Mriža sam na tajnoj lokaciji, 2002. godine.
Nova mriža je bila u điru. Među stotinama metara starih mriža.
Uglavnom sam sam mriža. Bila je noć, baca sam mrižu nesređenu da se sama lista iz barke, nego sam je samo prinija u gajbama iz auta.
I tako, stojim ja na morau u kaiću , na nogama, na krmi, bacam mrižu rukama, Jednom nogom vozim pentu. Noć je. Nemam lampe.
Nož je po propisu odma kod noge na krmi.
I to nožina.
Uvik sam nosa nožine kad se ide u mriže, a sad ćete vidit zašto je to dobro.
I to oštre nožine, one za juneći but.
A da budem iskren, te bi prve uočio kad sam u priši, kad otvorim ladicu u kužini. I ne ispada iz gajbe i lako ga je locirat u barki.
Ali odlično mu dođe veličina.
I tako, bacam ja mrižu na moru, oko neke olupine u moru, opasno je uopće vozit kaić tuda. Ali eto, ja znam dobro sa mrižom i kaićom i brate ulovi se dobro tu, ali iz čista mira u tom bacanju pune vitar, ono digitalno. Sa nule na jedinicu. I to full gas. Na moru to znači automatski sranje. Pogotovo kad si u krmi sa par sto kila mriža. To znači da ti provu koja jedri u zraku vitar okrene mimo sebe u sekundi.
A to je u specifičnoj situaciji, pogotovo jer su odma došli i neki valovi od metra, ono sa bonace, to nisam u životu vidija. Okrenilo mi barku, mriža uletila u propelu. Srićom imam ekstra vrhunske reflekse, bar sam ima, za ovakve havarije, pa sam brže nego je propela napravila drugi krug, ugasija pentu.