MALI SUNCOKRET
05.04.2010., ponedjeljak
CRVENI JAVORPosadio si mi drvo; malo zeleno koje će jedne jeseni biti crveno. Pričala sam ti da ga baš zato volim. Kada sve tone u neku mirnu sjetu, ono blješti purpurom, kao obećanje. Sjedila sam jedne davne jeseni izgubljena na klupi pod krošnjom crvenog javora. Slutila život koji će se od tog časa trajno promijeniti. Bojala se svakog novog koraka budućnosti. Nisam više znala put. Ti ni pogotovo. Između vriska i plača, zagledala sam se u crvenilo lišća. Nečujno je padalo, lepršalo, motalo se oko nogu, šetalo pred pogledom i odjednom mi se učinilo da mi je skrojilo crvenu haljinu. Izmamilo mi osmijeh, zaustavilo plač i ukralo strah. Nešto sam si obećala tad, čvrsto. To smo i ostvarili. Pričala sam ti o tom, ali nikad nisam rekla da je klupa bila pod crvenim javorom. Znam da ti ne voliš drveće bez plodova; znam i da si se čudio zašto već nekoliko godina tražimo drvo koje je najljepše kada se skida; znam i to da je bilo teško shvatiti kako je meni opadajući list jednako lijep kao ubrana trešnja. I kada sam ja odustala, ti si pronašao moje drvo. Poklon za Uskrs. Hvala ti, dragi moj. Drveću ne brojimo godine; dok ono raste, mi starimo. A kad naraste, ono broji naše. Kažu da je osjetljivo; moramo ga dobro paziti; možemo mi to. P.S. Pet godina iza:  |
Hvala Đorđe! 
