Suncokreta2

Jebote, je sam tužna ovih dana.
Da se razumimo pere me pms, pa sam dodatno osjetljiva.
Ma čekaj, iz početka ću. Prvo sam nešto tila objasnit samoj sebi i ovima koji ovdi nekada povire.
Tila sam objasnit moje motive pisanja.
Ja ovdi pišem jer tako olakšam dušu, pa onda mogu pročitat svoje misli milijardu puta , dok mi ne počnu izgledat tako bezvezne i tako ne bitne. I moji mi problemi počnu izgledat tako mali i smiješni.
Dakle, ovo je moja terapija, ustvari to je jedna od terapija koje mi olakšavaju život. Hm, ima ovo moje pisanje i druge svrhe, ustvari nije me briga koliko sam čitana niti koliko me ljudi komentira, ne javljam se na druge blogove, možda na njih par, ne trudim se širit si popularnost niti dodvoravat, a opet lagala bi kad bi rekla da mi nije drago da vidim komentar više.
To znači samo jedno da mi je isto drago da me se čita, pa mi je još draže kad vidim ko me čita i tako....
Evo baš mi jedan prijatelj daje savjet kako ću učinit da mi tekstovi budu čitkiji, kako ću ih uoblićit i napravit popularnijima, jer kao imam potencijala ahahaha, ali imam i pravopisnih pogrešaka, koje užasno iritiraju iole pismenijeg čitaća .
E sad , kao, trebala bi napisat tekst, pa ga prvo gramatički ispravit, koliko mogu, pa ga oblikovat i eventualno dodat koju fotografiju. Za sve to bi mi tribalo par dana. I to je taj ključni moment, par dana, heloouuu!
Ali to nisam ja. Ja sam, ustvari, lina i to mi se neda, meni je to previše posla. u biti kako neko može od mene očekivat da vidim to slovo č i ć (kojem mi se najviše smiju, a mene to boli odma da se zna) kad ga ne čujem. To je isto ka da od daltoniste neko očekuje da savršeno složi boje.
Pa nije on krv, nisam ni ja.
Može i daltonista naučit na pamet da se limun-žuta i pistaci-zelena dobro slažu ali ne može to vidit.
Mogu i ja naučit da se kuća piše sa mekim ć ali ja to ne mogu ćut.
Daltonisti se niko ne smije, a meni se smiju. Zašto?
Ja to ne čujem, u čemu je problem?
Vjerojatno u tome šta sam toliko drska pa bez obzira šta znam da ne čujem , ipak pišem i kreiram tekstove. Taj dotični daltonist sigurno nije modni kreator ili dizajner interijera.
Ono, pričekat par dana, ima još jednu lošu stranu, ako ja ne objavim istog trena ono šta sam sad napisala, vjerojatno neću objavit za tih par dana. I to iz jednog prostog razloga, šta mislim danas ne mora značit da ću mislit sutra. Odnosno, mislit ću u načelu, ali neću trošit toliko emocija. I sad se opet vračam na početak svog objašnjenja, zašto pišem.
Ovo pisanje meni služi da si olakšam dušu, i da se čitam.
E, sama sebe.
Kad se dovoljno puta pročitam sve su mi manji problemi, sve sam manje tužna i sve sam manje ljuta. To je to. Uz to opet ide i onaj dio mog samoljublja koji uživa u činjenici da me ipak neko čita, bez obzira na sve nedostatke mojih tekstova.
Eh
Sa kad sam sve lipo objasnila, valjda jesam, ne znam, vidit ću šta sam napisala tek oko 57 čitanja, vrime je da olakšam dušu.

Baš sam tužna.
Tužna sam jer mi je neko sjeba zemlju koju volim, jer mi je neko sjeba narod koji volim, jer mi je neko sjeba vjeru u bolje sutra.
Ja bi ka tribala bit neki srednji stalež. Po nekim zakonima prirode, tribala bi moć živit od svoje plaće. Tribala bi, a ne mogu. Ustvari mogu preživit, mogla bi , kad bi se odrekla, slobodnih aktivnosti svoga diteta, kad bi se odrekla svoje dodatne naobrazbe, kad bi se odrekla članarine u knjižnici, kad bi se odrekla izleta, kad bi se odrekla popodnevnih kava i duvana. Mogla bi. I mnogi to i čine. Ali ja to ne želim, nije u redu da se toga odreknem. Ja bi se tribala toga odreć da mogu preživit, zbog onih koji su se odrekli svoje zemlje, svoga naroda, za svoje bolje sutra. Samo za svoje bolje sutra.
I baš me boli duša kad vidim da ljudi izlaze na ulice, da ih tuku i bacaju na njih suzavce, opet neki ljudi koji su u istim govnima ka i oni.
Ljudi koji isto jedva spajaju kraj sa krajem, ljudi koje doma čekaju neke njihove obitelji i mole se Bogu da se vrate u komadu.
Sve zbog onih koji su sjebali ovu zemlju i ovaj narod. Ne volim agresiju, ne volim ni suzavce, ni petarde ni čupanje prometnih znakova i paljenje kontejnera, ne volim pendreke, ni opomene pred isključenje ili ovrhu.
To ne volim.
Al duša me zaboli kad gomila ljudi zapjeva "Moju domovinu" onima sa kojima su je prije 20 godina zajedno pivali ( i livima i desnima) .
Meni je to tako tužno.
Nisam ni ljuta, ni revoltirana.
Jebote, baš sam tužna...
Biće da sam budala, kad indijanac nisam

Imam ja jednog prijatelja, sa kojim sa vrimena na vrime vodim produktivne razgovore.
ti razgovori krenu ka čista zajebancija, ili kukanje jedno drugome, a završe kao strateški plan izlaska iz teške životne situacije.
I eto kakvo je vrime došlo, ma koliko se ja god trudila pravit se da me to ne dira, ipak svi osjećamo posljedice .
Recimo ja sam lik koji će uvik reč da me politika ne interesira i ne diram se u nju, ne volim da mi sole pamet o političkim temama niti se o njima raspravljam. Mislim da premalo znam o politici da bi ulazila u takve razgovore, a iskreno i ne želim znat. Pa mi onda neki , meni bliski, ljudi prigovaraju da je to stvar opće kulture i tako. Ja tad postanem još veća kontra, ono baš za dišpet, i njima i politici. Jednostavno ne diram se u politiku ali me isto sjebe kad se ona dira u mene.
Eto kakvo je vrime došlo svi osjećamo posljedice toga, iskreno mislim da je ovo tek početak i da ćemo mi još na kolinima klečat. al eto.
U takvom pesimističnom rasploženju nabasam ja na tog mog prijatelja. koji se koprca iz svih sličnih životnih problema ka i ja. I krene naš žalopojkasti razgovor.
Sad više da i ne nabrajam, životni troškovi su puno veći, a mogučnost dodatne zarade mala, vrimena nemam ni za redovne obaveze a kamoli za šta drugo. I tako kukam ja njemu kuka on meni. A ka sve nećemo. Pa se sve nadmećemo kome je gore. Vodimo pravi rat, on i ja,
Aj, on je vodija neko vrime, posal mu je u pitanju, razbija je auto, al evo i meni se nešto klima na poslu pa se odma požurim obavijestit ga da i ja svoga konja za trku imam. Pa eskurzja maloj, pa logorovanje, pa registracija, pa troškovi odvjetnika + šta mi svaki misec fali bar još dvi iljade kuna, kredit sam zaboravila. E mislim se sad sam ja u prednosti, i to kakvoj, neće on meni bit bolji . Kad eto ti on sipa ka iz rukava, limarija tri iljade, registracija isto tri, dužan pet, kredit, dat starciama, ajme..
Aj tu smo negdi li-la, nema pobjednika odustajemo od daljenjeg nadmetanja i konstatiramo da novci nisu problem, kad ih nema.
Idemo dalje, ljubav, amo da vidimo ko će kome...
Ta je rasprava brzo završila, nema se tu šta raspravljat.
Zdravlje, boli nas ,ovo ono, a likarije skupe.
Kile , ajme majko, amo preskočit tu temu i trajno je zabranit.
Dogovoreno.
Šta nam je ostalo još jedino možemo o vrimenu pričat.
Ako ostanemo bez posla lipo ćemo sidit na šentadi na rivi, grijat bolne kosti, tako ličit reumu, udisat frišku ariju pa tako i pluća ozdravit, nećemo doma trošit struju za grijanje kad imamo sunce. Hranit ćemo se u pučkoj kužini, automatski ćemo uštedit na kuvanju, deterđentu za pranje suđa, triba li napomenut da ćemo jest obroke koji su zdravi. Tako ćemo izugubit sve prekomjerne kile, tako će nam i zdravstvena slika bit idealna. Dakle smanjit ćemo automatski troškove energenata, automatski će ekološka slika bit bolja, pa ćemo i u tom sektoru imat smanjenje troškova, zdravstvo će imat manje posla jer ćemo bit zdravi, nećemo se morat borit sa bolestima suvremenog svita. Bit ćemo sritni i zdavoljni pa nam neće tribat ni psiholozi, psihijatri ni policija. Neće nam tribat ni vojska, ni sudovi, jer ćemo se vratit na sela, bavit se poljoprivredom i stočarstvom. Tako ćemo trošit višak energije , nestat će agresivnosti i mržnje. Svi ćemo bit u istim govnima pa neće bit ni zavisti. Kako , baš nećemo imat love za zabavu, ostat će nam samo mogućnost noćnih ruženja po parkovima i nasadima. Tako će nam porast natalitet, rastom nataliteta imat ćemo više radne snage, koja će nam opet dobro doć u obavljanju poljoprivrednih i stočarskih poslova .
Turisti će nam hrlit , da provedu odmore u našoj eko preljepoj zemlji. Prodavat ćemo svoje eko proizvode, po visokoj cijeni, kako smo već fizičkim radom, šta danju šta noću, istrošili svu negativnu energiju bit ćemo uslužni i veseli domaćini. I eto rješenja za gospodarsku krizu.
Moj prijatelj i ja bi za 3 godine izvukli cilu naciju iz govana.
On mi je reka da bi mene odma stavija za premijerku, a ja bi njega odma za ministra.
Kako je on jako kulturan, najbolje bi bilo da bude ministar kulture.
Ja bi ka jedna prava ministrica uvik imala lipu frizuru i fine postole, a i borše bi mi dobro došle. Broševe je on reka da bi mi kupova.
A zna se kome se nakit kupuje.
To bi, onda, mi vodili ljubav a ne rat... jel tako

Ne znam ni ja koji mi je al evo me opet.
Nešto sam puna inspiracije za laprdanje i bulažnjenje u svih šesnaest.
Baš se nešto ovih dana razmišljam o popisu stanovništva koji zapravo nema baš veze sa svim stanovništvom Lipe naše, nego isključivo sa mnom i podacima koje ću ove godine dat popisivaču.
Šta sve stane na taj bokun karte, par šturih podataka i deset godina nečijeg života.
Sićam se , ka jučer, di sam bila i šta sam radila na prošlom popisu.
Sićam se žene koja je lipo , uredno i čitko upisivala podatke, moga života na bokun bilog papira.
Sićam se da mi je samo do diplome falila obrana, i da sam tad ženi rekla fali mi samo obrana diplomskog a ona se nasmijala i zaokružila SSS, sićam se da sam živila u podrumskom stanu kvadrature manje nego sadašnje, da sam imala u tom stanu sanitarni čvor , da sam imala dite i muža. Da sam bila ne zaposlena , da nisam imala kompjuter ali jesam makinju za pranje robe, sićam se da sam bila kći živoga tate i da sam imala veliku želju da na sljedećem popisu neki podaci ne budu isti.
i evo me deset godna kasnije, opet ću davat podatke o sebi, a ono najvažnije neće bit zapisano na tom komadu kartušine
Neću bit SSS , al bit ću samohrana mama, neću živit u podrumskom stanu, nego u stanu punom sunca, imat ću banju i kompjuter i makinju za pranje robe, imat ću auto i posal al neću imat oca. Imat ću kućnog ljubimca i pitare sa cvićem.
II to je to. To je svih deset godina.
Ma daj a di su oni kućni ljubimci koji su bili i otišli u ovih deset godina, di su svi poslovi koje sam radila dok nisam došla do ovog , di su svi ljudi koji su mi obilježili sve te godine. di su koncerti putovanja i druženja. Di su suze i smih i sva ta lita i zime. Di su svi strahovi i pobjede, di su svi padovi i rastovi. Di su ona otkrivanja blogo svijeta i svi oni dragi ljudi sa kojima sam se tad družila. Pojia ih Fejs, pojilo ih ovih par godina.
Baš neki dan sam otvarala linkove ljudi sa kojima sam se nekad intezivno družila, i shvatila sam da možda ih je par još prisutno. a i ti mi odavno više nisu samo blogo prijatelji. Ma šta uopće stane na taj bili komad kartušine, ništa samo neke šifre i bezvezne brojke.
Ako idem vrtit ovih deset godina, pari mi se da i ih je bilo podjednako tužno i sritno. Ali me šokira da ono šta bi iz ondašnje perspektive mislila da je tužno, za mene je sad zapravo izrazitno sretno.
Ako sam sad u fazi dobrih, lipih i punih smija oće li na sljedećem popisu bit obrnuto, oću li na sljedećem popisu opet svi podaci bit izmenjeni , i oni koje sam tila i one koje nisam. I jeli stvarno dobro da budu onakvi kakvi bi ja sad tila da budu za deset, Ili je ustvari za mene bolje da budu onakvi kakvi trebaju bit.
Da sam prije deset godina mogla vidit podatke koje ću upisat ove godine bili mislila da je to sreća ili nesreća.
Ma evo dok ovo pišem pari mi se da je i jedno i drugo ali svakako drugačije od onog šta sam mogla zamislit u najluđim snovima. I sve je to stalo u ovih deset.
Ne mogu virovat kako su mi se važnost nekih statističkih podataka prominile.
A možda se važnost prominila jer sad imam ono šta sam onda tila a nemam ono šta sam onda imala. ahaha
Ma nije ovo uopće neki sjetni i tugaljivi post. Ovo je post pun sriće i zapravo post pun strepnje, može li sljedeći popis skrivat u sebi ovako dobar život ka šta je ovaj sad. Evo za sljedeći popis želim da nema nikakvih promjena, da bude baš isti ovakav. A šta će zapravo stat u sljedećih deset ionako se na kartušinu ne može zapisat a ni ja zamislit.

Ima jedan vic.
Svako toliko ima jedan vic na koji ja umirem od smija.
Toliko mi je smišan da mi već počne bit neugodno kad skužim da mu se rijetki smiju.
Onda ja to nazovem svojim test vicom.
Onaj kome je smišan vridi, onaj kome nije, ne vridi.
Od prilike ovako:

radnja se događa u srednjem vijeku.
I nekim su razvratnicama, odrubljivali glave pred oduševljenom gomilom.
U gomili tih ljudi bio je i Mujo.
Jedna se glava otkrotljala baš kraj Mujinih nogu.
A on joj vikne : kud ćeš ženska glavo!

Oprostite mi je jer ne znam šta mi je, al meni je ovo tako dobar vic.
Pre dobar, evo smijem se već misecima zbog njega.
Doduše možda sam ga zadnja dva tri srpemila u ladicu. Nije mi se smijalo. Bez razloga. Nije to moje doba godine. al evo ovih sam ga dana opet izvukla iz škafetina. Jer mi se smije, opet bez razloga.
Ne znam šta mi je. Ovo uopće nije doba godine kad se meni inače smije, a i nije da mi ima sad baš nešto posebno bit smišno. Ustvari ne volim veljaču . ali nekako mi je ove godine smišna baš.
Pa se smijem brigama, problemima i svome karakteru, al se baš ono smijem od srca.
Sva sam nekako smirena, nisam zabrinuta, inače uvik paničarim, sada ne.
Mislim se sve će se ionako morat riješit kad tad, pa čemu panika, strahovi samo sputavaju.
Ne znam šta mi se događa.
Pa sve tražim razloge zašto je tome tako.
I nalazim ih tisuću.
Istih onih tisuću koji mi inače uopće nisu smišni, u ovo doba godine.
Jesam li oguglala na sve te stvari ili konačno vidim da nije sve tako sivo ili , ma nemam pojma.
Nešto mi sa glavom nije u redu.
Nešto čudno mi sa njom upravlja.
Evo recimo danas sam skužila da je dan do pet ipo. Ja to inače primjetim tek za misec dana.
I uopće mi nije smišno šta neko to primjeti misec dana ranije. Mindele rascvitane još nisam vidila, ni tratinčice , ni šta ja znam sve neke moje vjesnike skorog kraja ovoj zimi. a opet mi se smije.
Radim neke totalno ne promišljene poteze i ne drži me panika.
Sve se bojim da će me doć glave.
Pari mi se da mi glava ide brže od od smjene godišnjeg doba
Strah me da mi je ne odrube...
Ma kud ćeš ženska glavo, vičem joj ja
A ona se i ne osvrće samo se kotrlja...