MALI SUNCOKRET
28.10.2014., utorak
" Milenama"Gledam nas. Uz moje, lica „mojih Milena“ su ozbiljna u svom lijepom reljefu od bora. Ispisuju anatomiju naših godina, vrhove uspjeha, doline sreća, ulubljenja poraza, brežuljke snova, taloge oborina i tuga, vijugave staze suza, livade sunčevih smijalica, ceste praznih hodova, planine briga, i uvijek mi mirišu na dim i pomade. I jako ih volim, naročito ove godine, kada o stogodišnjici Velikog rata, i nas tri slavimo šezdeset godina našeg postojanja. Godinu smo započele poklonjenim knjigama, i nije slučajno, a bilo je slučajno, da je izbor pao na onu koja mi baš nedostaje u biblioteci, a nekad sam je imala, pa poklonila, a moje prijateljice to dobro znaju. Knjiga počinje sa: „Jesen, i život bez smisla“, a onda negdje nastavlja: „Pušiti, kaže jedna turska reč, znači sedeti na oblacima i smešiti se na zemlju". Da, tako smo započele godinu, i poželjele nam zdravlje, i sretne okrugle rođendane, i sreću našim najbližima, i ostvarenje putovanja Šarganskom osmicom, i za pretkraj godine, po posebnoj želji jedne od nas, odlazak na koncert Andree Bocellija. Ovogodišnje beskrajne kiše su omele putovanje, zdravlju i sreći nas i najbližih se nadam, knjigu ponovo čitam, a dolazak na koncert očekujem :-); karte su mi „v žepu“... Drage moje, kada pomislite kako je sve brzo prošlo, i bilo teško, i bilo lijepo, i kako će biti… udahnite, osmjehnite se, i osmijehom licem ispišite: dobro je što smo još ovdje. Takve vas čekam i trebam. Arsen Dedic, Milena (Datum prijenosa: 3. svi 2009. Kanal von chickomi) Novi Fosili - Milena (2001) live spot HQ (Datum prijenosa: 16. sij 2012. Rock2105b) „Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vučem se po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život? One krvave, crvene, tople šume, nepregledne poljske šume, kako me umoriše. Vojnik sam, o, niko ne zna, šta to znači. Ali u ovoj buri, što je zavrtela mozak svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno žive kao ja. Vučem se tako od grada do grada, i šetam se pod ovim jesenjim drvećem rumenim i žutim, koje ima na mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vežbe i kasarna smradna, vašljiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drveće iza bedema, koje se gubi među barama žutim i zelenim, kraj kojih je trava tako meka, opržena i topla. I volim svoj život čarju, koju sam osetio lane, kad sam se vraćao iz onih blatnih, mladih, poljačkih šuma, gde su onoliki ostali poderani i krvavi, sa razlupanim čelom i pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one, koji su goreli u požaru života, i koji su sasvim razočarani. U mračnim noćima, po malim kućicama i kolibama, gde se nađoh na straži sa nekoliko momaka, ja pišem mnogo šta, čega se nerado sećam. * * * U to doba se igrao tango, a mi, Banaćani nosili smo svilene čarape. Da, nije više đački život kao nekada u Hajdelbergu; ne, bilo nas je svakojakih. Dani su prolazili. Učio sam. * * * Knjige, čitava brda od knjiga ležala su kojekuda po sobi; napolju je bilo kobno proleće o kojem još niko slutio nije šta donosi. A mi smo nosili svilene čarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni šta hoće, ni šta znači ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i određivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće, a ovo muzika. Ko zna? * * * Ah, sećam se: tada sam se u pismima potpisivao "siromah Jorik", a majka mi je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živelo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao sam tako lepa, vitka, bela krila i pleća.“ Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću P.S. Večeras uz sjećanja ostavljam malo glazbeno-književne lektire, a o našem koncertu, akoBogda, po koncertu…  |
