilo lakse…

četvrtak, 14.02.2008.

4.

Uhvatio sam sebe da analiziram neke stvari koje nisam ni primecivao….ljude oko sebe, pojave na televiziji…kako danas izgleda pozeljan i uspesan muskarac?
1. Kratko osisan…kaze se macho, a mi smo govorili celav
2. Nosi naocare…kaze se intelektualac, a mi smo govorili cvikeras
3. Nosi odelo…kaze se Evropski orijentisan, a mi smo govorili papak ili levak
4. Nabildovan ili feminiziran…kaze se macho ili suptilan, a mi smo govorili debeli ili peder
Zasto sve ovo pisem u uvodu, pa zato sto svi moji drugari “vecni gubitnici” ne spadaju ni u jednu kategoriju od ovih (kao, na kraju krajeva ni ja…hvala bogu)
Merila koja su uvedena za uspesnost i pozeljnost prepisana su iz anemicne knjige ponasanja pihtijastih zapadnjaka (cije smo devojke svojevremeno tako lako okretali….sada znam i zasto, a onda mi nije bilo jasno)…
Da…i sada kada mi se desi hiljadu zivotnih neprijatnosti i nepravdi, stegnem zube i nastavim da se borim….ja “vecni gubitnik”
Dugacak uvod za pricu o mojim prvim farmericama…Evo ovako…
Svi mi decaci iz starog kraja isli su skolu u Gundulicevoj….ne znam zasto, ali moji su me upisali u skolu u Njegosevoj…u Centru…tu nastaje problem…Nove stvari su se u tadasnjem Novom sadu, ucmaloj palanci, od centra prema periferiji kretale sporo i mucno, kao kroz testo…U to vreme su vec svi decaci iz centra vec u 1. razredu nosili italijanske farmerice…hm…originali….a, mene su oblacili u dobre pantalone od reslova predratnih stofova (nekad i sa tregerima da ne spadaju…uh kako su grebale izmedju nogu)…Meni to nije bilo vazno, ali moji…ajde da i njihov sin nosi farmerke…nisu uocili razliku izmedju farmerica marke Partizan i Levis…kupili mi i obukli me…uh…kada sam dosao u skolu…deca su trcala za mnom kao za cudom…tog smeha i te moje bruke…jedva sam docekao da dodjem kuci…celo popodne s roditeljima od komisiona do komisiona…morali smo naci prave…a, ja tako mali i nije bilo broja za mene…mora da je bilo strasno, krenuli smo za BGD i tamo u petom sestom komisionu…secam ga se dva visoka stepenika i olajisan pod…nasli smo nesto sto je bilo samo dva tri broja vece…mojoj sreci nikada kraja…da…nikada se vise nisam toliko radovao ni jednoj krpi…
Eto…to je to…

srijeda, 13.02.2008.

3.

Secam se par Strand sezona (dok jos nije ni bilo ovog viseceg mosta)…Bilo nas je par “Plivaca”…poznavali smo se povrsno…nekada i pricali, onako neobavezno…ali, svaki od nas bio je sam…Jedino sto nas je vezivalo bilo je spustanje od Spica do Danubiusa, milion puta tokom dana i izlezavanje na pesku izmedju spustanja…medju nama je postojao hijerarhijski poredak, zasnovan na broju plivackih sezona i pocetku spustanja (najhrabriji su ulazili u Dunav jos pocetkom aprila, pre zvanicnog otvaranja sezone)…
Sezonu je prvi pocinjao jedan te isti covek…kratko osisan…uvek preplanuo od sunca…i nikada s nikim nije progovorio ni jednu rec…bio je kralj…
svake godine smo se u sebi prebrojavali i uvek smo osecali nelagodnost ako nekoga nije bilo…onda su poceli da prave most…nastavili smo da se spustamo i ispod mosta, ali to vise nije bilo to…uvek sam imao utisak da mostovi opasuju i sputavaju reku…dok me je voda nosila ispod mosta osecao sam nelagodnost….nisam voleo njegovu siroku senku…pa, je dosao rat i srusili su most….pa, je prosao rat i ponovo su ga izgradili…ali, vise ni jedan od nas se nije vratio na reku….da li smo ostarili u medjuvremenu ili nam je neko pokvario igru…
Ovo leto je proslo, kako je proslo…imam kabinu na Strandu….spustim se nekada do vode…zaplivam i izadjem….vise se ne spustam…
Juce u gradu…vece…u Pasicevoj primetim Kralja, mrsav kao senka….vuce neke najlonske kese…sav iscepan….ima vunenu kapu i neke smesne sarene pantalone…pravi djir od jedne kante za djubre do druge…hm…ako ga sretnete i prepoznate sklonite se u stranu da prodje jer on je Kralj spustanja niz Dunav…Kralj koji je abdicirao i predao se kao sto se predala i moja mladost…
p.s. mom drugaru Huncutu sa Grbavice

utorak, 12.02.2008.

2.

Hladno jutro, sunce samo formalno sija…Počela je jesen….Rastužuje me jesen koja mi uvek liči na kraj priče…Setim se nekih stvari milion puta i nikako da ih zabeležim….uvek mislim da sliku neću moći dovoljno verno da opišem…
U mojoj ulici bilo nas je 6 dečaka, nas četvorica starijih godinu (u to vreme to mnogo znači)…Bili smo tako divlji, niko nam ništa nije mogao:)
Od nas šestorica samo nas je četvoro živih i život nam svašta može…sada…više se ni ne viđamo…svako na svojoj strani, u nekom uglu ćuti, ili mrmlja nešto sebi u bradu…
Vrlo često kada krunim ovakve dane i kada sam depresivan i kada žalim za prošlim letom setim se jedne slike od pre mnogo godina…Moj drugar leži na krevetu na razvlačenje u dvorištu, jednog istog ovakog dana i kaže: Ej, kako je ovo lačo…
U to vreme već nije imao nikakvih šansi, heroin nema milosti…te zime je nestao…neki su pričali da je skočio sa Kaćkog mosta, a neki da su ga bacili dileri zbog dugova…
Samo ja znam da je otišao negde gde je mnogo bolje i da se sada smeši…nikada nisu našli čak ni njegovo telo…

nedjelja, 10.02.2008.

1.

Čudne su stvari koje mi prve padaju na pamet, kada prođe vreme čovek ne može u svojoj glavi da sistematizuje stvari po značaju i vrednosti….nešto naizgled beznačajno ureže se u sećanje i potisne nešto veliko i vredno…ili…možda su naši kriterijumi za ono što je veliko i vredno pomereni….ko zna.
Nisam rođen u “Starom kraju“. Moji su nakon venčanja živeli kod očevih roditelja, u ulici blizu centra. Tu sam i rođen. Mislim da sam imao 6 godina kada su moji počeli da zidaju kuću na dedinom placu…Pećka ulica, blizu Almaške crkve:) Da li se ičega iz tog perioda sećam?….Hm…nisam siguran da li su slike koje vidim moje ili oslikane tuđe priče…
Šta mi sada pada na pamet…neke sličice iz škole. Ne znam kakve to veze ima sa bilo čim, ali to mi sada pada na pamet….to nije ni moje najstarije sećanje i ko zna sa čim ima veze…
Jedan od mojih prvih dana u školi….učiteljica i mi tako mali…i tako željni ljubavi i pažnje…i preplašeni…
Učiteljica nas diže jedno po jedno, sa istim pitanjem…Šta bi želeo da budeš…A, ja…kažem…pilot…ona spusti naočare i dobro me pogleda bez komentara…
Jednom, mnogo godina kasnije…kada smo se sreli rekla mije: Znaš, kada si mi rekao da bi želeo da budeš pilot, onako plav i sa tim tvojim naivnim i sanjarskim očima, setila sam se jednog čoveka…pilota…koga sam nekada poznavala…dobro…i koji više nije tu. Svaki put kada si odgovarao ili bilo9 šta uradio…dobro ili loše, ta slika mi je prolazila kroz glavu…kupio si me za čitav život…
Hm…davna je to priča…i moja učiteljica je davno mrtva…i sve je sada sasvim drugačije…sasvim…

subota, 09.02.2008.

još jedno objašnjenje

početak ovog posta je, opet…objašnjavanje…kome? verovatno objašnjavam sam sebi….
u početku sam mislio da sam sposoban da hronološki vodim priču….ja to ne mogu…i, tako moje priče vezane za moj kraj, događaje i ljude koje ne mogu da zaboravim biće zbrkane i bez ikakvog hronološkog reda…kako se čega setim…iskreno se nadam da neću frazirati i da se neću izmotavati…hm…

podbara, novi sad

lunjao sam po netu…o podbari skoro nista…na wikipedii, par osnovnih sranja koje nista ne govore…
Podbara spada u jedan od najstarijih delova grada Novog Sada. Prema podacima iz aprila 2005. Podbara ima 11746 stanovnika.
Granica četvrti
Južne granice ovog dela grada su ulice Miloša bajića, trg republike, Daničićeva, Zlatne Grede, Pašićeva, Matice Srpske, sterijina i Hadži Svetića, zapadna granica je Temerinska ulica, severna granica je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a istočna Dunav. Susedne gradske četvrti su Salajka, na zapadu je Stari Grad na jugu.
Podbara i Salajka tj. Almaški kraj zajedno sa Rotkvarijom predstavljaju istorijsko jezgro Novog Sada. Na tom području nalaze se ulice koje su starije i od imena samog grada, a neke još uvek nose stara imena, kao što je ulica Zlatne grede i Zemljane ćuprije.
U podbari se nalazi Almaška crkva, koja je sagrađena 1797.
U ovom delu grada nalaze se dve osnovne škole: Đura Daničić i Ivan Gundulić, kao i saobraćajna škola Pinki.
…i slika Kosovske ulice za koju nikada nismo ni mislili da je Podbara…i to nove zgrade…
…da…Podbaru pominje i Balasevic…pominje, a ne poznaje je…kod njega je moj kraj licidersko srce koje se prodaje za saku dinara…on je o Podbari slusao price ljudi koji je nisu poznavali…

početak

svako od nas ima svoj grad…ulicu…kucu…secanje…nesto sto se ne moze izbrisati…sve to se okameni u srcu i nista ga ne moze izbrisati ili promeniti…price kojih se secamo uvek ispadnu sentimentalna ljiga…hm…znam to…pa, ipak…imam obavezu da napisem ono cega se secam…pa, makar da to nikoga ni ne interesuje…imam obavezu, zbog nekih koji to ne mogu

pojašnjenje predhodnog bloga

nisam očekivao da jedan moj post može da izazove toliko komentara…to mi nije bila namera…ja kada pisem samo cedim svoje lične impresije…dužan sam da pojasnim, kako ja osećam sve to što sam nakuckao u predhodnom postu…
nije kriv ugledan sugrađanin (uvek je takvih bilo), krivi su akademici, fudbalske legende, administrativna uprava ovog grada…pa, i mi koji smo ih birali…i zato…ne treba stavljati ugledan građanin pod znake navoda nego “akademici”, “fudbalske legende”, “administrativna uprava ovog grada”…i “mi”…koji više nismo mi…nazdravlje grade…

Zašto sam danas bio srećan

Moj grad je sa druge strane Dunava u odnosu na Petrovaradinsku tvrđavu.
Pored Sahat kule siluetu Tvrđave upotpunjuje Duga kasarna. Građena je od polovine XVIII veka i ima prizemlje i sprat. U početku u prizemlju su bile smeštene radionice, razne intendantske službe, konjušnice i drvara, da bi od 1926. godine tu bila Vazduhoplovna podoficirska škola. Od 1967. godine srednji deo kasarne je preuređen u hotel “Varadin”. Neko vreme je u ovoj zgradi bio smešten i studentski dom. Do 1918. godine nezvanično se zove po Eugenu Savojskom, po čijem nalogu je i građena, da bi se posle te godine pa do početka Drugog svetskog rata zvala Kasarna kralja Petra II.
Dužina Duge kasarne je 200, a širina 11,5m. Kroz nju vode tri javna hodnika za komuniciranje, a na krovu se nalaze beli dekorativni dimnjaci. U njoj postoje 7 ulaznih vrata sa unutrašnje strane i 28 podrumskih u prizemlju, koje koriste umetnici i hotel. Sa obe strane ima 120 prozora, dok se oko cele kasarne nalazi 5 dekorativnih fenjera, koji su se nekada palili na petrolej.
Zasto sve ovo pisem?
Samo da one koji nisu iz mog grada malo da uvedem u pricu i da im pojasnim simbolicki znacaj ovog dela Tvrđave, sto je važno za priču.
Uvod za priču ima i drugi deo.
U poslednjih par godina tokom svih ovih privatizacionih procesa pored hotela Park (još jednog simbola ovog grada), jedan nas ugledni sugrađanin kupio je (ili zakupio) Dugu kasarnu…sta tačno ja ne znam, deo u kome je hotel ili i deo u kome su ateljei…ali, to očito i drugi ne znaju, a nije ni važno za ovu priču…
Kapitalom koji je stekao tokom ovih jadnih godina uspeo je da kupi status: da postane predsednik F.K. Vojvodina, koji je oduvek bio simbol ovoga grada.
Viđao sam ga na TV-u kako sedi u prvom redu na svečanim sednicama u Matici, Vojvođanskoj akademiji…kako priča o fudbalu dok Boškov i Toza ćute…
Znači prvi red, ispred svih tih umnih glava (akademika i fudbalskih legendi). Zašto se ljutiti oni su ga tu stavili i stali iza njega.
Kada je hteo pre par meseci da poveže grad i tvrđavu žičarom…bilo mi je smešno. VIP gosti Exita se ove godine nisu baš šepurili po terasi Hotela na Tvrđavi…hotel je njegov.
Mislio sam da se novinari izmotavaju kada su napisali da moj ugledni sugrađanin hoće da izvrši reviziju dodeljenih ateljea i da odluči ko od umetnika atelje zaslužuje, a ko ne.
Bilo mi je smešno kada sam na TV gledao kako se kustos jednog od naših muzeja čudi kako radnici mog uglednog sugrađanina zakopavaju arheološke iskopine i poravnavaju plato da bi proširili parkiralište.
Eto to je drugi deo uvodne priče…
A priča…danas sam posle toliko vremena išao na Tvrđavu…restauriran hotel i proširene terase…puno parkiralište…bio sam sa jednom gošćom…šetali se okolo, pa ajde i u muzej…100 dinara ulaz, a ni jedan autentičan eksponat…sve neki fragmenti…vredni komadi razvučeni očito…osećao sam se prevaren…pa, dobro…
A, onda…krenuli smo da se šetamo pored ateljea…i u jednom dreka….naš ugledni sugrađanin se dere na radnike što sporo slažu mermerni zid…pa, on menja enterijer Duge kasarne i nikom ništa…iseljava nekvalitetne umetnike i popravlja ono što Austro-Ugarski neimari nisu dobro napravili…
Bravo…takvi kao on treba sve ponovo da izgrade, da naprave reviziju u Akademiji (ko zna, a ko ne…), da procene ko od slikara vredi, a ko ne…i ko zna šta još.
Novi Sade stidi se

Godina straha

Ovog proleca sam prodao svoj stari BMW R-25 i prestao da lutam..postale su mi tuzne kafe u zrenjaninu i somboru, kada iz tih gradova nemam vise kome da se javim…hm…ove godine na exitu nisu bili ni morisi, ni bili ajdol…ni suzan vega…nisam isao, kome sam imao mobilnim da prenosim koncerte?…ostario sam…da….ostario sam

uvek pisem nekome nepoznatom, ili poznatom a dalekom….pricam sam sa sobom….svadjam se i placem, pa se smejem….i tako…hm…tako smo znali da pricamo samo ti i ja….jedna dvosmislena rec da se zagolica masta, pa….”nije to o tebi nego o nekome drugom…”…i tako…znam, drugi lepse slazu reci, ali nemaju u svakoj reci delic srca, pluca, oka….nije im svaka rec ofarbana u crveno…drugi pisu, a samo smo mi osecali…

opet o samoči

nikada nisam mogao da prodam sećanja ljudima sa ugla...dok sam te čekao nekada, po čitavu noć....zamišljen...pred jutro kada zatvorim oči ti dođeš....ne kažeš mi ništa...samo ćutiš....da, kriv sam....znam...

<	veljača, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29

Komentari da/ne?