MALI SUNCOKRET
19.09.2010., nedjelja
ŠEHERZADA
Nedavno mi prijateljica reče da ju nazovem kasnije, zbog Šeherzade. Na trenutak me zbuni te pomislim ,koje sad Šeherzade' i sjeti me nečeg poznatog, no, ona mi na brzinu objasni da je u pitanju nova serija „1oo1 noć“ koju upravo gleda.
Ahhaaa! Kažem i spustim slušalicu. Kasnije se malo informiram da sam u toku, ali još nisam stigla baciti oko na TV ekran i vidjeti čemu se to raduje moja prijateljica. A možda bi bilo pametno da se i ja malo otkačim i dokačim druge vrste sapunice; sigurno su tamo konflikti kraći i s romantičnijim raspletima. Kada nešto prestaje biti odmor i radost, potrebno je razmisliti čim to zamijeniti. No, kada dovršim knjigu s kojom se već neko vrijeme družim, ili kada i druga TV kuća počne prikazivati najavljenu tursku seriju kao pandan konkurenciji, već ću se ja po potrebi uklopiti. A kako posljednje tri godine često boravim na stranicama onog što je napisao Orhan Pamuk, neće mi biti teško prihvatiti ambijent koji mi je postao blizak, a iskreno, nikad i nije bio stran. Spomenula sam dragog mi književnika kako bih rekla da razumijem zašto se našim ljudima, a i mnogim u svijetu sviđa turska sapunica, kao što se nekad Pamukovim junacima sviđala meksička „Marijana“ o čemu sam pisala, ali ovaj put neću citirati odlomke romana kojeg čitam. „DŽevdet-bega i njegove sinove“ ću ostaviti za neku drugu ponoć, a sad bih se zadržala samo na onom što piše na koricama knjige i što me dirnulo svojom toplinom i ljepotom. Dio je to govora koji je Orhan Pamuk izgovorio prilikom dodjele Nobelove nagrade: „Završio sam svoj prvi roman, DŽevdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi je bilo lako jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje, u mene ili moj prvi roman: rekao mi je da ću jednog dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam.“ Orhan Pamuk, „Kofer mog oca“ Izgovoreno na dodeli Nobelove nagrade za književnost 2006 |
Hvala Đorđe! 
