Svako od nas slaže stvari po različitom prioritetu. Tokom bombardovanja mog grada srušena su sva tri mosta: Maršala Tita, Žeželjev i Novi viseći most. Svaki od njih je bio deo jednog dela istorije i ljudi su različito bili vezani za njih…Željeznički ili Maršala Tita su digli nemački zarobljenici posle rata….bio je privremene namene….zauvek…da ga avioni nisu srušili, možda bi ga srušili novi neimari i izgradili novi….ovako…više ga niko ne može srušiti…ostao je zauvek u našem sećanju. Kada su srušili Novi viseći most to me je najmanje potreslo….jednostavno…preko njega sam prešao malo puta da bi srastao s njim. Za Žeželjev, od prenapregnutog armiranog betona, građen u neko moje sretnije vreme bio sam najviše vezan…svaki put kada su ga rušili…postepeno…krunili su po jedno moje sećanje…mislio sam noćima….srušite ga već jednom, da ga prekrije Dunav i ne mučite me više…srušili su ga…ostala je praznina…
I tako sada su napravljena dva nova mosta, a Novi viseći most je popravljen…nekoj deci koja su rođena u ovom veku misli će se zaplitati samo za ova tri nova mosta, kao da oni oduvek tu stoje i da na njihovim mestima nije postojalo ništa pre njih…Istorija uvek počinje najranijim sećanjima, što nije ni loše…svako od nas može imati svoje mostove…
Hm…mostovi…
Kada sam bio dečak, svi dečaci iz Starog kraja su se kupali svakog leta na drugoj strani Dunava na Oficirskoj plaži…Svaki dan preko Žeželjovog mosta, tamo i nazad…To vreme nevinosti bilo je vezano sa milion dečačkih samodokazivanja…jedno od njih je bilo i prelaženje preko luka…(ko se seća mosta seća se i luka, da te zaboli glava od njegove visine)…najhrabriji su prelazili i preko mrežice koja je spajala lukove…a, šetnja preko lukova, to je bila normalna stvar…ja sam se bojao visine i svaki pu kada smo odlazili na plažu…moji drugari preko luka, a ja kao penzioner, normalno, mostom…to nije bilo normalno ponašanje, počeli su me gledati ispod oka…on je drugačiji…i jednom odlučim se i ja…idem…i krenem….dok se penješ i gledaš u beton ispred sebe sve je normalno….ali….kada dođeš na vrh…i kada puklne praznina…taj strah…još ga osećam…uh…zaista ne znam kako sam sišao…posle toga se nisam ni radovao što sam pobedio strah u sebi…tek sada sam ponosan, kada mi neko napravi neku neprijatnost….a, ja pomislim “Ja sam prešao preko luka Žeželjovog mosta, a ti nikada nećeš..”
p.s. Jednom ću pisati i o moja dva druga koja su bila najhrabrija, a nisu više tu…
Post je objavljen 23.02.2008. u 15:49 sati.