Stjepan Šuman
26.12.2015., subota
Neretvanski parangal
|
Nije riječ o nikakvim ribarskim tehnikama. Ali će bit u domaćem dijalektu 1995. u siječnju bacio sam nova 3 tek napravljena parangala (300 udica) na jegulju. Nije baš bilo za lov ali tek sam ih napravio i u ledu sam imao smrznutih kozica pa...  ..uglavnom preko noći Neretva poplivala. Pobujici sam otišao dizati parangal sam, u čamcu (kaiću, čamac zvuči sterilnou ovoj priči) od 5m, sa Tomos pentom od 4 konja. I dva noža. (palim dijalekt) Jer, pokojni did me naučija tako. 2 noža u brod. Uvik! Jer njemu je to život spasilo a i vidio je takvih spašavanja. Sa nožem. Inače na parangal i mriže se u principu ne ide sam. Ja sam uvik iša sam, osim kad bi didu ili ćaći pravio društvo, kad su oni tili ić. I kad sam bio manji pa nisam moga sam, dok nisam načio foru. Mriže bi složija da se same bacaju bez petljanja i ja bi vozio barku full gas čak tako da se ne bi uopće ni reklo da neko baca mriže, već izgleda kao normalna vožnja. Dobro, ajde, dižem ja parangal i zapne on, Ža mi parangala, a voda nosi brže od pente u full gasu. A štaš, reko idem par krugova oko ruke pa prokinit udice sa onoga šta je zapelo. Malo morgen! Sad, ova priča izgleda kao nešto dugo ali sve se od ovog trenutka odigrala u manje od minute. Ugalvnom voda nosi full gas, parangal zaostaje, zapeo, ja zapeo na parangal, jer me sila vode stegla, oni konop oko ruke a udice sa dne nisu pukle.očito se balvan naguzio posred i preko parangala. Bujica je! Voda nosi, kurlja, oće me istegnit van kaića, ja liježem institktivno u borbi za goli život. Voda nosi, okreće kaić tamo vamo, konop se rasteže i steže oko moje ruke. Oće van, ja se ukopavam u kaiću, tražim nož... Stotinke prolaze. Tisućinke. Voda kurlja, kaić je rastrgan između vode koja ga oće odnit i moje ruke koa viri priko bande. Nema noža. Pokušavam otpateljati 3-milimetarski sintetički konop omotan oko par prstiju i desne šake. Ne ide. Ali nema druge. Nategnem livom još taj konop da dobijem lufta na desnu ruku, ustvari potegnem kaić malo uzvodno jer se konop ne da više natezati. Odmotam 20 centi desnu ruku i pustim. PAFFFFF!!!! Proletilo mi od već skupljenog parangala materijal kroz ruke brzinom metka. Sve se zadimilo od raspršene vode. Jedno 50 metara parangala mi je proletilo kroz prste. Ne znam šta se tada dogodilo, našao sam nož u krmi i presjekao ostatak parangala koji mi je bio još u rukama. Palim pentu krvavim rukama i vozim doma sretan što sam živ. Jedan prst mi je bio danima crn zbog pokidanih žila ali uz masažu se oporavio. Kroz svaki prst mi je prošla udica. Nije bilo nepokidanog prsta. Neizmjerno sam bio sretan što sam živ. Danima sam bio potpuno obuzet tim osjećajem. I sad sam neizmjerno sretan zbog toga kako se ovo završilo. Na vodu vez noža nikad. Najbolje nosit više komada pa rasporedit po brodu a jedan uvijek imat u džepu. Nož mi je više puta spasio život na vodi, valjda ću pisat još o tome kako, previše bi bilo sad za ovaj post. Uglavnom znam više slučajeva kod drugih kako im je nož spasio život u vodi i na vodi, a osbno sam poznavao i one koji su glavu izgubili jer nisu imali nož u ruci pri ribarenju. Sretan mi imendan! Sveti Stjepan. I svim mojim imenjacima. Bog vas blagloslovio Oznake: Neretva, parangal, sreća, noć |
Molitve: