Moj grad je sa druge strane Dunava u odnosu na Petrovaradinsku tvrđavu.
Pored Sahat kule siluetu Tvrđave upotpunjuje Duga kasarna. Građena je od polovine XVIII veka i ima prizemlje i sprat. U početku u prizemlju su bile smeštene radionice, razne intendantske službe, konjušnice i drvara, da bi od 1926. godine tu bila Vazduhoplovna podoficirska škola. Od 1967. godine srednji deo kasarne je preuređen u hotel “Varadin”. Neko vreme je u ovoj zgradi bio smešten i studentski dom. Do 1918. godine nezvanično se zove po Eugenu Savojskom, po čijem nalogu je i građena, da bi se posle te godine pa do početka Drugog svetskog rata zvala Kasarna kralja Petra II.
Dužina Duge kasarne je 200, a širina 11,5m. Kroz nju vode tri javna hodnika za komuniciranje, a na krovu se nalaze beli dekorativni dimnjaci. U njoj postoje 7 ulaznih vrata sa unutrašnje strane i 28 podrumskih u prizemlju, koje koriste umetnici i hotel. Sa obe strane ima 120 prozora, dok se oko cele kasarne nalazi 5 dekorativnih fenjera, koji su se nekada palili na petrolej.
Zasto sve ovo pisem?
Samo da one koji nisu iz mog grada malo da uvedem u pricu i da im pojasnim simbolicki znacaj ovog dela Tvrđave, sto je važno za priču.
Uvod za priču ima i drugi deo.
U poslednjih par godina tokom svih ovih privatizacionih procesa pored hotela Park (još jednog simbola ovog grada), jedan nas ugledni sugrađanin kupio je (ili zakupio) Dugu kasarnu…sta tačno ja ne znam, deo u kome je hotel ili i deo u kome su ateljei…ali, to očito i drugi ne znaju, a nije ni važno za ovu priču…
Kapitalom koji je stekao tokom ovih jadnih godina uspeo je da kupi status: da postane predsednik F.K. Vojvodina, koji je oduvek bio simbol ovoga grada.
Viđao sam ga na TV-u kako sedi u prvom redu na svečanim sednicama u Matici, Vojvođanskoj akademiji…kako priča o fudbalu dok Boškov i Toza ćute…
Znači prvi red, ispred svih tih umnih glava (akademika i fudbalskih legendi). Zašto se ljutiti oni su ga tu stavili i stali iza njega.
Kada je hteo pre par meseci da poveže grad i tvrđavu žičarom…bilo mi je smešno. VIP gosti Exita se ove godine nisu baš šepurili po terasi Hotela na Tvrđavi…hotel je njegov.
Mislio sam da se novinari izmotavaju kada su napisali da moj ugledni sugrađanin hoće da izvrši reviziju dodeljenih ateljea i da odluči ko od umetnika atelje zaslužuje, a ko ne.
Bilo mi je smešno kada sam na TV gledao kako se kustos jednog od naših muzeja čudi kako radnici mog uglednog sugrađanina zakopavaju arheološke iskopine i poravnavaju plato da bi proširili parkiralište.
Eto to je drugi deo uvodne priče…
A priča…danas sam posle toliko vremena išao na Tvrđavu…restauriran hotel i proširene terase…puno parkiralište…bio sam sa jednom gošćom…šetali se okolo, pa ajde i u muzej…100 dinara ulaz, a ni jedan autentičan eksponat…sve neki fragmenti…vredni komadi razvučeni očito…osećao sam se prevaren…pa, dobro…
A, onda…krenuli smo da se šetamo pored ateljea…i u jednom dreka….naš ugledni sugrađanin se dere na radnike što sporo slažu mermerni zid…pa, on menja enterijer Duge kasarne i nikom ništa…iseljava nekvalitetne umetnike i popravlja ono što Austro-Ugarski neimari nisu dobro napravili…
Bravo…takvi kao on treba sve ponovo da izgrade, da naprave reviziju u Akademiji (ko zna, a ko ne…), da procene ko od slikara vredi, a ko ne…i ko zna šta još.
Novi Sade stidi se
Post je objavljen 09.02.2008. u 15:40 sati.