SVID radio

Lindstrom
Where You Go I Go Too
Smalltown Supersound, 2008.



Ne, ne, ne, ne... nije Robert Merlak izdao novi album. HA! Sliči, jelda? Malo da. Enivej, znam ja čemu se Hans Peter Lindstrom (piše se sa crticom kroz "o" al mi se laptop inati pa, ono...) na naslovnici svog prvog pravog LP-ja smije. Znam al ne smijem reć. Možda jedan dan saznate.

Dobro, ajde ovako, ajmo reć da se ne smije tome što vam ne smijem reć, nego činjenici kako je uspio snimit album od sat vremena sa samo tri stvari a da bude disko. Šta je to onda, vičete, čujem ja, prog disko? Molim vas, dajte malo respekta, kakav friking prog disko, šta je to? Uostalom, pa i da postoji prog disko, šta sad, šta, kad bi bio ovako dobar ja bi si prvi kupio skafander na Lindstroma.

A to bi bio norveški skafander. Jer Hans Peter je iz Zemlje Ponoćnog Sunca. I radi glazbu već desetak godina. Ko prati mjuzu za "y'know, the thumbs and the kicking..." možda ga se sjeća po dvanaest inča plesa iz 2005. zvanih "I Feel Space". Ja baš i ne. Najčešće radi sa frendom koji se zove Thomas Hermansen, al se ne javlja na telefon ako ga ne zovete dj Prins Thomas. Šminker.

Iako mu diskografija broji mnoge dvanaestice, ekstended plejeve i nebrojene remikseve za cijelu hrpu Franz Ferdinanda, Bryan Ferryja, LCD Soundsystema i Tosci, ovaj tako povodljivo nazvan album "Di ćeš ti ću i ja" prvi mu je autorsko-dugački. I šta je to? Prestanite vikat prog disko jer će bit svega!

"Kud sve Norvežanke tud i mali Hans Peter" je plesna odiseja. Oke, s velikim slovom - Odiseja! Plesna jer je, jer ima disko ritam i svakakve drugačije plesne šuškalice, a Odiseja zato jer se radi o kvazikonceptualnom, sekvenciranom epskom komadu glazbe koji traje i traje i kao da putuje i kao da se čudi ovom silnom nebu što pred mene se ište kad ti bišto binagi i zvizdana.

Album krene lagano, pa se bilda, bilda, bilda, kroz najrazličitije Tangerine Dream i Jean Michel Jarre kukice, pa dođe ritam, pa ajmo, pa glavna tema, opet malo Jarre, pa druga melodija, malo Jean Marc Cerrone, pa štekče, štekče, ko Kraftwerk, a ko drugi, pa padne, pa bude malo ambijentalno pametan pa se opet digne pa opet pegla, pegla, pegla i onda umre. I to je samo prva stvar. I traje trideset minuta. Jebeno. Kad sam radio emisiju zvao me neki frajer i rekao je da sjedi ispred zgrade u autu i ne može izać jer je hipnotiziran.

Druga stvar je tako tako, burito burito, al nije bed jer traje samo deset minuta, al zato evo ga Lindstrom nije lijen, stiže sa trećom, najboljom malom noćnom nautičkom sonatom u francuskom stilu od kad Daft Punk na album znaju uvalit neku nježnu, kao npr. "Make Love" ili "Emotion" na "Human After All" ili "Something About Us" na "Discovery". Ona se zove "The Long Way Home" i ako ovo nije hint na Odiseja, onda se ja zovem Enraha. Prvo se jedno veliko ništa kuha, kuha, kuha, dobrih besramnih i vrlo strpljivih pet do šest minuta a onda veliki razlog dosadašnjem kuhanju – ulet u temu, a ulete i bubnjovi i bas kojeg kao da svira neki tamnoputi porno glumac iz Lyona a na kalendaru je 1973. i sve je nekako lijepo. Baš lijepo.

Super je to, da, pogotovo jer Hans Peter ne ode u masturbacijske modove nego dozira i aranžira ko velik. Eklektičan možda ne, ali zato električan jako. Uzmite si u obzir, no, ajde, šta sad, uzmite, no, da je danas i pogotovo u ovakvoj glazbi teško raditi stvari od po pol sata a da niti u jednom trenutku producent ne sklizne, izgubi kompas, momentum ili ode u dooosaaaduuuu i isto tako, uzmite u obzir, dajte, no, tako jednostavne i transparentne, jelte, očite i vrlo prepoznatljive utjecaje s kojima se Lindstrom igra, i dobijete činjenicu da je ovo najčudnija disko ploča prošle godine.

Pametnom dosta.

Long Way Home (Prins Thomas Edit): nije spot i skračena je al eto.

BeatNocha, 98,4 FM, 05.02.09., 18.00: Novi Animal Collective, album "Merriweather Post Pavilion" (Domino, 2009.) nije samo ubojstvo samo takvo nego je i najbolji album 2009.!

Bez obzira što smo tek na početku, ne bi se čudio da tako ostane do samoga kraja! Čujemo se.

Goddag,
ek.