Siboney

<	lipanj, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

13.06.2008., petak

Čovek koji je previše znao

Ajoj hoće li ikad proći ovo mučenje?!

Sinoć sam bio mrtav umoran, i učinih sebi plezir, legoh pre devet. Snom mrtvijem zaspah. I probudih se negde oko pola 3. Ustadoh - bunilo. Misli i razmišljanja se sustižu, sve teže od težeg. O užasi usamljenosti! Nije ni malo čudno što većinu postova pišem u kasnim satima i što su takvi kakvi su.

Sada pišem sve šaleći se, ali jutros sabajle mi uopšte nije bilo do šale.

Vratio sam se u krevet kada su oči počele da se sklapaju i kad su ptice propevale pred zoru. Kasnije, kada sam se probudio, sve je bilo kao rukom odneseno.

Sećam se, dok sam se odmah posle razvoda lečio od depresije (nesvestan toga šta se dešava), pitala me šrinkica: kako spavam, budim li se u zoru pre svitanja? To buđenje u beznadežni čas, to je simptom užasa. Hvala nebesima, spavao sam tada (bez snova) bolje i temeljnije nego ikad. Želeo sam da živim, odbrambeni mehanizmi su bili na maksimumu.

Ali ovo jutros – e to je to! Buditi se pre Sunca, to je propast. Sinji li je kukavac svako ko je primoran da se iz kreveta diže po mraku, pre no što zora zarudi. Iz mraka vrebaju svakavke sandžame.

* * *

Hvala nebesima što nemam ogledalo poviše lavaboa u kupatilu. Da ga imam, po vascelo jutro bi blenuo o svoju facu i govorio sebi: Kretenu, idiote, o kretenčino jadna, šta učini!? Zakasnio bih na posao zbog toga što gledam sam sebe u oči. Ovako, bez ogledala, isto kasnim ali zato što pod tušem moram minimum dva puta da otpevam "Zajdi zajdi".

* * *

I na kraju, otići u kinoteku i gledati novotalasni film, Šabrolovog "Lepog Serža" – propast je zagarantovana. (do juče nisam znao ništa o tom filmu, neću da se foliram) Bolje da sam otišao na Sexy Grad ili na neke Šveđanke u internatu ili na neki film gde ti mozak odluta u neko šarenilo i nove svetove bez opasnosti da tamo sretneš sebe i svoj jad. Ovako - opet crnilo i beznađe i ja sa njim, slika neoštra – džaba sam obukao cvikere, pauze dok menjaju rolne - eto prilike opet za razmišljanje i introspekciju. Mislim da sam ja jedini u sali koji se tokom projekcije hvatao za glavu par puta. Ne šalim se, zaista sam se hvata za glavu, i nije bilo stjuardese da sedne kraj mene i pita da li mi je dobro.

* * *

Da vam se pruži prilika da se ponovo rodite, da počnete život iz početka, šta bi uradili?

Ja bih pristao, bez razmišljanja, odmah. Da mi evo sada neko zazvoni na vrata, da mi neko u autobusu šapne na uvo, ma odmah bi pristao, pružio bih ruku: da, vodite me.

Voleo bih da se rodim ponovo, i da naučim da ispoljavam emocije, da slušam ljude, da saosećam sa njima, da dajem i da primam. Sve ostalo proizilazi iz toga.

A ako to nije moguće, onda bih da se rodim ponovo i da ne znam baš baš ništa od tih stvari. Da budem upravljan nagonima, kao životinja. Da kada se probudim noću, gledam u mrak nekoliko minuta širom otvorenih očiju, a onda zatvorim oči i nastavim da spavam.

- 23:55 - Komentari (10) - Isprintaj - #

10.06.2008., utorak

Can't forget but I don't remember what

Citat iz prethodnog posta... u napadu teskobe, praznine, sećanja, zaborava... glavni junak se hvata za glavu, misli da hoće da se rasprsne.

Poznat mi je taj osećaj, samo što mene fizički hvata negde ispod grudne kosti, tamo je ogromna rupa i sve sve sve hoće da se uruši u nju. Plašim se takvih trenutaka, ne želim da budem sam kad se dese, ne želim da je noć i da sam sam u stanu.

Čudno je kako se i ljubav i beznađe reflektuju na istom mestu, po vertikali ispod grudne kosti.

* * *

Dok je pričao između pesama, Nick Cave je glasom i nastupom izgledao sasvim drugačije od onog što sam zamišljao. Kakav mu je glas bio, a šta sam zamišljao, nema više šanse da se setim.

* * *

Svih ovih prolećnih dana ne pratim politiku. U stvari pratim, kao svako političko biće, ali onako usput. Ne nerviram se. Jedino osećam gađenje, pravo gađenje, toliko da ne pratim vesti na tv-u, ovlaš čitam novine, ne pratim forume, mnogo ređe i nevoljnije odlazim na vesti na sajtu b92.

Nisam u fazonu da kažem da je svejedno, ni da su svi isti, ni da bih glasao za radikale iz inata. Jednostavno mi se sve gadi.

Jedina stvar koja me je prijatno iznenadila je što su moji prijatelji sa sela na vrhu brda glasali isto kao i ja.

* * *

Kada je toplo, kiša uopšte nije smetnja.
U šumi je čak sparno, kao u tropima.
Ni noću nije hladno.

* * *

Prijalo je biti u brdima proteklog vikenda. Možda odem ponovo narednog vikenda. Možda se konačno odvažim da odem sam. Bez ikoga ko bi me spašavao od ponora ispod grudne kosti.

* * *

Život je pun užasa i hormona

Život je pun užasa i hormona i tako malo stvari je izvesno,
Tako mnogo neznano - ali užitak sjedinjavanja sa jednim bićem je nešto ludo,
Nešto neosporno. Stoga se nemoj plašiti da provedeš
Sate, čak dane, nedelje, pa i mesece, idući na razna mesta
I pokušavajući da nađeš osobu koja može da ti pruži najviše uživanja u životu
Kao što sunce pogađa vrh planina ali često više voli brežuljke,
Gde trgovine blešte u svetlosti što bledi i pluća čoveka izgledaju ispunjena srebrom. O užasi usamljenosti!
Napuštam svoj duh dok luta svetom i pokušava da nađe ljde
I da im kaže gde se mogu naći prekrasne žene.
Naravno, ti želiš neku sasvim izuzetnu.
Ipak, da bi je našao, možda ćeš morati da pogledaš vrlo mnogo njih, i još više da probaš,
Neke na svetlu, neke u mraku. Ponekad se za ljude organizuju orgije,
Možeš to da probaš, ali ja radije ne bih, čitav život je
Orgija, zašto se ograničiti na malu sobu, punu (verovatno)
Uglavnom sveta koji je emocionalno poremećen
Dok ti i ja nismo. Ako bo mogao da organizuješ svoju
Sopstvenu orgiju, mislim da bi ot mogl da bude nešto drugo. Ali
Odlutali smo od našeg predmeta.

Kennet Koch, prevod Vladimir Kopicl

- 00:42 - Komentari (4) - Isprintaj - #

05.06.2008., četvrtak

U istu reku ne možeš dva puta ući

Podigao sam glavu i posmatrajući tamne oblake iznad Severnog mora razmišljao o svemu što sam izgubio u svom minulom životu. O izgubljenom vremenu, o onima koji su umrli ili nestali, i osećanjima kojima više nema povratka.

Haruki Murakami, Norveška šuma

Zanimljivo je kako slučajno pročitani citati iz knjiga prate moja skrivena unutarnja previranja. A možda sam ja taj koji daje značenje bilo kojoj napisanoj reči. Ako uzmem konzervu tunjevine, naći ću u deklaraciji neku skrivenu poruku.

Napisao sam ovo i još puno toga još u ponedeljak, ali prokleti blog poslužitelj to jest server nije radio. U međuvremenu, trenutak ludila je prošao, tekst je ostao pohranjen na hard disku. Eto zahvaljujući ovom on-line dnevniku pomalo vodim i pravi dnevnik, samo za moje oči. Mada nema neke razlike. Ima tamo nekolicina zapisa sročenih u sitni čas, nikad objavljenih.

* * *

Noćas sam bio na Kejvovom koncertu. Poetski rečeno, sad mogu da legnem i umrem. Ne-poetski rečeno, umiranje ne dolazi u obzir. Nastavljam da živim, sanjam, budim se, smejem se, volim, pravim budalu od sebe, umirem, i tako u krug.

* * *

A sada, ništa, pakujem se. Odlazim na produženi vikend u brda. Trošim opet neiskorišćene dane od prošlogodišnjeg odmora. Znam da neću uspeti da proluftiram glavu, ali će promena sredine i fizičke aktivnosti valjda pomoći. O da. Kad bi se zezali.

* * *

Ujutru, kad sva drva dogore a nemaš vode da gasiš vatru, možeš je izgaziti. Šutiraš i razbijaš ugljevlje i žar, gaziš i utrljavaš stopalom u pepeo svaku komadić koji još uvek tinja. Nije baš zabavno, ali mora se.

* * *

Oduvek sam bio prevelika kukavica. Bio sam oprezan kad je trebalo biti hrabar, bio sam hrabar kada je trebalo biti mudar. Toliko puta je prilazila blizu mene, možda iščekujući, a ja nisam imao hrabrosti da je poljubim u vrat... Kasnije, kad sam se konačno usudio... prepao sam je hrabro bacivši srce pod njene noge. Na kraju je, poput svake normalne devojke, počela da me izbegava. O Bože.

- 16:21 - Komentari (4) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>