Stjepan Šuman
26.12.2015., subota
Ribarska priča-Mrižanje kraj olupine
|
Mriža sam na tajnoj lokaciji, 2002. godine. Nova mriža je bila u điru. Među stotinama metara starih mriža. Uglavnom sam sam mriža. Bila je noć, baca sam mrižu nesređenu da se sama lista iz barke, nego sam je samo prinija u gajbama iz auta. I tako, stojim ja na morau u kaiću , na nogama, na krmi, bacam mrižu rukama, Jednom nogom vozim pentu. Noć je. Nemam lampe. Nož je po propisu odma kod noge na krmi. I to nožina. Uvik sam nosa nožine kad se ide u mriže, a sad ćete vidit zašto je to dobro. I to oštre nožine, one za juneći but. A da budem iskren, te bi prve uočio kad sam u priši, kad otvorim ladicu u kužini. I ne ispada iz gajbe i lako ga je locirat u barki. Ali odlično mu dođe veličina. I tako, bacam ja mrižu na moru, oko neke olupine u moru, opasno je uopće vozit kaić tuda. Ali eto, ja znam dobro sa mrižom i kaićom i brate ulovi se dobro tu, ali iz čista mira u tom bacanju pune vitar, ono digitalno. Sa nule na jedinicu. I to full gas. Na moru to znači automatski sranje. Pogotovo kad si u krmi sa par sto kila mriža. To znači da ti provu koja jedri u zraku vitar okrene mimo sebe u sekundi. A to je u specifičnoj situaciji, pogotovo jer su odma došli i neki valovi od metra, ono sa bonace, to nisam u životu vidija. Okrenilo mi barku, mriža uletila u propelu. Srićom imam ekstra vrhunske reflekse, bar sam ima, za ovakve havarije, pa sam brže nego je propela napravila drugi krug, ugasija pentu.  E, pazi sad. Na srid mora, pored olupine, ono, šiljaka zarđalih na sve strane samo čekaju da probužaju kaić. More već ne da ljulja, nego baca. Ja u kaiću sa dvista kila mriže i praktički nemam di jer sam usidren sa 200 metara mriže koja je već u moru i sa ostalo pola u kaiću. a sredina u propeli. U osovini propele! Dakle, od gašenja penete koje je izvršeno u roku "odmah" po zapinjanju mriže u propelu, a šta je dijagnosticirano iskusnim ribarskim uhom po zvuku motora, dakle u istoj sekundi je izgašena penta i dohvatio se nož. Nožina! U sljedećoj sekundi je već guzica bila u zraku a glava i ruka čas u moru (valovi) a čas vanka, tamaneći nove bbile konope i konce nove mriže u propeli. I to je učinjeno u sekundi. Pali se penta, locira se vršak olupina, livi, desni, prednji zadnji, malo slaloma, i ostavljam krivudavi "milky way" od balončića, pjene i dima izgorene mješavine....pali doma, mriže u auto, sutra vadi ove....glava na ramenu. Šta bi bilo da nisam odma ugasio pentu? Da je ušlo puno materijala mriže u osovinu propele? Da je puka štift? Da je osovina proklizala? Šta bi bilo i da sam ugasio na vrime a da nisam ima nož? Čime bi se oslobodio mriže? Da bacim onu uz kaća? Je, i šta onda? Da vadim onu iz mora? Kako? Vitar goni, olupina na metar od kaića. Šta bi bilo da nije penta odma ugašena, da nisam odma prerera konope i iša ća? Da nema iskustva i noža i sreće? Oznake: mrižanje, olupina, noć, penta |
Nož u brodu (i za pasom)
Post nije o pobuni posade.  Prvi naputak starog morskog vuka, mog pokojnjeg dida Stipana, nek mu Bog da pokoj vječni danas nam je imendan.... prvi njegov naputak i stalni upit prije odlaska na vodu: Jesi uzeja nož? (još ćemo u dijalektu) Nož i gajba su bili glavni. Prvo da se vratimo živi, drugo jer smo uvik dobro lovili. I veslo. Koje se doma drži da se "izvitri" u barki. Pokojnji did je sa svojim kompanjonima sredinom prošlog stoljeća (kako je to davno bilo, bar zvući tako, ko srednji vijek) mrižali su na riki (Neretva), p noći. U trupama.  ...noću. Nema jednog od njih. Izaša nakon 5 minuta, govorio je tako did. Bili su izgubili mrižu na dnu i onda su vukli malo sidro na konopu, za traženje mriže. I ovaj bio sveza to sidro za nogu. A Neretva teče, ne stoji. Dalje ne triba objašnjavat. A noć je. Uglavnom da skretim, pričalo se i još se priča da kad je ovoga isteglo vanka i automatski na dno (vektorska sila) da mu je Gospa rekla da ima nož u džepu, tumperin (džepni preklopni nož). U istinitost ukazanja ne ulazim, ali ovaj se spasio nožem. Stalna referenca u didovom savjetu "Jesi uzeja nož?". Nije to samo informativno pitanje nego više savjet. Ma ne ni savjet jer se savjet daje onome tko ga traži. ne nameće se. Ali kad je glava u pitanju ne čeka se da ovaj pita, već upozoriš. Ovo je upozorenje. Životno. Jesi uzeja nož? Da pitaš "šta će mi nož?" e onda bi uslijedila ova priča iz ovog posta a kad se ova priča jednom ispriča nema je potrebe ponavljati. Oznake: noć, kaić, brod, ribolov, opasnost |
Neretvanski parangal
|
Nije riječ o nikakvim ribarskim tehnikama. Ali će bit u domaćem dijalektu 1995. u siječnju bacio sam nova 3 tek napravljena parangala (300 udica) na jegulju. Nije baš bilo za lov ali tek sam ih napravio i u ledu sam imao smrznutih kozica pa...  ..uglavnom preko noći Neretva poplivala. Pobujici sam otišao dizati parangal sam, u čamcu (kaiću, čamac zvuči sterilnou ovoj priči) od 5m, sa Tomos pentom od 4 konja. I dva noža. (palim dijalekt) Jer, pokojni did me naučija tako. 2 noža u brod. Uvik! Jer njemu je to život spasilo a i vidio je takvih spašavanja. Sa nožem. Inače na parangal i mriže se u principu ne ide sam. Ja sam uvik iša sam, osim kad bi didu ili ćaći pravio društvo, kad su oni tili ić. I kad sam bio manji pa nisam moga sam, dok nisam načio foru. Mriže bi složija da se same bacaju bez petljanja i ja bi vozio barku full gas čak tako da se ne bi uopće ni reklo da neko baca mriže, već izgleda kao normalna vožnja. Dobro, ajde, dižem ja parangal i zapne on, Ža mi parangala, a voda nosi brže od pente u full gasu. A štaš, reko idem par krugova oko ruke pa prokinit udice sa onoga šta je zapelo. Malo morgen! Sad, ova priča izgleda kao nešto dugo ali sve se od ovog trenutka odigrala u manje od minute. Ugalvnom voda nosi full gas, parangal zaostaje, zapeo, ja zapeo na parangal, jer me sila vode stegla, oni konop oko ruke a udice sa dne nisu pukle.očito se balvan naguzio posred i preko parangala. Bujica je! Voda nosi, kurlja, oće me istegnit van kaića, ja liježem institktivno u borbi za goli život. Voda nosi, okreće kaić tamo vamo, konop se rasteže i steže oko moje ruke. Oće van, ja se ukopavam u kaiću, tražim nož... Stotinke prolaze. Tisućinke. Voda kurlja, kaić je rastrgan između vode koja ga oće odnit i moje ruke koa viri priko bande. Nema noža. Pokušavam otpateljati 3-milimetarski sintetički konop omotan oko par prstiju i desne šake. Ne ide. Ali nema druge. Nategnem livom još taj konop da dobijem lufta na desnu ruku, ustvari potegnem kaić malo uzvodno jer se konop ne da više natezati. Odmotam 20 centi desnu ruku i pustim. PAFFFFF!!!! Proletilo mi od već skupljenog parangala materijal kroz ruke brzinom metka. Sve se zadimilo od raspršene vode. Jedno 50 metara parangala mi je proletilo kroz prste. Ne znam šta se tada dogodilo, našao sam nož u krmi i presjekao ostatak parangala koji mi je bio još u rukama. Palim pentu krvavim rukama i vozim doma sretan što sam živ. Jedan prst mi je bio danima crn zbog pokidanih žila ali uz masažu se oporavio. Kroz svaki prst mi je prošla udica. Nije bilo nepokidanog prsta. Neizmjerno sam bio sretan što sam živ. Danima sam bio potpuno obuzet tim osjećajem. I sad sam neizmjerno sretan zbog toga kako se ovo završilo. Na vodu vez noža nikad. Najbolje nosit više komada pa rasporedit po brodu a jedan uvijek imat u džepu. Nož mi je više puta spasio život na vodi, valjda ću pisat još o tome kako, previše bi bilo sad za ovaj post. Uglavnom znam više slučajeva kod drugih kako im je nož spasio život u vodi i na vodi, a osbno sam poznavao i one koji su glavu izgubili jer nisu imali nož u ruci pri ribarenju. Sretan mi imendan! Sveti Stjepan. I svim mojim imenjacima. Bog vas blagloslovio Oznake: Neretva, parangal, sreća, noć |
Molitve: