Evo ih nadošle su... Večina donosi novogodnišnje odluke baš na taj dan. Ja ne. Ja na Novu godinu nikad ništa ne donosim, ni danima posli Ja tad jedem, pijem, spavam, ispijam kave, ljenčarim, jedem , pijem i tako. Uglavnom polako, ali sigurno, dovodim sebe u stanje totalne ne trpeljivosti, sebe same.... Lagano ali sigurno, počinjem se sebi gadit polako počinjem vapit za redom kojem se inače u životu tako opirem. E sad, ovisno o tome koliko kako i koga, odnosno šta sam konzumirala u tom periodu, dolazi taj dan kada odlučim da ću biti bolja osoba. Mislim, sebi biti bolja osoba. da se neću savijat kako bi udovoljila drugima, nego da ću radit na sebi u svim mogućim životnim segmentima.
Ne znam jesam li dovoljno puta u životu spomenula, da ne volim zimu, jesam li dovoljno puta to spomenula da bi se shvatila dramatičnost tog mog stanja. Ne volim zimu, eto, i ne volim sebe zimi. Dovedem sebe u stanje bezizlaznosti, i znam da se mogu izvuč samo disciplinom. A disciplinu ne volim. Al ako je već sve sivo nek bude ono skroz tamno sivo.
Danas je došao taj dan. Nešto sam brojala i slagala u svojoj glavi, tumbala i pritumbavala. I odlučila. Donila svoju , zakašnjelu, zimsku odluku. Od ponediljka ću bit bolja, ono sto posto bolja za sebe. Marljivo ću radit, na sebi, sa sobom, sebi, sebi, sebi....
Pridžavat ću se svih pravila, rokova, principa. Neću popuštat ma koliko god mi se ne bude dalo. To ću ja radit za dišpet ovoj odvratnoj, dosadnoj, sumornoj zimi. Proće ova tri miseca, prošli su i mnogi prije njih. Proće i ovi, doće taj dan kad ću ja bit pobjednik. Ustvari ovo je optimističan post, iako možda tako ne izgleda. Ali meni je važno da ja znam da će ovome doći kraj. To mi je važno. Ja sam trpeća, moga ja to otrpit, mogu ja to odradit, znam ja to. Zato ovaj dan i zaslužuje da bude zapisan u mojoj tekici odluka. Ma koliko se god ja sad osjećala tako nekako isprazno i jadno i šugavo, ovo je začuđujeuće pozitivan post za mene. U ovo doba godine. Ovo je dan kad sam već skoro skroz pustila šugavu zimu da me satare. Ali ostalo je još ono malo snage u meni da to pokušam ispravit. Znam ništa se neće kroz ova tri miseca, na prvi pogled prominit, ali samo ja znam koliko će se toga mijenjat. Pomirila sam se da je tako kako je. to šta meni to nije drago, ne mijenja ništa na stvari. to šta sam trenutno bože me sačuvaj, to ionako nije bitno. Taj dan je morao doć. Priznajem, ovih sam dana imala puno virimena o svemu razmišljat, i ovih sam dana imala vrimena
puno za sebe. Drugi za mene, ovih dana nisu imali baš toliko vrimena, pa mi je eto to pomoglo da dođem do nekih spoznaja... Koje me ne čine sretnom ali mi nameću neke odluke koje će mi u konačnici donit sreću. Onda ću opet zaboravit na ovo razdoblje. Znat ću samo da ne volim zimu, da ne volim sebe zimi ali ću zaboravit kako to stanje izgleda. Kako mi disciplina ide na živce, strašno me živcira. A opet najsretnija sam kad ne moram previše razmišljat nego se samo ponašam po nekim već određenim pravilima. Ko da nekad volim bit robot, volim bit proračunata i bez emocija. Emocije su sranje, jer divno je kad te dignu i euforčno uveseljavaju,a l kad nestane te euforije tri puta je teže. Ža mi je nekad šta nisam recimo zimski tip. To mi je ža po zimi, normalno, po liti o tome ne razmišljam... Zašto bi liti o tome razmišljala, pa nisam budala... Ma možda i jesam. Uglavnom danas sam donila odluke. Sad jedva čekam da ih počmem sprovodit u djelo, i sad to toliko euforično čekam da ovo mogu nazvat optimističnim danom. To je jedan od rijetnih zimskih optimističnih dana. Možda i zadnji ove zime. ali baš me briga sad znam da triba samo izdržat dva najgora miseca. Neš ti.. Ma mogu mi...
Ne bitno . Od danas , ustvari od prekosutra , počinje jedan dan manje ove užasne zimske štorije koja će završit majku joj njenu.
Ovo je jedan skroz optimističan post za ovo doba godine i za mene ovakvu ...
Post je objavljen 08.01.2011. u 14:37 sati.