Suncokreta2

Jebote, je sam tužna ovih dana.
Da se razumimo pere me pms, pa sam dodatno osjetljiva.
Ma čekaj, iz početka ću. Prvo sam nešto tila objasnit samoj sebi i ovima koji ovdi nekada povire.
Tila sam objasnit moje motive pisanja.
Ja ovdi pišem jer tako olakšam dušu, pa onda mogu pročitat svoje misli milijardu puta , dok mi ne počnu izgledat tako bezvezne i tako ne bitne. I moji mi problemi počnu izgledat tako mali i smiješni.
Dakle, ovo je moja terapija, ustvari to je jedna od terapija koje mi olakšavaju život. Hm, ima ovo moje pisanje i druge svrhe, ustvari nije me briga koliko sam čitana niti koliko me ljudi komentira, ne javljam se na druge blogove, možda na njih par, ne trudim se širit si popularnost niti dodvoravat, a opet lagala bi kad bi rekla da mi nije drago da vidim komentar više.
To znači samo jedno da mi je isto drago da me se čita, pa mi je još draže kad vidim ko me čita i tako....
Evo baš mi jedan prijatelj daje savjet kako ću učinit da mi tekstovi budu čitkiji, kako ću ih uoblićit i napravit popularnijima, jer kao imam potencijala ahahaha, ali imam i pravopisnih pogrešaka, koje užasno iritiraju iole pismenijeg čitaća .
E sad , kao, trebala bi napisat tekst, pa ga prvo gramatički ispravit, koliko mogu, pa ga oblikovat i eventualno dodat koju fotografiju. Za sve to bi mi tribalo par dana. I to je taj ključni moment, par dana, heloouuu!
Ali to nisam ja. Ja sam, ustvari, lina i to mi se neda, meni je to previše posla. u biti kako neko može od mene očekivat da vidim to slovo č i ć (kojem mi se najviše smiju, a mene to boli odma da se zna) kad ga ne čujem. To je isto ka da od daltoniste neko očekuje da savršeno složi boje.
Pa nije on krv, nisam ni ja.
Može i daltonista naučit na pamet da se limun-žuta i pistaci-zelena dobro slažu ali ne može to vidit.
Mogu i ja naučit da se kuća piše sa mekim ć ali ja to ne mogu ćut.
Daltonisti se niko ne smije, a meni se smiju. Zašto?
Ja to ne čujem, u čemu je problem?
Vjerojatno u tome šta sam toliko drska pa bez obzira šta znam da ne čujem , ipak pišem i kreiram tekstove. Taj dotični daltonist sigurno nije modni kreator ili dizajner interijera.
Ono, pričekat par dana, ima još jednu lošu stranu, ako ja ne objavim istog trena ono šta sam sad napisala, vjerojatno neću objavit za tih par dana. I to iz jednog prostog razloga, šta mislim danas ne mora značit da ću mislit sutra. Odnosno, mislit ću u načelu, ali neću trošit toliko emocija. I sad se opet vračam na početak svog objašnjenja, zašto pišem.
Ovo pisanje meni služi da si olakšam dušu, i da se čitam.
E, sama sebe.
Kad se dovoljno puta pročitam sve su mi manji problemi, sve sam manje tužna i sve sam manje ljuta. To je to. Uz to opet ide i onaj dio mog samoljublja koji uživa u činjenici da me ipak neko čita, bez obzira na sve nedostatke mojih tekstova.
Eh
Sa kad sam sve lipo objasnila, valjda jesam, ne znam, vidit ću šta sam napisala tek oko 57 čitanja, vrime je da olakšam dušu.

Baš sam tužna.
Tužna sam jer mi je neko sjeba zemlju koju volim, jer mi je neko sjeba narod koji volim, jer mi je neko sjeba vjeru u bolje sutra.
Ja bi ka tribala bit neki srednji stalež. Po nekim zakonima prirode, tribala bi moć živit od svoje plaće. Tribala bi, a ne mogu. Ustvari mogu preživit, mogla bi , kad bi se odrekla, slobodnih aktivnosti svoga diteta, kad bi se odrekla svoje dodatne naobrazbe, kad bi se odrekla članarine u knjižnici, kad bi se odrekla izleta, kad bi se odrekla popodnevnih kava i duvana. Mogla bi. I mnogi to i čine. Ali ja to ne želim, nije u redu da se toga odreknem. Ja bi se tribala toga odreć da mogu preživit, zbog onih koji su se odrekli svoje zemlje, svoga naroda, za svoje bolje sutra. Samo za svoje bolje sutra.
I baš me boli duša kad vidim da ljudi izlaze na ulice, da ih tuku i bacaju na njih suzavce, opet neki ljudi koji su u istim govnima ka i oni.
Ljudi koji isto jedva spajaju kraj sa krajem, ljudi koje doma čekaju neke njihove obitelji i mole se Bogu da se vrate u komadu.
Sve zbog onih koji su sjebali ovu zemlju i ovaj narod. Ne volim agresiju, ne volim ni suzavce, ni petarde ni čupanje prometnih znakova i paljenje kontejnera, ne volim pendreke, ni opomene pred isključenje ili ovrhu.
To ne volim.
Al duša me zaboli kad gomila ljudi zapjeva "Moju domovinu" onima sa kojima su je prije 20 godina zajedno pivali ( i livima i desnima) .
Meni je to tako tužno.
Nisam ni ljuta, ni revoltirana.
Jebote, baš sam tužna...
Biće da sam budala, kad indijanac nisam