utorak, 09.06.2009. | 14:55
Scena.
Povijest.Prvo polugodište. Drugo polugodište.
Ispravljeno.
Tko bi rekao? Ja sam se povijesti već u prvom polugodištu bila odrekla, i stavila je sa strane, da učim druge predmete. Ostavila za popravni. I dao mi je šansu sada pred kraj, ja sam je iskoristila. Probudila se jutros rano, pročitala jednom. 15 minuta - gotovo. Popila kavu, otišla u školu sat vremena kasnije, nego što inaće krećem, jer nisam imala prva dva sata. Dan mi je protekao relativno dobro, osim što kemiju nisam ispravila, rekla mi je da joj dođem sutra drugi sat.
Peti sat je bio već jučer rezerviran za kavu sa najboljom frendicom. Same ja i ona. Ali ne. I ostatak ekipe je želio ić na kavu, pa su nam se priključile, neke nisu ni pitale, samo su se ubacile. Ono, možda želimo nešto nasamo pričat? Ali oke.
Ona. Ženska koja se stalno druži sa nama. Koja je to debilkuša...
"Jesi li pala išta?" pitao ju je njen stariji brat.
"Samo izborni Talijanski i Talijanski." odgovorila mu je. Lagala je. Već joj je 4 predmeta bilo zaključeno 1, a nisu joj sve ni zaključili.
"Ja ću te izšamarat ako ne bude tako!" Izderao se njegov najbolji frend na nju.
"Ma šta ti je, bolan." Rekla je okrečući očima.
"Ić ćemo mi sada provjeriti."
Pokupili su se njih dvojica, sjeli u auto i odvezli se do škole.
"Bježi. Ja bi pobjegla na tvom mjestu. Ubit će te." Zabrinute oči njenih prijateljica su joj neprestano govorile, ali ona mora po svom.
"Ništa, pobjeć ću od kuće." Rekla je u šali.
"Ima moj djed višak krevet u svojoj sobi, pa ako hočeš..." Nasmijala sam se. "Malo smrdi, ali nema veze."
Naljutila se. Digla se i otišla na wc, a svi za stolom su se počeli smijati jer ju je to očito uvrijedilo. Pogotovo oni koji su poznavali mog djeda, žešća izgoretina, nema šta. Minut poslje je otišla sa nekom frendicom do škole, a i mi smo polako krenule, jer tko bi normalan propustio takvu scenu? Nitko, naravno. Barem ne od nas radoznalih tračara. Oh da, ovo bi se dugo pričalo po kavama.
Došle smo tamo, njen brat i njegov frend su otišli po imenik da pogledaju ocjene, a ona je zabrinuto grizla nokte.
"Zašto ste došle?!" Upitala nas je ćim smo kročile u školu. "Ako se sve tako okupite, skužit će da nešto nije u redu!"
"Pa svejedno će to znati kada ti vidi ocjene." Netko pametan joj je odgovorio, a ona je samo opet zakolutala očima.
"Eno ih!" Netko je povikao, i sve smo se razbježale, da nas u onoj bjesnoći nebi udarili, pogotovo zato što smo znale cijelo vrijeme, a šutile smo. Posakrivale smo se u wc i ušutile, glumile da nema nikoga, kao što nindže rade. O da, da.
Samo su prošli, izašli vani i čekali nju da izađe iz škole. Bili smo zatočeni. Svi su se bojali izaći, a i oni koji nisu, ostali su zbog radoznalosti. Ona je nervozno grizla nokte odbijajući izaći jer se bojala posljedica. Ja sam sa strane sve to gledala, i smijuckala se. Bezobrazna sam, ali šta sam mogla? Plakat? Zbog nje? Nikad. Sama si je kriva što nije išla u školu i što je lagala. Njena prijateljica je izašla vani da odgovori onu dvojicu od bezpotrebnog nasilja a mi smo samo iščekivali sljedeći korak.
Nije dugo potrajalo kad je jedna cura sva blijeda u licu izašla iz wc-a šepajuči, dok ju je jedna moja frendica držala da ne padne i pomogla joj da izađe iz škole.
"Pa šta ti je bilo?" Upitala sam je, a ona se samo slabašno nasmiješila.
"Slomila sam nožni prst." Rekla je. "Onda kad smo se posakrivale, bit će da sam ja nogom zakačila za nešto, i slomio se."
'Wow' pomislih. 'Što danas sve neću vidit?'
Onda sam vidila nju, izašla je iz škole i odlučila polako ali sigurno otići do svog brata. Gledali smo iz daljine, nisu napravili joj ništa. Samo su je utjerali u auto a ona je tužno, poput nekog psića, gledala kroz prozor. Kasnije, kada su prošli pored nas autom, dok smo polako pješačile kući iz škole, vidili smo nju, plakala je.
Žalila bi je, ali ta mala... Ustvari, više nije ni mala, ima 17 godina, i upravo je svojim neodgovornim ponašanjem izgubila pravo na školovanje, jer joj je ovo drugi put da je pala.
Ubilo se.