Suncokreta2

Baš me nekako inspirira današnji Brodov post da se nešto ka zabilježim u ovim prostorima.
Njega ka neka smišna šinjorina kontaktirala priko sms-a i ka pitala ga da nek se opiše u par crta.
E sad.
Mene ono baš nije niko kontaktira a najmanje priko sms-a (i oprosti mi brode al kako je onda došla do mobitela?) a ja bi eto isto tila reč par riči o sebi.
Mislim, baš ono mislim, kako sam ja to zaslužila. Ono da se čuju dvi lipe i o meni. Mislim se, ko će kome ako ne svoj svome. A kako sam ja sebi najbliža svojta, red je da nešto kažem. Nek svit zna sa kim ima posla.
Rodila sam se u najlipšem gradu na svitu, ne tako davno ali prije izgradnje Poljudove lipotice, tako da je prvo šta sam ugledala bija Stari plac. Od tada je moja velika jubav prema Ajuku tako izražena.Toliko ga volim da bi najrađe bila predsjednik kluba. Nisam fetiva iz ovoga grada,ali ka da jesam i sve više sam i nastojim bit , jer nas je sve manje, a njih sve više. Borac sam za prava i za slobode, a volim i Marjan. Volim i more i planinu i volim zelenu boju. Je nije mi ni bila mrska ali ona nije boja, tako kažu stručnjaci...a stručnjacima triba virovat.
Završila sam nešto škole, ništa posebno i s obzirom kakva sam i to je puno. Pravopis mi je jača strana ,ali to je dio mog šarma (tako su mi rekli). Pa nije da ja ne vidim te pravopisne greške nego tako ja šarmiran ljude. Zato me ljudi puno vole, jer sam jako šarmantna.
I puno sam lipa i smišna i tražena sam roba u gradu.
I šta sam još ona važno tila reč. jednog dana ću ispunit soj životni san. Po godine ću živit tamo doli , bavit se turizmom i poljoprivredom, ribolovom i takvim bitnim stvarima a po godine ću lampat po svitu... To bi ja tila i tako će bit. Nikad neću bit turbo popularna, iako, stvarno bi volila da mi se napravi neki doček ili tako nešto meni u čast. Pa šta , mislim se i manjim facama i večim budalame plješće se svaki dan, zašto se meni ne bi pljeskalo i smješkalo.
Sad više ne znam kako bi završila ovaj tekst. Tribala bi ić počirit tamo kod Broda. ali neda mi se, malo sam lina i više volim kompliciranije načine. Recimo sad ću ovo objavit, onda ću ić pogledat šta je on napisa. Onda ću se opet prijavit i nadodat dvi tri rečenice. Onda ću opet to objavit, pa ću pročitat šta sam napisala, pa ću uočit par grešaka ali neću zapamtit kojih, nego recimo da su pri dnu teksta. Pa ću ih tražit, od tri naću dvi. Pa ću to opet objavit. Onda ću vidit i tu treću ali će mi upast u oko i četvrta, peta i šesta. Pa ću se opet prijavit, naću samo četvrtu i šestu. to ću opet objavit. Sedmu nikad neću nać, jer će mi se u međuvremenu učinit da uopće nije pogrešno napisano, mislim tako je to kad baš ne razumim pravopis, al to je ionako dio mog šarma.
Sva sam, tako šarmantna ...

- Viruješ li ti u veliki prasak?
- Kakav prasak?
- Ma znaš ono, da se desi , jednog dana, onako bez najave?
-Di ?
- Ma znaš ono, iza kantuna.
-Kakvog kantuna?
- Bilo kakvog kantuna, ono iznenada, iz čistog mira.
-Zašto bi se desio?
-Zato, jer ja to želim.
-Pa šta će ti prasak?
- Da me izenenadi, onako bezvezne, prasne, pras i eto.
-To je bezveze!
-Zašto bi to bilo bezveze?
-Nema smisla!
-Kako misliš da nema smisla. To je smisao.
- Šta, tebi je prasak smisao?
-Meni je smisao vjerovat da postoji prasak.
-Pa ćemu to?
- Pa ćemu život bez praska?
- Kakvog praska?
-Bilo kakvog, iznenadnog i snažnog.
- Praska, ono , puf, pukne i sve promini.
- Ti nisi normalna.
-Zašto?
-Jer vriuješ da to postoji.
-Lakše je živit bez takvih nada.
-Pa šta će ti život, ako ne viruješ u prasak?
-Ko ne viruje u prasak lakše proživi život bez njega.
-Al ja živim život sa njim, meni je lakše kad u njega virujem.
-Pa kad viruješ onda mi ga pokaži.
-Ne mogu.
-Zašto.
-Pa prasak je kratkotrajan i ako nisi na pravome mistu ne uspiješ ga vidit.
-Znači tribaš bit na pravome mistu.
-Da.
-A di je to?
- Ne znam, svaki put na nekom drugom mistu.
-Znači, nisi ga vidila.
-Ne.
-A viruješ u njega?
-Virujem.
-A zašto?
-Zato jer život nema smisla bez praska.
-Ti si pukla ili možda prasnula.
.....I prasne od smija

Evo ih nadošle su... Večina donosi novogodnišnje odluke baš na taj dan. Ja ne. Ja na Novu godinu nikad ništa ne donosim, ni danima posli Ja tad jedem, pijem, spavam, ispijam kave, ljenčarim, jedem , pijem i tako. Uglavnom polako, ali sigurno, dovodim sebe u stanje totalne ne trpeljivosti, sebe same.... Lagano ali sigurno, počinjem se sebi gadit polako počinjem vapit za redom kojem se inače u životu tako opirem. E sad, ovisno o tome koliko kako i koga, odnosno šta sam konzumirala u tom periodu, dolazi taj dan kada odlučim da ću biti bolja osoba. Mislim, sebi biti bolja osoba. da se neću savijat kako bi udovoljila drugima, nego da ću radit na sebi u svim mogućim životnim segmentima.
Ne znam jesam li dovoljno puta u životu spomenula, da ne volim zimu, jesam li dovoljno puta to spomenula da bi se shvatila dramatičnost tog mog stanja. Ne volim zimu, eto, i ne volim sebe zimi. Dovedem sebe u stanje bezizlaznosti, i znam da se mogu izvuč samo disciplinom. A disciplinu ne volim. Al ako je već sve sivo nek bude ono skroz tamno sivo.
Danas je došao taj dan. Nešto sam brojala i slagala u svojoj glavi, tumbala i pritumbavala. I odlučila. Donila svoju , zakašnjelu, zimsku odluku. Od ponediljka ću bit bolja, ono sto posto bolja za sebe. Marljivo ću radit, na sebi, sa sobom, sebi, sebi, sebi....
Pridžavat ću se svih pravila, rokova, principa. Neću popuštat ma koliko god mi se ne bude dalo. To ću ja radit za dišpet ovoj odvratnoj, dosadnoj, sumornoj zimi. Proće ova tri miseca, prošli su i mnogi prije njih. Proće i ovi, doće taj dan kad ću ja bit pobjednik. Ustvari ovo je optimističan post, iako možda tako ne izgleda. Ali meni je važno da ja znam da će ovome doći kraj. To mi je važno. Ja sam trpeća, moga ja to otrpit, mogu ja to odradit, znam ja to. Zato ovaj dan i zaslužuje da bude zapisan u mojoj tekici odluka. Ma koliko se god ja sad osjećala tako nekako isprazno i jadno i šugavo, ovo je začuđujeuće pozitivan post za mene. U ovo doba godine. Ovo je dan kad sam već skoro skroz pustila šugavu zimu da me satare. Ali ostalo je još ono malo snage u meni da to pokušam ispravit. Znam ništa se neće kroz ova tri miseca, na prvi pogled prominit, ali samo ja znam koliko će se toga mijenjat. Pomirila sam se da je tako kako je. to šta meni to nije drago, ne mijenja ništa na stvari. to šta sam trenutno bože me sačuvaj, to ionako nije bitno. Taj dan je morao doć. Priznajem, ovih sam dana imala puno virimena o svemu razmišljat, i ovih sam dana imala vrimena
puno za sebe. Drugi za mene, ovih dana nisu imali baš toliko vrimena, pa mi je eto to pomoglo da dođem do nekih spoznaja... Koje me ne čine sretnom ali mi nameću neke odluke koje će mi u konačnici donit sreću. Onda ću opet zaboravit na ovo razdoblje. Znat ću samo da ne volim zimu, da ne volim sebe zimi ali ću zaboravit kako to stanje izgleda. Kako mi disciplina ide na živce, strašno me živcira. A opet najsretnija sam kad ne moram previše razmišljat nego se samo ponašam po nekim već određenim pravilima. Ko da nekad volim bit robot, volim bit proračunata i bez emocija. Emocije su sranje, jer divno je kad te dignu i euforčno uveseljavaju,a l kad nestane te euforije tri puta je teže. Ža mi je nekad šta nisam recimo zimski tip. To mi je ža po zimi, normalno, po liti o tome ne razmišljam... Zašto bi liti o tome razmišljala, pa nisam budala... Ma možda i jesam. Uglavnom danas sam donila odluke. Sad jedva čekam da ih počmem sprovodit u djelo, i sad to toliko euforično čekam da ovo mogu nazvat optimističnim danom. To je jedan od rijetnih zimskih optimističnih dana. Možda i zadnji ove zime. ali baš me briga sad znam da triba samo izdržat dva najgora miseca. Neš ti.. Ma mogu mi...
Ne bitno . Od danas , ustvari od prekosutra , počinje jedan dan manje ove užasne zimske štorije koja će završit majku joj njenu.
Ovo je jedan skroz optimističan post za ovo doba godine i za mene ovakvu ...