srijeda, 03.06.2009. | 14:41
E, sad ćeš učiti.
"Ti možeš, ali nećeš.""Zašto si to dopuštaš?"
"Lijena si. Stvarno si lijena."
"Jedna si od inteligentnijih u razredu, kako se možeš uopće dovest u ovu poziciju?"
Slušam već par dana prodike svojih profesora, kao da mi nije dosta što mi roditelji sole pamet kući, a i dečko, ćim dobije priliku. Shvaćam. Zajebala sam. I najebala sam zbog toga, ne trebam druge da mi ukazuju na nešto što je očito. I sami ste rekli, pametna sam.
Tjedan dana škole ostalo, ni toliko. Još 5 dana, a meni u imeniku iz jednog predmeta već negativno zaključeno. Još 4 predmeta vrlo kritično. Dva od toga ću lako ispraviti ali opet nastaje problem jer bi mogla roknit godinu ako imadnem 3 negativne zaključene. Povijest. Tehnički materijali. Fizika. Da plačem? Da molim za dvicu? Neznam, nisam još spala na to, ali ako mi to bude jedina opcija... Pa čujte.
Što ja to govorim? Neću preklinjat za ocjenu. Nikad.
Shvatila sam da stvarno mogu kada hoću. Bacila sam cigare. Ne pušim više. Uopče. Dobro, možda malo lažem. Onak... Skoro sam prestala. Naravno, još uvijek tu i tamo zapalim, 2-3 cigare na dan, ali preko toga ne idem. Bar sam prestala kupovati, a to mi je ustvari bio i cilj. Da ne trošim pare bezveze.
Moj dečko nije prestao pušiti. Ne mora. Nije ni trebao govoriti da će prestati. Nekako sam znala da neće prestat. Ipak puši već 3 godine i kao i ja, voli miris cigare. Voli taj jebeni dim. I voli kad nakon seksa zapali. Vidim zašto ne može prestat. Zašto i bi? Mladi smo. Pušit ćemo dok ne dobijemo rak pluča. Onda ćemo zajedno umrijeti. Bolnom smrću. Jako bolnom. Vrlo jako bolnom i groznom smrću.
Ustvari, mislim da ću ja ipak prestat. Kad sam već krenila...