četvrtak, 23.07.2009. | 13:35
Upoznajte pedofila.
Znate ono, kad ste svjesi da radite glupost, i svejedno to učinite? Kad se ponašate naivno, a niste? Možda se to vama ne događa, jer sam ja daleko manje normalna od većine mojih vršnjaka. No rekla sam Kreši da dođe u Knin. U stvari, on me pitao bi li se mogli viditi većeras, i ja sam rekla da. Zašto? E to neznam. Možda ne mogu reći ne.Stvari su išle glatko dok ja to još uvijek nisam shvaćala ozbiljno. Nisam mislila da će stvarno doć, nisam mislila da ćemo se nać. Neki lik sa Facebook-a me dodao i ja sam ga prihvatila. Nakon što je prošvrljao po mojim slikama, dodao me i na yahoo. Ja, kao ponosni vlasnik yahoo messengera, bila sam prisiljena počet razgovor s njim. U početku nisam imala pojma o kome se radi, tek sam skužila kad se sve završilo.
U razgovoru sam spomenula da se trebam nać s pedofilom na što je lik reagirao negativno. Naš razgovor možete pročitat ovdje (na engleskom. Recite ako želite da prevedem, prevest ću i staviti tu). Osim što me ektremno naživcirao sa svojim savjetima o tome kako bi se trebala odnositi prema svome dečku, bio mi je sredstvo za smirenje. S vremena na vrijeme bi rekla da se bojim, jer što je Krešo bio bliže Kninu, meni je srce jaće kucalo. Da, bojala sam se. Ali svejedno nisam htjela prekršit obečanje, jer je lik zbog mene prešao već više od pola puta. Bilo bi bezobrazno sad mu reć da se okrene i vrati, a ja nisam htjela bit bezobrazna. Jer i pedofili imaju osjećaje. Ma kako bolesni oni bili.
Negdje oko 2 je došao u Knin i parkirao se na glavni kolodvor. Nazvao me i pitao gdje treba ić, pa sam mu ja probala objasniti gdje ja živim jer mi se stvarno u ovo vrijeme nije dalo hodati daleko. Dok sam objašnjavala, pogledala sam sa balkona, samo da bi vidila neko auto, registracija koje nisu Šibensko Kninske. Nisu bile ni Zagrebačke, a taj kreten je inaće rekao da je iz Zagreba. Da, bio je to on. Pedofil je prošao moju kuću, skrenuo na most.
"Prošao si moju kuću" Rekla sam mu na mobitel.
"A dobro, onda ću se zaokrenit"
"Dobro, ja ću nekako izać." Vratila sam se u kuću i sjela za kompjuter, vidila da mi je došlo par poruka od onoga lika s kojim sam chatala na yahoo. Oprostila sam se s njim, te otišla do vrata, lagano ih probala otključat. Čuo se glasan zvuk, a ja sam se samo nadala da nitko nije čuo. Izašla sam i vidila auto i njega. Odtrčala sam prema autu, pogledavajući natrag prema balkonu, da vidim da nije tko izašao.
"Hej." Rekla sam dok sam ulazila u auto. Tijelo nije surađivalo. Skamenila sam se. Njegov pogled... Katastrofa. Sasrala sam se živa.
"Gdje ćemo sad?" Upitao me.
"Neznam. Ja se bojim." Spustila sam pogled. Neznam ni sama čega sam se više prepala, njega ili toga što sam vjerojatno probudila mater, i što će dotična najvjerojatnije me nazvat svake sekunde.
Nasmijao se. "Čega se bojiš?"
Jel on to misli ozbiljno? Počela sam se derat na njega. Opet. "Ti imaš 30 godina, ja imam 15, šta misliš zašto se bojim!?" Unijela sam mu se u lice, a on me samo gledao. Gledao s divljenjem.
Onda se opet se nasmijao. "Pa neću ti ja ništa."
"E vidiš, neznam to." Odgovorila sam mu.
Onda sam krajičkom oka vidila kako neka bijela figura na mom balkonu psihopatski skače. Da, bila je to moja mater. I vidila me kako sam ušla u neko auto u 2 sata iza ponoći. Brzo sam se spustila i skupila, te se još više počela trest.
"Ajme, ajme, šta ću ja sad..." Zajecala sam.
"Pa reci joj da si otišla malo prošetat." Dao mi je savjet. Užasno loš savijet.
"Prošetat u ovo doba!? Tko normalan to radi!?"
"Pa šta. Rekneš da si malo otišla prošetat i to je to."
"Jesi li ti normalan!? Pa neće mi povjerovat! Ubit ću te." Gledala sam ga krvničkim pogledom. Da, on je bio kriv.
"Pa ajde izađi i malo prošeći, i reci njoj da si malo izašla na zrak i eto."
"UBIT ĆU TE! TI SI KRIV!"
"Ajde. Izlazi."
"Pa vidit će me kako izlazim!"
"Evo, izađi sad dok ne gleda."
Zazvonio mi je mobitel. Skamenila sam se. Mater me zvala. Javila sam se.
"Marijana!" Proderala se, poput psihopata. Sad znam od koga sam to naslijedila. "Kući, odma!"
"Evo me, evo me."
"Što radiš vani ovako kasno!?"
"Ništa, mama."
"Jesi ono ti u onome autu!?"
"Nisam, mama."
"Odma kući!"
"Evo me."
Poklopila sam. Sad sam se još više bojala, jer se nije ovako trebalo završit. Trebao me je silovat, nitko nebi saznao za to, vratila bi se kući i gotovo. Dobro, možda je ovako i bolje na neki način, ali opet, sad ništa od shoppinga. Trebao me je vodit u shopping, jebemu.
"A ništa..." Rekao je razočarano.
"A jbga..." Glumila sam također razočaranost. "Nije više na balkonu. Pa... Idem ja."
"Aj, ćao."
"Ćao."
Istrčala sam iz auta, sakrila se iza neke kuće kako me nebi mogla viditi, da mogu glumiti kako sam ipak išla malo prošetat. Mobitel mi je opet zazvonio.
"MARIJANA! KUĆI! ODMAH! ZVAT ĆU POLICIJU!"
"Nema potrebe, evo me, dolazim."
"ODMA KUĆI!"
"Dobro, dolazim!"
Poklopila sam, i odtrčala natrag kući.
Ćim sam ušla u kuću, počela me udarat, derat se na mene i tražit objašnjenje. U početku joj nisam ništa htjela reć, kasnije sam smuljala da lik ima 19 godina, da je odavde i da ga viđam po gradu, da su me frendice upoznale s njim. Glumila sam naivnost, a kad me ona pitala što sam ja htjela sa ovime, odgovorila sam da nisam htjela ništa.
"A što je on htjeo?"
"Neznam, mama." Slegnula sam ramenima.
"On je htjeo tvoju nevinost, eto kćeri što je htjeo!" Počela mi je pametovat. Moje tijelo je sve, samo ne nevino. Kvragu. Da samo zna šta ja sve radim.
Napokon sam je nekako otjerala, dovršila sam razgovor sa likom na yahoo i otišla u sobu. Krešo, kad se vratio u Zadar, mi je kupio još jedan bon (4 bon dosad) i nastavili smo se dopisivat do 5 ujutro kad se njemu počelo spavat. Ja mu nisam dala da ide, zato što sam proživjela traumatičan dan, trebao mi je netko s kime bi mogla razgovarat. A on je bio jedina budna osoba koju sam ja znala.
Haha. I onda neki ljudi misle da sam ja normalna. Zar nije očito da nisam normalna?