utorak, 28.07.2009. | 00:31
Busted!
"Imaš blog!?" Proderala se na mene.Izletilo mi. Nisam mislila govoriti nikome da imam blog. Trebala je to biti moja tajna. Nakon 6 mjeseci, koliko mi je to uspjevalo, napravim fail. Jebeni fail, eto, to je cijeli moj život.
"Da, već 6 mjeseci. Možda malo više." Rekla sam joj. Ionako nije više ni važno, kad već zna da imam. Nikakva razlika.
"I nisi mi rekla za njega!?" I dalje je bila u šoku.
"Da, bila je to moja tajna." Naglasimo ono, bila. Onda se naljutila na mene što ne poznati ljudi čitaju moj blog, a ona, moja najbolja prijateljica, ona ga ne može pročitat.
"Pa ionako sve znaš što se događa u mom životu." Slegnula sam ramenima.
"Da, ali ti to prepričaš na komičan način!"
Vjerojatno govori o ovome, mom blogu dok sam još imala nekih 12-13 godina. Dokaz moje retardacije, ništa više. Ništa posebno. Onda se naljutila na mene zato jer ja navodno krijem nešto od nje jer sam joj odbila dat adresu.
Nemogu. Ne osjećam se slobodno kad netko koga znam zna za moj blog. Ne osjećam se kao da bi mogla napisat bilo šta, a da me netko ne osuđuje. Nebi to bilo to. Zašto bi trebala znati moje osjećaje u svakom trenutku? Zašto bi trebala znati sve moje strahove? I ovako i onako sam prevrtiljiva što se tiče toga, jer sam još trenutak prije bila depresivna, a sad sam opet flegma na sve to. Ne trebam nekoga da me ispitiva zašto sam nekako reagirala u nekom trenutku.
Neću, neću, neću!
U svakom slučaju, ako dozna za ovaj blog, ja ga brišem. Završavam sa ovim. Nemam više volje. Ona ju je ubila. Ustvari, znate šta? Sutra ću joj i dat adresu. Pa nek pročita. Nek pročita i ovaj post. I nadam se da će biti sretna, jer ću nakon toga izbrisat blog.