Suncokreta2

Imam baš jednu pismu koja mi nešto znači, ka ono, ma dobro možda dvi koje mi isto znače, ma ne ček ček
Ovako...
Imate li vi ka za svaku situaciju u životu neku pismu, dobro ne baš za svaku jer kako ću ja znat koje ću sve situacije proživit.

Ali recimo ja imam pismu za situaciju kad mi sestra dođe u Split, pa provedemo zajednički vikend, pa mi je ža šta ona ide ća, ili nešto slično tome, kad na neki način nas dvi provedemo neko vrime skupa, pa mi je ža šta to više nije tako.


Pa recimo imam pismu kad se sitim kako smo putovali sa starcima, ka dica, kako bi nam vrime brzo proletilo.



Pa imam pismu koja mi služi da me tira dalje, da radim neke gluposti, jer je recimo došlo vrime za to.




Pa ima pismu kad nekome želim održat lekciju jer nije pripozna sve moje kvalitete.




Pa ima pismu za početak lita,




imam i za kraj.....



Pa imam pismu za depresivno razdoblje.



Pa imam pismu za kišu, za sunce, imam pismu za svašta nešto ,
imam i pismu za pismu...




Pa imam pismu za neke buduće dane, koje čekam da se dese, pa onda ti budući događaju imaju nekoliko faza i svaka faza ima svoju pismu i onda ima vrhunac te neke faze i za taj vrhunac imam jednu pismu. Već je imam godinama, tu jednu te istu pismu i stalno čekam da je negdi objavim, stalno sebi govorim, evo sad će, evo samo tren pa ćeš je moć objavit. Obično pisme sve pametno, šta ja imam reč i šta bi rekla kažu u tih svojim 3 minute i 46 sec.

Uglavnom imam ja tu pismu, i ne želim je objavit, a jedva čekam da je objavim, ako me ko razumi.
Praznovjerna sam i tila bi je objavit ali se bojim ako je objavim prije vrimena da to nije dobro, i tako već godinama, evo taman mi se sad čini, evo sad ću je ovaj put objavit i dok ja tako čekam da potvrdim jeli to vrime za objavit je ili ne, shvatim da nije to to vrime.
A ne strpljiva sam i teško mi je čekat da dođe taj tren da se ta pisma objavi.
A sad mi se opet pari da bi je tila objavit, ali ne mogu, jer još nije vrime i straj me da čekajući da potvrdim jeli to vrime za njeno objavljivanje ili nije, opet ne shvatim da nije. Jer ovaj put mi se baš stvarno objavljuje, ono fakat....

Eto samo sam to tila reč, ne mogu je objavit ali mogu bar pričat o njoj, tako mi je bar malo lakše

a objavit ću neku drugu, neku sasvim drugu, da lakše izdržim do objavljivanja one...





APDEJT

tako to obično biva, bilo bi čudno da je drugačije, uz to ide još jedna prigodna

Samo obavještavam široke narodne mase, koje hrle na moje stranice, da sam od danas opet student(ica).

Mislim, već sam ja neko vrime u toj fazi ali danas sam konačno shvatila šta mi je, ko sam i kamo ja to idem.

Ako ću posal gledat ka neku školu, onda sam teški kampanjac, znači ništa se nije prominilo. Par dana prije "ispita" me uvati panika onda se uvatim posla, satarem se i obećam sebi nikad više.

Ako ću plaću gledat ka džeparac, koji mi starci daju, a on je jedva za preživit, i tu se ništa nije pominilo. Platim baš one račune koje moram, ono tek toliko da me ne isključe, ovo šta ne moram rađe potrošim na izlaske, a zadnjih 20 dana živim ni od čega. Žicam za kavu, alkohol pijem doma i to prije izlaska, jedino za duvan uvik imam.

U fazi sam rada na sebi, manje fizičkog više psihičkog. Pa nastojim povatat filmove, normalno europske prozvodnje, otić u kazalište, pročitat koju knjigu, nabavit najnoviji album i posudit kolekciju Alana Forda. I sve to gratis.

Nešto čak i nadograđujem svoje znanje, odnosno učim propušteno, pa znam i picat pa me za pegulu profesor uvati na kavi, a ja se crvenim.

Imam gomilu prijatelja, kojima obećajem druženja, a ni na šta ne stižem, vrime obično potrošim skroz neorganizirano. Stan mi je neuredan i samo ga održavam, a temeljito ga čistim jedino kad mi neko od familje dolazi u posjetu.

Kačim se na intelekutalne razgovore, iako pola toga ne razumim, borim se za tuđe slobode, a puna sam predrasuda. Odlazim na prosvjede, potpisujem peticije, skupljam bespomoćne beštijice po putu. Onda se trudim svim silama pomoć drugima koji su u teškoj životnoj situaciji, iako je meni sto puta gore.

Zacrtam sebi neki totalno debilni cilj koji je nemoguće realizirat, i samo se fokusiram na njegovu realizaciju. Da se razumimo, ja od realizacije tog cilja nemam baš nikakvu korist, ali me to veseli.

Radim totalno debilne poteze i u tome uživam.

Ljubavni život mi je turbulentan kako i priliči dobi jedne studentice, mislim u vječnoj sam potrazi za nekim pravim. A jedini ispravan način je testirat, testirat, testira....

I tako...

Čitam horoskope i tražim ko bi mi gata u kavu.

Kronično mi nedostaje sna.

Planiram kako na neki koncert uć gratis i pri tom gratis doputovat do grada di je taj koncert.

Kad sam sama ne kuham, jedem tunjevinu iz konzerve i jaja na oko.

I veselim se litu, jer ću tad imat manje obaveza i povremeno bit na materinoj spizi...

Možda bi trebala bit zabrinuta, ali nisam, mislim bila bi da si nisam objasnila kako sam ja jedna najobičnija studentica


barem po stilu života, ako već ne po statusu.

Ma, ja to stvarno ne razumim. Evo ako mi ko to može objasnit, ali ono stvarno, bez zezancije bila bi zahvalna.
Kažu mi da sam nestrpljiva.
I šta to znači, meni nikako nije jasno.
Evo već sad vidim da sigurno neću uspit opisat ono šta osjećam. Al probat ću, pa šta bude.
Ka ja sam nestrpljiva, i to je ka neka karakterna osobina, a meni to nije normalno.
Meni nije normalno da neko nije nestrpljiv, šta ustvari znači kad bi svi bili nestrpljivi da to više ne bi bila neka osobina koje se , kao, razlikuje od većine.

E ka većina, kao, nije nestrpljiva, ma ne razumim ja to.
Meni se pari da ne postoje nestrpljivi ljudi nego oni koji daju više ili manje emocija . Jer nestrpljiv je onaj ko je emotivan, a ne ne strpljiv onaj kojeg baš briga.
I kad ja to tako objasnim, a to je sigurno tako, onda ima masu ljudi koji nemaju dovoljno emocija, eto to je to.
I nema se tu šta raspravljat. A onda opet ne razumim, te ljude koji ka imaju emocije ali nisu nestrpljivi, mislim ne žuri im se nego oni sve to lipo polako, bez priše, pa još u tome i guštaju.
Kako možeš guštat u tom čekanju da se desi. Guštaj u tome kad se desi. Ka nekako mi je blesavo guštat u čekanju kad možeš guštat u događanju, jednako dugo.
E možda ti ljudi ne znaju dugo uživat u događanju pa usporavaju putovanje . Ma ne znam. Ali onda su oni opet zakinuti za neke emocije.

Kako mogu bit sretni u čekanju i šta dobivaju sa čekanjem, ili to oni samo glume da uživaju u čekanju, jer nisu sigurni. Ali nisam ni ja sigurna, samo ne čekam nego krenem, pa šta ako nije dobro odem ća. Možda ti ljudi koji su strpljivi ustvari ne znaju otić ća pa, zato polako prilaze, vrebaju .
Tila sam samo razjasnit, da su stvari krivo postavljene, ne bit strpljiv nije loše i trebalo bi bit normalno, a bit strpljiv je loše i tribalo bi bit ne normalno.
Jer nestrpljivi su emotivniji.
Evo ovako kao kad bi imali neku tablicu di bi sa live strane stavljali negativnije, ne negativne, nego negativnije, osobine a sa desne pozitivnije, onda bi nestrpljiv definitivno bio na livoj, a emotivan na desnoj strani.
E sad, kako je to moguće kad je nestrpljiv isto ša i emotivan. to znači da je i nestrpljiv isto pojam koji mora ić na desno, a strpljiv bi ja stavila na livo skupa sa ne emotivan. Eto sad, to je moje mišljenje. I sad će mi opet neko doć i reč da sam nestrpljiva, da se smirim, da brojim do miljon, da ne forcam.
Ma znaš šta, meni sve ili ništa, sad odma ove sekunde. A opet da mi kažeš za 3 godine na taj i taj dan će se desit to i to, ja bi čekala bez problema, meni ustvari nije bitno kad će se desit nego samo da vidim rezultat.
Pa sad ti mene razumi, a ja se razumim potpuno i nije mi jasno di je tu problem...
Možda sam ja falila temu, možda mene živciraju neodlučni ljudi a ne, strpljivi, a nemam blage veze, ma kako god okreneš i jednim i drugima fali emocija...
I onda se napajaju mojim emocijama, a kakvu ja korist imam od toga, nikakvu osim šta stalno nešto pritumbajem po glavi.

Danas se organizira velika maškarana fešta u našem gradu. I kao i obično ne znam u šta ću se zamaškarat. Ka tribalo bi se zamaškarat u nešto šta bi htio bit , a nisi, bar taj jedan dan u godini.
Nakon dugog i intezivnog razmišljanja, šta bi ja to tila bit, a pari mi se da nisam, odgovor je doša sam od sebe.
Danas bi tila bit žena.
E, obična, žena. Ka šta su bile naše matere, prije ne tako puno godina.
Tila bi moć doživit tu lipotu današnjeg dana. Jer se sićam sa koliko smo uzbuđenja mi dica taj dan trčali u dućan, u Dalmu na kraju ulice i birali predivne porculanske vaze, iz daleke Kine. Ili recimo opuštajuću kremu od krastavaca u doljnem kantunu dućana, di se odlazilo samo ako se mamama nešto kupovalo. Ako se skupilo više love, ili ako bi se sestra i ja uspile ujedinit, šta je bilo ritko, jer svaka se tila više svidit, otišlo bi se čak i do Prime 3 i u parfumeriji kupio jedan od tri najbolja parfema Krka kozmetike; Trump, Just musk ili Charli. Tata bi kupija cilu Quenti kolekciju u kartonsko kutiji, dnevnu, noćnu i kremu oko očiju, sa gratis mlijekom za skidanje šminke.
Mama je odlazila par dana prije ovog velikog dana , na trajnu, pomno je birala kompletić koji će obuć za slavljenički ručak, jer kolege su ih vodile na ručak u obližnji restoran, u vrime radnog vrimena. Posli toga bi otišli u Bobisa na kolače, tako da bi stara doma donila bar dva tri mediterana, nekoliko eklera, par krempita i ako bi bilo sriće koju košaricu.
Triba li napomenut da bi došla doma sa buketima cvića, a na stolu bi je čekale tatine crvene ruže, i naši narcisi, žuti, u onoj vazi iz egzotične kine. Narcise, nevene i karamfile je prodavala Debela baba, tako smo je zvali, isprid Dalminog dućana, i uvik nam je izabirala najsvježije cviće.
Eto u to ću se danas zamaškarat.
Danas ću bit žena.
Dite sam jutros obavijestila da je dan žena i da mi ga čestita, muža nemam ni kolege na poslu, trajna više nije u modi, odavno već nema ni Dalme ni Prime 3, ni pravoga Bobisa, nema više krema od krastavaca i tako lipih porculanskih vaza iz Kine. Nema ni Trumpa, ni Just muska ni Charlija, nem ni Quenti kolekcije, nema ni Debele babe.
Ali ima mene, koja se svega toga još sićam i ne bi tila to zaboravit.
Zato sam otišla na pazar kupila mac onih žutih narcisa, podilila kolegicama svakoj po jedan, a sebi cilu vazu. Danas sam odlučila bit žena .
Nekako mi se pari da je današnji dan baš idealan.
Kad bi ostale dane ovako nešto bila parila bi maškara.

U stanu imam 5 malih štenaca. Jučer smo ih našli na Kozjaku nasrid vatrogasnog puta.
Ako ima iko zainteresiran nek mi se hitno javi, jer ih sutra vodimo u azil ;(
Foto aparat mi je riknuo pa nema fotografije, ali morate mi virovat na rič.
Kad ja kažem da je slatko, onda je preslatko.
Hitno hitno mi se javite. Šavršeno je imat kućnog ljubimca, i to mi morate virovat!!!!

U jednoj šumi, nalik tisućama šuma, živili su vuk, medo i lija.

Bilo je tu raznog životnjskog svijeta, a nije falilo ni korova ni cvijeta.
Bilo je i gljiva, i i svraka i kukavičjih jaja,ali nije zbog njih sva ova graja

Vuk.
Vuk je bio prava faca, i znao je kako se ostale zvijeri u trans baca.
One su mu se divile, volile ga i štovale i danima planove kovale, kako da ga u svoje brloge odvuku, al on je volio neku sasvim drugu, nepoznatu vučicu krasnu, koju nećemo uključit u ovu basnu.

Lija.
Ona je bila vukova prija. I kao i svaka lija volila je da se oko nje uvjek nešto zbiva. Volila je koncerte, tulume i bančenja, samo nije bila pobornik tračeva, a sve to zbog lošeg pamčenja.
Vuku je uvik nešto spuštala i zapravo je u tome guštala, a ni vuku to nije bilo mrsko, voli je on to žensko, drsko.

Živili su oni u toj šumskoj slozi dok nije došao medo, o b(l)ože, pomozi.

medo.
Medo ko medo trom u svakoj basni, njegovi motivi nikom nisu jasni.
Medo i vuk dobro su se družili iako ih drugi baš i nisu kužili.
Lija medu nije znala, ni medo liju, dok medo nije vidio da vuk ima lajavu priju.

Jednom se medo kod lije pojavio i jadnicu liju na muke stavio.
Ko je sad ovo i šta on tu radi, kako se vuk sa njim ne svadi?
Ko je sad ovaj lik čudan, po zimi pospan po liti budan?
I zašto joj djeluje tako mudar?

Sad liju mori pitanja dvjesta i ode kod vuka smjesta.
Vuk se nasmije lijinoj brizi. I samo joj kaže ; svi odgovori su u knjizi.

Lako je to vuku reči. A opet volio bi vidit priju liju u sreći.
Pa mozga i misli po cio dan i na kraju izgovori skroz jasnu stvar.

Da vam sad otkrijem što je vuk rekao, cijeli smisao basne bi zaštekao.
A ovo baš nije obična basna fali joj pouka, al poruka je jasna.

Cili post mi je otiša u prdac.
Nemam blage veze zašto je nesta.
Biće da nije triba bit objavljen.
Ionako mi se nije svidija. Šta sam ga više pisala sve sam više shvaćala da su moje želje utopija.
Pa sam na kraju došla do jednog skroz razumnog zaključka, Svi pravi muškarci su prasci, biće da ja to ustvari volim...

Baš mi je gula opet pisat. ahahahah.
Čita me svega 5 ljudi, i to ako nategnem cifru, a stranicu bude otvorena masu putu. I to zahvaljujući svom samoljublju, malo znatiželji, iščekivanju i u največoj mjeri komentarima šta ih ostavljam na Brodovom, turbo popularnom blogu.
Ali ustvari uopće nisam to tila pisat, nešto mi je drugo na pameti, ustvari gomila toga mi je na pameti i ne znam kako da se zaustavim.
Sva sam u čudu šta mi se piše, mislim trabunja mi se, komunicira, šta mi je. ako i znam šta mi je neću priznat, ni u ludilu ne ovako javno. Jebate, ko zna koliko mene ljudi čita.
Evo neki dan mi govori jedna prijateljica da mi je baš neki post (mislim helou prijateljice, moji su svi postovi fenomenalni) baš stvarno fenomenalan, to onaj o popisu stanovništa. Baš mi je bilo drago, ne mogu reč da mi nije bilo drago, ali ja uopće nisama znala da mene neko stvarno čita, sad ću stvarno odgovornije piristupat obradi tema , ahaha.
Osim šta mi je bilo drago da me neko čita drago mi je da neko misli da sam ja tako pametna i rječita i sve skupa savršena osoba.
Ali niko ne zna koliko sam ja savršenih postova napisala. Masu, neke obožavam i pročitala sam ih više od 100 puta, zaljubila sam se u sebe, u svoj moždani sklop.
E sad tu dolazi onaj dio di si Ineida ( e tebi se obraćam, zašto ne pa smije se to) reka da je pisanje samozavođenje, ti si izgovorija prije mene a ja shvatila neki dan, kad sam iz nepoznatog razloga ponovo počela pojavljivat na ovim prostorima.
Mora bit da mi fali malo samoljubavi, pa se eto zavodim, izvijam, i kreveljim ne bi li se sebi strašno svidila.
A ustvari tila sam pričat o tom jednom svom divnom postu, kojeg sam napisala lani, zašto ga ja uopće spominjem, pa prvo , ja sama ne znam sadržaj dok ne objavim post. Jer jednostavno samo pišem ono šta mi se mota po glavi, znači ja i Ja nemamo blage veze o čemu ćemo razgovarat, dok razgovor ne završi. Uglavnom, taj jedan post koji sam lani napisala je pričao o korizmi i odlasku zime. Kao šta znate ja zimu ne volim, i ne voli ona mene, a lani sam to savršeno prikazala. Međutim ove godine je zajeb jer ta korzima koja meni inače predstavlja taj simbolični odlazak zime dolazi jako kasno. I za očekivat je da će zima otić prije nje.
E cili ovaj uvod je ustvari zato jer bi ja pričala o odlasku zime. ahaha o kojem sam već pričala ali baš mi se priča.
Evo sad čitam na netu da zovu ladni ožujak. Kao zima nikad neće otić, ma je... Za mene je ona upravo otišla, kad sam ja danas na displeju u Prvoboraca vidila da piše 01.03.2011. za mene se sve prominilo.
Od jednom sam se sitila da sam neki dan vidila procvitale mindele, a da se nisam pohvalila, da sam vidila tratinčice, a da se nisam pohvalila, da su mi na balkonu procvitali prvi zumbuli i prve ljubičice, da sve vonja .
O. k . stabla u mom drvoredu još ne pokazuju znakove života čak ni u tragovima, ali za 7 dana je već 8. mart. A zna se tad narcisi stupaju na snagu i nećemo se ni okrenut još ćemo vucarat kapute na sebi a već će bit šparoga na svakom kantunu, dat će nam uru vrimena dana i sve će bit bolje.
Je ajde ka još triba proć ta marčana bura, prvo druga i treća al kako nekoga ona ne veseli, ma to je najlipši vitar na svitu, onaj koji čisti , tira, pokreće. Jedino mi je možda, malo samo malo, lipši maestral prvi dan godišnjeg odmora, kad onako posli plaže sidim negdi na teraci i pijem karlovačko.
Eto sad znate koliko mi je lipa dragai mila ta prva druga i treća marčana. Je znam nije još sve idealno al bit će, i to mi je trenutno hit u glavi koji mi se vrti. Da sam jučer pisala post ne bi virovali kolike promjene doživi moj mozak u 24 sata. Zato ja sebe volim čitat, jer sam uvik puna iznenađenja, zanimljiva, pametna i duhovita. Ovo se obračam vama 5 (u tih 5 uključuejm i sebe svoju najvjerniju čitaćicu) i od sad bi mogla pisat postove tako ka da sidimo u nekoj birtiji za istim stolom. Do sada ste valjda već skužili da ovdi ja plačam turu a ko plaća ima pravo držat monolog. Ahahahah .
Uz to sidenje u mojoj brtiji ide uvik neka mjuzika...