Charlie is good tonight

petak, 22.02.2008.

6.

Juce je moj grad jos jednom izgubio obraz…ili…dopustio je da se mojim gradom povlace neki koji nisu udisali prasinu Vojvodjanske ravnice, pa ne mogu ni da osete duh ovoga grada…preko 30 sludjenih “ne znam sta, ja znam”…medijski promovisanih nacista-fasista je napalo preko 5000 politickih antifasista…i dok su se specijalci i nabedjeni autonomasi obracunavali sa “demonima proslosti”, aktivisti OBRAZA su mirno promarsirali u savrsenom redu, kamenih lica…(da li ih “antifasisti” nisu primetili ili nisu smeli da ih primete?)…a, Novosadjani su zatvarali prozore i sakrivali decu s ulice…ne znam zasto su mi pale na pamet Horde zla iz Miliusovog Konana…
U stvari…nisam hteo o tome da pisem…
Hteo sam da napisem par reci o nekome…prvi dani u skoli…svako od nas je zeleo da ostavi sto bolji utisak…prvi domaci zadaci…tanke debele linije u sveske na tanke i siroke linije…skolski zadaci…ko zavrsi prvi dobije crvenu tacku…uciteljica nas je rasporedila kako je htela…stavila me je da sedim pored jednog debelog klinca…ucinilo mi se da ce biti dobar djak…hm…nije mi se svidjao, kao ni drugima…nismo znali zasto, ali je bio drugaciji…. to je i on osetio…pa nas je kupovao svaki dan onim tankim secernim tablicama sa slicicama (kakvih vise nema)…nista nije vredelo…nismo ga voleli…jednom smo dobili domaci zadatak da svako napravi sat od kartona…njegov je bio najlepsi…i sada ga se secam…posle toga sam ga jos manje voleo…zapravo mrzeo, onako kako to samo deca znaju…drugi dan, bilo je leto, dosao je u kratkim pantalonama…na casu mu je iz pantalona ispala “šurica”, a on se zaigrao, pa poceo da škraba po njoj olovkom….a, ja…kao svako dobro dete….podignem dva prsta…”Učiteljice, Miroslav škraba po šuri…”…Učiteljica ga izgrdi, a on se postidi…
I, tako…posle prvih nedelja više nije ni bio u grupi nas “najboljih đaka”…u drugom razredu se ispisao iz škole i odselio sa roditeljima u Australiju…posle sam čuo…majka mu je umrla na putu…(uvek je zamišljam kako jektičava pravi kartonski sat za svoje dete)…a one šećerne table je krao od oca koji ih je prodavao “ispod ruke”pokušavao da ishrani porodicu…
p.s. da ne zaboravim bio je jedini “subotar” u razredu…Bikicki Miroslave oprosti što sam bio zao prema tebi…
p.p.s.

Odlazak
U slutnji, u čežnji daljine, daljine,
U srcu, u dahu planine, planine.
Malena mjesta srca moga,
Spomenak Brača, Imotskoga.
I blijesak slavna šestopera,
I miris (miris) kalopera.
Tamo, tamo da putujem,
Tamo, tamo da tugujem.
Da čujem one stare basne,
Da mlijeko plave bajke sasnem.
Da više ne znam sebe sama,
Ni dima bola u maglama.

Tin Ujević

<	veljača, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29

Komentari da/ne?