Pre neki dan sam postovao na nekoj temi od koje mi se okretalo u stomaku (hm…kako bih rekao p…izmotavanje) i odmah sam bio zasut gomilom zlonamernih odgovora…u trenutku mi se pred očima stvorio trip…neki zlonamerni „crvi“, sada se smeju dok kuckaju sakriveni iza svojih monitora (a ne mogu ni da ih dohvatim, ni da im pogledam u oci)…hm…zasto uopste i postujem?….zasto….verovatno zato sto ne mogu da podnesem ljigavstinu, izfoliranost i licemerje…a, mozda…mozda je bolje precutati, ugristi se za jezik i ne obratiti paznju…kako bih voleo da mogu biti autistican, kao drugi, i neosetljiv za stvari koje me okruzuju…znam zivot jre borba i obaveza…kada bih precutao, to ne bih bio ja…
Ovo je samo uvod u neku sasvim drugu pricu…tako…
U skoli sam bio izopsten, ja dete iz predgradja, a svi iz centa…hiljadu puta mi se desilo da me povrede, a ja da ocutim (ako nekome razbijem nos, sta ce uciteljica reci)…i tako, disao sam s pola pluca cim sam izlazio iz topline svog okruzenja, a vracao se brzo, pun negativnog naboja i jos divljiji…kao da sam ziveo dva zivota…u jednom neustrasiv preko svih granica, a u drugom smeran i ponizan…kada smo odlazili u grad, ja i moji drugari iz kraja uvek smo isli u grupi (horda), i cuvali jedan drugome strah…jednom…ko se jos seca starog JNA bioskopa…niko…pred bioskopom smo sreli decaka…bio je stariji od nas….stariji i jaci…nesto je rakao i ja sam ga udario…pa, jos jednom i tako…dok nije legao na zemlju sav krvav…jedva su me odvojili od njega u divljem besu…na njemu sam verovatno iskalio sve potisnute frustracije…ali, nije mi bilo lakse…nije mi bilo lakse…
Post je objavljen 18.02.2008. u 18:47 sati.