MALI SUNCOKRET
25.05.2015., ponedjeljak
"Curi od jutros..." Za tebe govorim Ako jednom staviš na gramofon moje srce, Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao: “Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji, Da li je tamo već i mozak čovečanstva?” Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio, Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi, Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno, Dok sam s tobom govorio telefonom Moja krv je tekla žicom do tvojih usta I telefonska mreža se pretvarala u krvotok, Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu, Kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu, Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje, Tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene. Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio: “Ako eksplozija provetri utrobu zemlje Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete, Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani, Kao konstrukcije porušenih hangara, Kao kosturi konja na nekoj visoravni. ” Neka mi bude zabranjeno da te volim, Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe. Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu, Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću! Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma, Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona. Sve što je rečeno o budućnosti, Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo. Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove, Sve to ne bi bilo besmisleno. Ono što se govori tuđim ženama ja sam govorio tebi, Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom, Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi Zato što me voliš ja volim sve ostalo, I nikome ne želim zlo. Moja ljubavi, digla si me toliko visoko Da i kad bih pao – do zemlje bi se naživeo! Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima, Da si muškarac imao bih najboljeg druga! Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe, Neka niče drveće koje niko nije posadio. Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica, Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle, Nego kakve god i kolike god hoće, Neka se slonovi uvuku u mišje rupe! Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu, Neka najjači glasovi sruše sve plafone, Neka se nebesa otarase snega i kiše, Neka sve ostane čisto i slobodno, Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila, I neka se proglasi ludakom Svako ko pomisli da te više voli! Matija Bećković  |
Hvala Đorđe! 
